Северна лига (Италија)

С Википедије, слободне енциклопедије
Северна лига
Lega Nord
ВођаМатео Салвини
Федерални председникУмберто Боси
Федерални секретарИгор Лези
КоалицијаМи са Салвинијем
Основана4. децембар 1989. (алијанса)
8. јануар 1991. (партија)
СедиштеМилано
 Италија
Млади огранакМлади паданци
Број чланова  (2013)око 122.000
Идеологијафедерализам
регионализам
конзервативизам
десничарски популизам
суверенизам
Политичка позицијаДесница до крајње деснице
Европска странкаПартија идентитета и демократије
Група у Европском парламентуИдентитет и демократија
Боје  зелена
Застава странке
Веб-сајт
www.leganord.org

Северна лига (пуно име: Северна лига за независност Паданије; итал. Lega Nord per l'Indipendenza della Padania, LN) је италијански парламентарни политички покрет федералистичке оријентације.

Историја[уреди | уреди извор]

Почетак[уреди | уреди извор]

Дана 4. децембра 1989. створен је „Покрет Северна лига“ као унија више странака са севера Италије.

Покрет истиче се у наредним годинама, као један од најважнијих у северној Италији, што доводи њихове кандидате на неколико локалних власти, од којих неке веома важне као град Милано.

Године 1992, Северна лига успева да добије 80 места у италијанском парламенту у Риму: 25 сенатора и 55 депутата.

Коалиција са десницом[уреди | уреди извор]

Поводом општих избора у марту 1994, Северна лига склапа коалицију са бизнисменом Силвијем Берлусконијем, који је осново партију под називом Форза Италија(в.Напред Италијо), а обе су заједно формирале коалицију десног центра "Пол Слободе". Берлускони међутим води две коалиције с којим је створио владу, једну на северу (Пол Слободе) са Лигом, а другу на југу са Националном Алијансом и Хришћанско-демократским центром (Пол доброг управљања). Такво стање нестабилности води врло брзо до распада коалиције и изласка Лиге из владе, која након мало времена пада.

Сепаратистичке тензије 1996.[уреди | уреди извор]

Током избора 1996, Северна лига се кандидовала самостално и освојила рекордних 10,4% гласова у земљи, што је значило 87 посланика. Ова одлука је казнила нову Берлусконијеву коалицију десног центра и фаворизовала победу нове коалиције левог центра, под називом L'Ulivo(Маслина), коју је предводио Романо Проди. Због јаке подршке бирача (30% у Венету, 25% у Ломбардији), 15. септембра 1996, Северна лига,je радикализовала свој положај, предложила отцепљење северне Италије и сазвала демонстрације дуж реке По, које су се завршиле у Венецији са провокативним прогласом независности Паданије са стране лидера Лиге Умберта Босија:

Ми народи Паданије свечано изјављујемо: Савезна Република Паданија је независна и суверена. Нудимо, једни другима, узајамно залог наше животе, наша богатства и нашу свету част.

— Умберто Боси, 15. септембар 1996

Нова коалиција са десницама[уреди | уреди извор]

У наредним изборима Лига је трпела сталан пад одазива бирача (2001 освајавши једва 3,9% гласова), што је приморало странку да се врати у погодбу са партијама десног центра. На изборима 2001, Лига је учествовала на изборима у коалицији "Кућа слобода", која је победила изборе и формирала нову владу.

На европским изборима 2004 и на регионалним 2005, Лига се опоравила од изборног колапса и добила прво 4,9%(2004) па 5,6%(2005) укупних гласова.

На националним изборима за Скупштину 2006. године, Лига је освајила 4,5% преференција, иако ће десничарска коалиција изгубити те изборе.

На општим изборима 2008. Лига се представила у коалицији са Народом слободе и Покретом за аутономију Југа.

Овај пут долази до одлучног пораста: 8,30% гласова за Дом посланика и 8,06% за Сенат.

У влади: 2008—2011[уреди | уреди извор]

Године 2010. на регионалним изборима, Лига добија 35,5% гласова у Венету и укупно више од 9% гласова на националном нивоу. Добија чак унутар десничарске коалиције места председника Венета и Пијемонта. Лега је до краја подржавала владу Силвија Берлусконија која је међутим пала у новембру 2011.

Монтијева влада, Босијева оставка и избори 2013.[уреди | уреди извор]

После пада Берлусконија, проф.др. Марио Монти је формирао нову технократску владу. Северна лига је одбила да подржи ову владу и прешла је у опозицију.

Међутим откриће финансијских малверзација почетком априла 2012. је изазвало оставку историјског лидера и секретара Умберта Босија.[1]

На изборима 2013. Лига је поново изашла у коалицији са партнерима из десног центра. Обележила је јак пад бирачког тела и освојила 4,1% гласова у Дому и 4,3% у Сенату. Међутим успела је да победи регионалне изборе за председника Ломбардије где је Лигин кандидат био нови секретар Роберто Марони.

Ставови[уреди | уреди извор]

Тренутно, Северна лига брани пројекат фискалног федерализма и противи се ратификацији Лисабонског споразума. Промовише борбу против екстраевропске(а потајно и европске) имиграције у Италији.

Позната је по својим антимуслиманским ставовима и била је једна од ријетких странака у Италији која се противила НАТО бомбардовању Србије, проглашењу независности Косова и учествовању Италије у НАТО агресији на Либију. Интересантно је такође што је председник Лиге у Европском Парламенту Марио Боргецио поводом хапшења генерала Младића, изјавио да за њега он није ратни злочинац него патриота, да је процес против њега политичко насиље и да су Срби могли зауставити продирање ислама у Европу.[2]

Галерија[уреди | уреди извор]

Изборни резултати[уреди | уреди извор]

Гласови % Посланичка места
Европски избори 1984. (Покрет Северна лига) 164.115 0,47 0
Европски избори 1989. 636.242 1,83 2
Избори 1992. Дом посланика 3.395.384 8,65 55
Сенат 2.732.461 8,20 25
Избори 1994. Дом посланика 3.235.248 8,36 117
Сенат унутар коалиције „Пол слободе" - 60
Европски избори 1994. 2.162.586 6,56 6
Избори 1996. Дом посланика 3.776.354 10,07 59
Сенат 3.394.733 10,41 27
Европски избори 1999. 1.391.595 4,49 4
Избори 2001. Дом посланика 1.464.301 3,94 30
Сенат унутар коалиције „Кућа слобода" - 17
Европски избори 2004. 1.615.834 4,96 4
Избори 2006. (листа ЛН-МпА) Дом посланика 1.747.730 4,58 26
Сенат 1.530.667 4,48 14
Избори 2008. Дом посланика 3.026.844 8,3 60
Сенат 2.644.248 8,1 26
Европски избори 2009. 3.126.915 10,2 9
Избори 2013. Дом посланика 1.390.156 4,08 18
Сенат 1.328.555 4,33 18
Европски избори 2014. 1 688 197 6,15 5

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]