Свињица (Мехединци)

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Свињица (вишезначна одредница).
Свињица
Sviniţa
Административни подаци
Држава  Румунија
Округ Мехединци
Општина Свињица
Становништво
Становништво
 — (2011) 2.254
Положај
Координате 44°30′00″ СГШ; 22°06′17″ ИГД / 44.5000° СГШ; 22.104722° ИГД / 44.5000; 22.104722Координате: 44°30′00″ СГШ; 22°06′17″ ИГД / 44.5000° СГШ; 22.104722° ИГД / 44.5000; 22.104722
Свињица на мапи Румунија
Свињица
Свињица
Свињица на мапи Румунија

Свињица (рум. Sviniţa) је село и општина у југозападној Румунији на левој обали реке Дунав, у округу Мехединци са 2.254 становника. Срби то место зову најрадије - Свиница тј. а не као "малу свињу". Налази се на подручју Ђердапске клисуре.

Положај[уреди]

Место Свињица налази се уз реку Дунав и Нера испод планине Алмаж, дела Банатских планина, који са румунске стране граде Ђердапску клисуру, код месног становништва познату под називом "Банатска Клисура". Због тога се и Срби који насељавају овај предео називају „Србима из Клисуре“.

Историја[уреди]

Тврђава Свиница је забележена 1443. године на локалитету званом Старића. Од 1700. године насеље се премешта на потез, који се данас зове Старо село. Крајем 18. века мештани подижу опет насеље на обали Дунава, али које ће 1970. године изградњом Ђердапског акумулационог језера, бити потопљено. Тако силом прилика почињу Свиничани из почетка, и граде куће на вишем терену удаљеном километар и по од претходног. Свиница је и пре дефинитивног формирања Банатске војне границе била војно насеље. Зна се да је у њему 1752. године био капетан Јосим Војновић. Место је коначно укључено у Влашко-илирску регименту 1776. године. Царски ревизор Ерлер констатује 1774. године да је "Swiniza" милитарско насеље у Оршавском округу, Оршавског дистрикта и да ту живе претежно Власи.[1] Свиничани су међутим пореклом из Тимочке крајине, и то су били Срби насељеници. У месту је 1783. године записано 100 кућа. Из 1791. године избројано је 647 житеља. За време аустријско-турског рата 1787-1791. године ту се против Турака борио храбри капетан Коча Анђелковић.[2] По митрополијском извештају из 1865. године ту живи 996 православаца, и има једна православна парохија шесте платежне класе.[3] Православна црква посвећена је Св. великомученику Георгију(?), пише у државном шематизму православног клира 1846. године. У месту је те 1846. године било 890 православних становника.[4] Становништво српске националности овде се појављује одмах по успостављању Војне Крајине, која је била брана налетима Турака на простор Хабзбуршког царства. Такође, месни Срби значајно су помагали српске устанике током Првог српског устанка. Свињица је после Првог светског рата припала Румунији, али је због близине матице остала са знатним српским становништвом. Данашње место је плански насељено одмах по изградњи Ђердапске бране 1972. године, и то претежно српским становништвом са леве стране Дунава, које је пре тога живело у старом селу, данас под Ђердапским језером.

Црква и школа[уреди]

Православна црква посвећена Св. пророку Илији подигнута је од дасака 1751. године. Касније се јавља једна друга црква и то од камена, посвећена Св. Николи, а дашчара је 1788. године изгорела. Зидану олтарску преграду осликао је Димитрије Поповић 1847. године, а живопис обновио Јулијан Тоадер 1962. године. Заједно са селом потопљена је та стара црква у Дунав. Њу је заменила импровизована црква дашчара. Нова црква је почела да се гради 1982. године по пројекту мештанина архитекте Јована Максимовића. Храм је завршен благодарећи помоћи српских парохија у Румунији и општине Кладово, у Србији. Освећен је храм 1993. године, и налази се на најлепшем месту у селу. Цркву је осликао иконописац Михај Бофану. Иконостас столарске израде постављен је и освећен 2005. године. Најстарији познати парох у Свиници, је 1773. године Јован Казанескул из места Тисовице. Њему се 1781. године придружује поп Стеван Михановић. Парохија у Свињици потпада под протопрезвират Мехадијски, а општина има војни статус у оквиру Влашко-илирске регименте. Православно парохијско звање је основано и црквене матичне књиге се воде од 1790. године.Стари храм грађен је 1741. године, био посвећен Св. Николи. Нова црква је из 1840.године. На озиданом темплу иконостас је осликао Димитрије поповић из Оравице, 1846-1847. године. Обновљен је из темеља 1961. године. Све иконе на иконостасу је пресликао 1962. сликар аматер из Темишвара.[5]

Свештенство 1846. године чине парох Лазар Шаритраровић и ђакон Лазар? Шаритраровић који је и учитељ. Школске деце је 1846. године пописано 58. Народна основна школа вероватно је отворена по уласку у војну границу. Школска града је страдала од Турака 1788. године у пожару. Први познати учитељ био је 1806. године Обрад Стојковић.

Референце[уреди]

  1. Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003. године
  2. Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године
  3. "Српски летопис", Пешта 1866. године
  4. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  5. Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године

Становништво[уреди]

Већинско становништво чине Срби (1.998 - 88,67%) затим Румуни (246 - 10,91 %) и остали (10 - 0,44%). По овој особини је ово место са највећим уделом Срба у целој Румунији.

Занимљив податак је и то да су месни Срби већим делом „православци староверци“ (преко 90% становништва), што се може тумачити и тиме што Српска црква поштује „стари“, Јулијански календар (Румунска црква је прешла 1923. године на Грегоријански календар).

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]