Севдалинка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Песма „Жуте дуње“

Севдалинка или Љубопевка или Љубопјевка је љубавна пјесма тугаљивог и чежњивог угођаја, са снажним источњачким музичким мотивима.[1] Под севдалинком се често мисли на традиционалне босанске песме које су се у вријеме настанка преносиле искључиво усменим путем.[2]

Етимологија[уреди]

Ријеч севдалинка је настала од турске ријечи sevda што значи љубав, док су значења сродне ријечи севдах — миловање, љубавна чежња, страст, занос, ватрена жеља, дубоко нагнуће, жарка склоност; љубавна патња, уздисање.[1]

Такође, „Дерт” (или „севдах”) је осећање својствено свим балканским народима и коренима је везано за поезију и уметност Истока. Овај израз означава психолошко стање: „Данас јесмо, сутра ко зна где смо!”. Ово осећање српска музика изражава избегавајући оријенталне лествице, а замењује их трилерима и осталим украсима достојним француске барокне музике.[3]

Постоје и ставови да реч севдах, која се налази у основи речи севдалинка, потиче од арапске речи sawda која означава црну жуч која је по веровању арапских и грчких лекара један од четири елемента који сачињава људски организам. Пошто је љубав узрок меланхоличних расположења, извршено је њено повезивање са црном жучи. Због тога је у турској језику sawda била основа за реч севда (тур. sevda) која значи љубав. Додавањем слова Х настао је севдах од којег је још мрачнији, тужнији и љубавнији карасевдах, крајњи стадијум љубавног заноса и припадајуће туге и жалости који људи речима могу да опишу.[4]

Поријекло севдалинке[уреди]

Омер Побрић даје сљедећу дефиницију севдалинке: »Севдалинка је босанска, градска љубавна пјесма, при чему ријеч „босанска“ географски одређује аутохтност севдалинке, ријеч „градска“ урбаност, а ријеч „љубавна“ садржајну тематику.«

Севдалинка је првенствено градска босанска народна пјесма, мада је популарна, писана, компонована и певана широм југоисточне Европе, посебно у Србији и Црној Гори.[5] Њени коријени сежу до времена османске владавине на Балканском полуотоку, с тим да су првобитни аутори многих севдалинки углавном непознати, те се стога може говорити о севдалинци као народној пјесми.

Национално својатати севдалинку и саз (као што се то дешава данас у случају исламског живља) или их национално одбацивати (како то данас чини православни и католички живаљ), спада у највеће парадоксе историје музике.

— Ђакон Владимир Савић у тексту „О поријеклу саза и севдалинке“[6]

У музичком погледу севдалинку одликује лагани, спори или умјерени темпо и богата хармонија, који остављају меланколичан осјећај код слушаоца. Својом су структуром севдалинке веома комплексне пјесме, набијене емоцијама, а традиционално се изводе са доста страсти и душевности.

Вокални извођач севдалинке често намеће ритам и темпо пјесме, који могу варирати у њеном току. Пјесму обично изводи један мушки вокал, мада женски вокали нису неуобичајени. Обично је изводи мањи оркестар, који садржи хармонику (најистакнутији инструмент у ансамблу), виолину, (махом класичне) гитаре с пластичним жицама и/или понекад друге жичане инструменте, флауту или кларинет, контрабас и добош, мада су раније кориштени и традиционални народни инструменти попут саза. Између строфа се скоро увијек може чути хармоникашки или виолински соло. Њени текстови су баладе, обично посвећене заљубљивању или несретној љубави, а отуда и поријекло севдалинке, која осим значења „љубав“ у себи садржи и остала значења као: „страст“ или „љубавни жал“.

Извођачи[уреди]

Најистакнутији интерпретатори севдалинке у 20. веку код нас јесу Сафет Исовић, Недељко Билкић, Химзо Половина, Неџад Салковић, Заим Имамовић, Слободан Лалић, Мехо Пузић, Винко Брнада, а међу најпознатије интерпретаторке убрајају се Беба Селимовић, Нада Мамула, Зехра Деовић, Зора Дубљевић, Сњежана Комар, Силвана Арменулић.

Иако су је већином изводили пјевачи традиционалне народне музике, севдалинка се знала пробити и до музичара који овом жанру традиционално не припадају. Тако су током своје богате каријере севдалинке снимали или изводили Јосипа Лисац (легендарна изведба пјесме Сафета Исовића "Омер-беже"), Ибрица Јусић (са читавим албумом севдалинки Аманет из 2003. године), Јадранка Стојаковић ("Што те нема"), Тоше Проески и Здравко Чолић, а севдалинке су узете и за основу неколико пјесама загребачког кантаутора Џонија Штулића (његов бенд Азра добио је име по стиху из севдалинке: "Ја се зовем Ел Мухамед / Из племена старих, Азра"). Једна песма Ђорђа Балашевића носи назив "Севдалинка".

Током 1990-их година ансамбл Mostar sevdah reunion окупља се у Мостару и раних 2000-их снима у новој верзији низ популарних босанских севдалинки, чиме ради на њеној широкој популаризацији на свјетској музичкој сцени. Ансамбл сарађује с великанима етно-пјесме у регији (нпр. Есмом Реџеповом, Шабаном Бајрамовићем и Љиљаном Батлер) и прима значајне награде, представљајући севдалинку многим људима широм свијета.

Писци севдалинки[уреди]

Писци љубавних песама које су компоновањем музике у духу севдаха постале познате севдалинке били су и неки од познатих књижевника, као што су Лаза Костић, Јован Илић и синови, Јован Јовановић Змај, Јаков Игњатовић, Бранко Радичевић, Јанко Веселиновић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Јовица Петковић, Исмет Алајбеговић Шербо, Сафет Кафеџић и други.[7]. Великом броју севдалинки аутор се не зна и сматрају се делом народне традиције, тј. народним песмама. Крајем 19. века почињу да се масовније бележе текстови севдалинки. Међу првима је текстове севдалинки прикупљао и записивао Фрањо Ксавер Кухач, а после њега чешки етномузиколог Лудвик Куба, који је 1893. године четири месеца боравио у Босни и Херцеговини и прикупио и записао текстове 1113 песама.

Познате севдалинке[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Klaić (1987)
  2. „О севдалинци”. 
  3. Политика | Културни додатак http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Frula-harmonika-i-truba-I-Srbi.sr.html
  4. Миљенко Јерговић. „Антологија босанског севдаха”. Приступљено 9. август 2010. 
  5. Миљенко Јерговић. „Антологија босанског севдаха”. Приступљено 9. август 2010. 
  6. Ђакон Владимир Савић. „O поријеклу саза и севдалинке”. Приступљено 5. август 2010. 
  7. Ђакон Владимир Савић. „O поријеклу саза и севдалинке”. Приступљено 5. август 2010. 
  8. Кад ја пођох на Бембашу, Приступљено 12. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]