Светско друмско првенство UCI — вожња на хронометар за мушкарце

Из Википедије, слободне енциклопедије
Светско друмско првенство UCI — вожња на хронометар за мушкарце
Jersey rainbow chrono.svg
Мајица дугиних боја за светског шампиона
Детаљи о трци
Датум одржавања на крају сезоне
Локални назив(и) енгл. UCI Road World Championships
Други назив(и) Светско првенство у бициклизму
(енгл. World Cycling Championships)
Дисциплина друмска трка
Такмичење Светска турнеја UCI
Тип једнодневна трка
Организатор Светска турнеја UCI
Историја
Прво одржавање (1994{{month}}{{{day}}})1994.(22/23 год.)
Број одржавања 24 (до 2017)
Први победник Уједињено Краљевство Крис Бордман
Највише победа
Тренутни победник Холандија Том Димулен (2017)

Светско друмско првенство UCI (енгл. UCI Road World Championships), често познато као Светско првенство у бициклизму (енгл. World Cycling Championships), за мушкарце је подељено у две дисциплине: друмску трку и хронометар. Светско првенство у вожњи на хронометар први пут је одржано 1994. и од тада се одржава сваке године. Хронометар је дужине око 45 километара, по равном или брдовитом профилу.[1] Возачи стартују са два минута размака и возач који деоницу пређе за најмање времена је победник и добија мајицу дугиних боја (која је мало другачија од мајице дугиних боја за победника друмске трке) и носи је на сваком хронометру, у оквиру етапних трка на којима учествује до следећег Светског првенства у бициклизму.[2]

Рекордери су Фабијан Канчелара и Тони Мартин са по четири победе. Мајкл Роџерс и Тони Мартин су једини са три победе заредом[3] Бредли Вигинс је најстарији победник, освојио је првенство 2014. са 34 године и 149 дана, док је најмлађи победник Мајкл Роџерс, који је 2003. освојио са 23 године и 293 дана[4]

Немац Михел Рих је завршио други три пута и он је најуспешнији возач који није освојио светско првенство, са укупно четири медаље. Фабијан Канчелара има највише трећих места, три пута је освојио бронзану медаљу. Најуспешнија држава је Немачка, са седам победа. Победник првенства 2016. је Тони Мартин[5]

Историја[уреди]

Пре 1994. бициклисти који су возили добро на хронометрима на три гранд тур трке сматрани су најбољим на свету.[3] Прво Светско првенство у вожњи на хронометар одржано је у Агриђенту, у Италији и освојио га је Британац Крис Бордман. Наредне године, првенство је освојио победник Тур де Франса, Мигел Индураин, победивши Абрахама Олана за 49 секунди.[6] Алекс Циле, победник Вуелта а Еспање 1996. је освојио мајицу дугиних боја, испред Криса Бордмана. 1997. Светско првенство у вожњи на хронометар освојио је Француз , Лоран Жалабер, који је победио Украјинца Сергија Гончара за три секунде[7] 1998. Олано је победио испред Мелсиора Маурија за 37 секунди[8]

Немац Јан Улрих освојио је првенство 1999. победивши Швеђанина Михаела Андерсона за 40 секунди, на стази дугој 50 километара[9] Улрих није учествовао на првенству 2000. и Гончар је освојио у његовом одсуству, победивши тесно Михела Риха, за 10 секунди. Украјинац је био срећан што је, након две медаље, коначно постао светски шампион[10] Улрих се на Светско првенство у вожњи на хронометар вратио наредне године и освојио је мајицу дугиних боја, победивши Дејвида Милара за шест секунди[11] Улрих је опет одлучио да не брани своју титулу 2002. и Сантјаго Ботеро је постао први Колумбијац који је освојио Светско првенство, победивши Риха за осам секунди.[12] 2003. првенство је освојио Дејвид Милар, али му је победа одузета наредне године, јер је утврђено да се допинговао. Победа је додељена Мајклу Роџерсу, који је првобитно освојио сребрну медаљу.[13]

Роџерс је првенство освајао и наредне две године, победивши 2004. Риха за минут и 20 секунди,[14] док је 2005. за 23 секунде био бољи од Шпанца Ивана Гутјереза.[15] Роџерсова серија победа је завршена 2006. првенство је освојио Фабијан Канчелара, минут и 18 секунди испред Американца Дејвида Забриског.[16] Канчелара је мајицу дугиних боја одбранио наредне године, победивши Мађара Ласла Бодрогија.[17] Канчелара није учествовао 2008. и освојио је Немац Берт Грабш.[18] Канчелара се вратио на Светско првенство 2009. и освојио га је испред Швеђанима Густава Карсона, док је треће место освојио Тони Мартин.[19] 2010. Канчелара је освојио мајицу дугиних боја рекордни четврти пут, а Милар и Мартин су комплетирали подијум.[20]

Након два трећа места, Тони Мартин је освојио Светско првенство у вожњи на хронометар 2011. испред Бредлија Вигинса и Канчеларе.[21] Мартин је првенство освојио и 2012. са пет секунди испред Тејлора Финија.[22] 2013. је освојио првенство трећи пут заредом, победивши опет Вигинса и Канчелару, чиме је изједначио рекорд Роџерса од три победе заредом.[23] Након две сребрне медаље, Бредли Вигинс је 2014. победио Тонија Мартина.[24] 2015. Вигинс се фокусирао на обарање рекорда на сат времена и није учествовао на Светском првенству у вожњи на хронометар, а други велики фаворити, Тони Мартин и Том Димулен, нису успели да се домогну подијума, мајицу дугиних боја освојио је Белорус Васил Кирјенка.[25] 2016. Тони Мартин је изједначио рекорд Фабијана Канчеларе, освојивши мајицу дугиних боја по четврти пут.[26] Године 2017, Светско првенство одржано је у Бергену и рута је промењена. Циљ је био на брду дугом 3.4 km.[27] Четвороструки светски шампион — Тони Мартин, изразио је незадовољство што се хронометар завршава успоном.[28] Такође, UCI је дозволио промену бицикла пред успон, тако да су возачи могли да возе друмски бицикл на успону, што је предност давало класичним брдашима.[29] Том Димулен је потпуно доминирао, био је најбржи на свим пролазним циљевима, није мијењао бицикл и освојио је злато 57 секунди испред Приможа Роглича, док је бронзу освојио Крис Фрум, минут и 21 секунду иза Димулена, седам секунди испред Нелсона Оливеире.[30]

Освајачи медаља[уреди]

Првенства Злато Сребро Бронза
Агриђенто 1994. Уједињено Краљевство Крис Бордман Италија Андреа Кјурато Њемачка Јан Улрих
Дуитама 1995. Шпанија Мигел Индураин Шпанија Абрахам Олано Њемачка Уве Пешел
Лугано 1996. Швајцарска Алекс Циле Уједињено Краљевство Крис Бордман Швајцарска Тони Ромингер
Сан Себастијан 1997. Француска Лоран Брошар Украјина Сергиј Гончар Уједињено Краљевство Крис Бордман
Валкенбург 1998. Шпанија Абрахам Олано Шпанија Мелсиор Маури Украјина Сергиј Гончар
Верона 1999. Њемачка Јан Улрих Шведска Михаел Андерсон Уједињено Краљевство Крис Бордман
Плуе 2000. Украјина Сергиј Гончар Њемачка Михел Рих Мађарска Ласло Бодроги
Лисабон 2001. Њемачка Јан Улрих Уједињено Краљевство Дејвид Милар Колумбија Сантјаго Ботеро
Лимбург 2002. Колумбија Сантјаго Ботеро Њемачка Михел Рих Шпанија Игор Гонзалес
Хамилтон 2003. Аустралија Мајкл Роџерс[н. 1] Њемачка Уве Пешел Њемачка Михел Рих
Верона 2004. Аустралија Мајкл Роџерс Њемачка Михел Рих Казахстан Александар Винокуров
Мадрид 2005. Аустралија Мајкл Роџерс Шпанија Иван Гутјерез Швајцарска Фабијан Канчелара
Салцбург 2006. Швајцарска Фабијан Канчелара Сједињене Америчке Државе Дејвид Забриски Казахстан Александар Винокуров
Штутгарт 2007. Швајцарска Фабијан Канчелара Мађарска Ласло Бодроги Холандија Стеф Клемент
Варезе 2008. Њемачка Берт Грабш Канада Свејн Туфт Сједињене Америчке Државе Дејвид Забриски
Мендризио 2009. Швајцарска Фабијан Канчелара Шведска Густав Ларсон Њемачка Тони Мартин
Гилонг 2010. Швајцарска Фабијан Канчелара Уједињено Краљевство Дејвид Милар Њемачка Тони Мартин
Копенхаген 2011. Њемачка Тони Мартин Уједињено Краљевство Бредли Вигинс Швајцарска Фабијан Канчелара
Валкенбург 2012. Њемачка Тони Мартин Сједињене Америчке Државе Тејлор Фини Белорусија Васил Кирјенка
Фиренца 2013. Њемачка Тони Мартин Уједињено Краљевство Бредли Вигинс Швајцарска Фабијан Канчелара
Понферада 2014. Уједињено Краљевство Бредли Вигинс Њемачка Тони Мартин Холандија Том Думулан
Ричмонд 2015. Белорусија Васил Кирјенка Италија Адријано Малори Француска Жером Копел
Доха 2016. Њемачка Тони Мартин Белорусија Васил Кирјенка Шпанија Хонатан Кастровијехо
Берген 2017. Холандија Том Димулен Словенија Примож Роглич Уједињено Краљевство Крис Фрум

Статистика[уреди]

Вишеструки победници[уреди]

Укупан број победа
Бициклиста Bрој победа
Њемачка Тони Мартин 4
Швајцарска Фабијан Канчелара 4
Аустралија Мајкл Роџерс 3
Њемачка Јан Улрих 2

Медаље по државама[уреди]

Освајачи медаља по државама
Позиција Држава Злато Сребро Бронза Укупно
1  Немачка 7 5 5 17
2  Швајцарска 5 0 4 9
3  Аустралија 3 0 0 3
4  Уједињено Краљевство 2 5 3 10
5  Шпанија 2 3 2 7
6  Белорусија 1 1 1 3
6  Украјина 1 1 1 3
8  Холандија 1 0 2 3
9  Колумбија 1 0 1 2
9  Француска 1 0 1 2
11  САД 0 2 1 3
12  Италија 0 2 0 2
12  Шведска 0 2 0 2
14  Мађарска 0 1 1 2
15  Канада 0 1 0 1
15  Словенија 0 1 0 1
17  Казахстан 0 0 2 2

Напомене[уреди]

  1. Дејвид Милар је био победник 2003. али му је победа одузета у августу 2004. јер је утврђено да се допинговао

Референце[уреди]

  1. „UCI Road World Championships – Information for Organisers” (PDF). Union Cycliste Internationale (UCI). стр. 8. Приступљено 27. новембар 2016. 
  2. „UCI Road World Championships – The magical rainbow jersey”. Union Cycliste Internationale (UCI). 9. септембар 2015. Приступљено 27. новембар 2016. 
  3. 3,0 3,1 „UCI World Championships: the experts against the clock”. Union Cycliste Internationale (UCI). 15. септембар 2015. Приступљено 27. новембар 2016. 
  4. „Oldest winners”. Pro Cycling Stats. Приступљено 27. новембар 2016. 
  5. Farrand, Stephen (12. октобар 2016). „Tony Martin wins individual time trial World Championship”. Cycling News. Приступљено 27. новембар 2016. 
  6. „World Championships – ITT (43km) 4 Oct 95”. Cycling News. 4. октобар 1995. Приступљено 27. новембар 2016. 
  7. „World Road Cycling Championships, San Sebastian”. Cycling News. Приступљено 27. новембар 2016. 
  8. „Elite Men's Individual Time Trial, 43.5 kms”. Cycling News. 8. октобар 1998. Приступљено 27. новембар 2016. 
  9. Maloney, Tim (7. октобар 1999). „Jan the Man comes through”. Cycling News. Приступљено 27. новембар 2016. 
  10. Maloney, Tim (12. октобар 2000). „Hontchar Honch against the watch; Olano bombs again”. Cycling News. Приступљено 27. новембар 2016. 
  11. Maloney, Tim (11. октобар 2001). „Ullrich surges to Elite TT victory”. Cycling News. Приступљено 27. новембар 2016. 
  12. Jones, Jeff (10. октобар 2002). „Botero gives Colombia its first World title”. Cycling News. Приступљено 11. новембар 2016. 
  13. „Millar banned for two years”. BBC Sport. 4. август 2004. Приступљено 27. новембар 2016. 
  14. Maloney, Tim (29. септембар 2004). „Mick makes it real this time”. Cycling News. Приступљено 27. новембар 2016. 
  15. Stokes, Shane; Macias, Herman Alvarez (22. септембар 2005). „Three for Rogers”. Cycling News. Приступљено 27. новембар 2016. 
  16. Kröner, Hedwig (21. септембар 2006). „Fabian the superman”. Cycling News. Приступљено 27. новембар 2016. 
  17. Brown, Gregor (27. септембар 2007). „Cancellara reigns as World Champion”. Cycling News. Приступљено 27. новембар 2016. 
  18. Westemayer, Susan (25. септембар 2008). „Grabsch grabs title”. Cycling News. Приступљено 27. новембар 2016. 
  19. „Time Trial Men Elite Results”. Union Cycliste Internationale (UCI). 24. септембар 2009. Архивирано из оригинала на датум 24. септембар 2009. Приступљено 27. новембар 2016. 
  20. „Fabian Cancellara beats David Millar to time trial gold”. BBC Sport. 30. септембар 2010. Приступљено 27. новембар 2016. 
  21. „Martin wins his first elite men's time trial world championship”. Cyclingnews.com. 21. септембар 2011. Приступљено 27. новембар 2016. 
  22. „Martin defends elite men's time trial world championship”. Cyclingnews.com. 19. септембар 2012. Приступљено 27. новембар 2016. 
  23. „Tony Martin wins elite men's time trial world championship”. Cyclingnews.com. 25. септембар 2013. Приступљено 27. новембар 2016. 
  24. „Wiggins wins time trial world championship”. Cyclingnews.com. 24. септембар 2014. Приступљено 27. новембар 2016. 
  25. „Kiryienka wins individual time trial World Championship”. Cycling News. 24. септембар 2015. Приступљено 27. новембар 2016. 
  26. „World Championships: Tony Martin wins world time trial title”. Cyclingnews.com. 12. октобар 2016. Приступљено 27. новембар 2016. 
  27. „2017 Road World Championships Elite Men's Individual Time Trial”. Cyclingnews.com. 16. јул 2017. Приступљено 21. септембар 2017. 
  28. Farrand, Stephen (18. септембар 2017). „Tony Martin angry about uphill finish to time trial world championships”. Cyclingnews.com. Приступљено 21. септембар 2017. 
  29. Farrand, Stephen (19. септембар 2017). „Bike change could be key to Worlds TT success”. Cyclingnews.com. Приступљено 21. септембар 2017. 
  30. „Dumoulin wins time trial world championship in Bergen”. Cyclingnews.com. 20. септембар 2017. Приступљено 21. септембар 2017. 

Спољашње везе[уреди]