Свјетска конференција о људским правима

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Свјетска конференција о људским правима одржана је у Бечу од 14. до 25. јуна 1993. године.[1] Конференцију је одржала Организација уједињених нација. Ово је била прва конференција о људским правима од краја Хладног рата. Главни резултат ове конференције била је Бечка декларација и програм акције.

Историја[уреди | уреди извор]

Иако су Уједињене нације дуго биле активне на пољу људских права,[2] Бечка конференција је била тек друга свјетска конференција која се фокусирала искључиво на људска права. Прва је била Интернационална конференција о људским правима која је одржана у Техерану током априла и маја 1968. године, приликом чега је обиљежена двадесета годишњица Универзалне декларације о људским правима.[3][4]

Бечка конференција је одржана када су биле популарне свјетске конференције, када је одржан Земаљски самит у Рио де Жанеиру у јуну 1992. године и Конференција о свјетском становништву у Каиру септембра 1994. године.[3] Након тога су услиједиле многе друге конференције.

Конференција[уреди | уреди извор]

Свјетској конференцији о људским правима присуствовали су представници 171 државе и 800 невладиних организација, са укупно око 7.000 учесника.[3][5] Ова конференција је било највеће окупљање везано за људска права икада.[3] Конференцију је организовао експерт за људска права Џон Пејс.

Прије конференције било је много дискусија о томе шта се могло, а шта није могло рећи. Усвојена правила су наводила да се не могу спомињати посебне земље или мјеста на којима се у том тренутку дешавају кршења људских права, међу којима су били тадашњи сукоби у Босни и Херцеговини, Анголи и Либерији, и оне државе које су изложене сталним критикама везаним за људских права, попут Кине и Кубе.[6][7] Умјесто тога, о кршењима људских права требало би разговарати само у апстрактном облику; то је довело до тога да Њујорк тајмс тврди да се конференција одвијала „у атмосфери која је необично уклоњена из стварности”.[6] Конкретно, с обзиром да се рат у Босни и Херцеговини одвијао на само сат времена летом од Беча, драматично је свједочило да није дошло до нове ере међународне сарадње.[8]

Упркос правилима, организације и демонстранти на конференцији радо су помињали конкретна стална злостављања широм свијета, при чему су многи приказивали фотографије злочина у покушају да надмаше једни друге.[9] Једна особа, забринута због Полисарија и Западне Сахаре, рекла је: „Тешко је то не примијетити”.[9]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Norchi, Charles (2004). „Human Rights: A Global Common Interest”. Ур.: Krasno, Jean E. The United Nations: Confronting the Challenges of a Global Society. Lynne Rienner Publishers. стр. 87. ISBN 1-58826-280-4. 
  2. ^ „Breaking News, World News and Video from Al Jazeera”. www.aljazeera.com. Приступљено 2. 2. 2020. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Boyle, Kevin (1995). „Stock-Taking on Human Rights: The World Conference on Human Rights, Vienna 1993”. Ур.: Beetham, David. Politics and Human RightsНеопходна слободна регистрација. Wiley-Blackwell. стр. 79. ISBN 0-631-19666-8. 
  4. ^ „Proclamation of Tehran, Final Act of the International Conference on Human Rights, Teheran, 22 April to 13 May 1968”. U.N. Doc. A/CONF. 32/41 at 3 (1968) via University of Minnesota Human Rights Library. Приступљено 2. 2. 2020. 
  5. ^ Norchi, Charles (2004). „Human Rights: A Global Common Interest”. Ур.: Krasno, Jean E. The United Nations: Confronting the Challenges of a Global Society. Lynne Rienner Publishers. стр. 88. ISBN 1-58826-280-4. 
  6. 6,0 6,1 Riding, Alan (14. 6. 1993). „A Rights Meeting, but Don't Mention the Wronged”. The New York Times. стр. A3. 
  7. ^ Boyle, "Stock-Taking on Human Rights", p. 81.
  8. ^ Boyle, "Stock-Taking on Human Rights", p. 80.
  9. 9,0 9,1 Riding, Alan (16. 6. 1993). „Women Seize Focus at Rights Forum”. The New York Times. стр. A3. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]