Северни ћук

Из Википедије, слободне енциклопедије
Aegolius acadicus
Northern Saw-whet Owl, Reifel BC 1.jpg
Северни ћук
Таксономија
Царство: Животиње
Тип: Хордати (Chordata)
Класа: Птице (Aves)
Ред: Сове (Strigiformes)
Породица: Типичне сове (Strigidae)
Род: Гаћасте кукумавке (Aegolius)
Врста: A. acadicus
Биномијална номенклатура
Aegolius acadicus
(Gmelin, 1788)
Subspecies

Aegolius acadicus acadicus
Aegolius acadicus brooksi

Северни ћук (лат. Aegolius acadicus) врста је сове из породице правих сова која живи на подручју Северне Америке.

Опис[уреди]

Научни опис једне од подврста ове сове обавио је научник Џон Хенри Кин током мисије у Канади 1896. године.[2] Одрасла јединка висока је између 17 и 22 центиметра, са распоном крила између 42 и 56,3 центиметара.[3][4] Може да тежи између 54 и 151 грам, а просечна тежина износи 80 грама,[5][6] што ову сову чини једним од најлакших сова у Северној Америци.[7] Северни ћук има округли, светао, бели фацијални диск са браон и крем пругама, кљун му је тамне боје, док су очи жуте. Подсећа на ритску сову јер нема ушне праменове, али је знатно мањи од поменуте. Доњи део тела је светле боје са затамњеним деловима, док је горњи део браон или црвенкасте боје са белим тачкама. Прилично је честа, али тешко уочљива врста.

Дозивање[уреди]

Северни ћук се оглашава пиштавим звуком који се понавља више пута. Неки научници наводе да дозивање подсећа на звук оштрења тестере на тоцилу.[8] Обично се ћук оглашава на овај начин када тражи партнера, тако да се може чути чешће у периоду између априла и јуна, када ова врста тражи свог пара. Упркос томе што је чешће у пролеће, дозивање се може чути и током целе године.

Слух[уреди]

Ова врста има веома софистициран слух. Наиме, то је због вертикално асиметричних ушију и различитог облика ушних отвора. С обзиром да звук досеже до ушију у различито време и различите је јачине, северни ћук може са врло великом прецизношћу локализовати свој плен. Таква прецизна локализација звука омогућава овој врсти сова да лови у потпуном мраку, ослањајући се само на чуло слуха.[9] [10]

Станиште[уреди]

Ова врста насељава претежно четинарске, понекад мешовите и листопадне шуме Северне Америке. Већина јединки на северу гнезди се у четинарским шумама, али зими претежно бирају мешовите и листопадне шуме. Такође је честа локација за гнежђење и приобално подручје због обиља плена.[11] Северни ћук живи у шупљинама дрвећа и старим гнездима направљеним од стране других малих грабљивица. Неки припадници врсте су станарице, док други могу да мигрирају на југ током зиме или да се спуштају са већих висина. Њихов ареал обухвата већи део Северне Америке, укључујући југоисточну Аљаску, јужну Канаду, већи део Сједињених Држава и централне планине Мексика.

Постоје јединке које су почеле да се крећу југоисточно у Индијани и суседним државама. Биле су рађене различите студије о овој врсти, а једна од њих бавила се питањем до које северне географске ширине се ова врста гнезди и размножава. Резултати су показали да северни ћук може да се гнезди северније од 50° с. г. ш, што је много даље од најсевернијих простора у којима је забележена ова врста.[12] Њихов ареал је још већи, па се могу гнездити чак и на далеком северу одакле већина птица мигрира јужније да би се размножавала. Северни ћук је изузетно прилагодљива врста која се може адаптирати на велику хладноћу.

Гнежђење[уреди]

Три младунца у Орегону, САД

Северни ћук леже обично између 5 и 6 белих јаја у природним шупљинама дрвећа или рупама које прави детлић. Мужјак лови плен и доноси храну за женку која све време лежи на јајима. Занимљиво је да женка може током једне сезоне да има већи број легала са различитим мужјацима. Одмах након што младунци добију перје, женка напушта гнездо и оставља мужјака да се брине о младунцима, а она креће у потрагу за другим мужјаком са којим ће се парити.[11]

Овај тип размножавање је донекле полиандријски. Северни ћук се за заузимање гнезда такмичи са гаћастом кукумавком, чворцима и веверицама, па тако његово гнездо може бити срушено или поједено од стране поменутих животиња, као и од стране предатора попут америчке куне и вране. За ову врсту претњу представљају и све остале веће врсте сова, с обзиром да се ареал северног ћука поклапа са најмање десетак ареала других сова, али и јастребови, који деле са северним ћуком склоност ка густом, шумовитом станишту.[13]

Исхрана[уреди]

Северни ћук је предатор који ноћу чека док не уочи плен, а након тога се обрушује на њега. Углавном се храни малим животињама, претежно сисарима. Према неким истраживањима обављеним у Висконсину, највећи део исхране ове врсте чине мишеви (67 %) и волухарице (16 %).[14] Слична истраживања рађена су у Монтани и она су пак показала да се ова врста храни волухарицама више него осталим врстама сисара.[15] Још једно истраживање рађено о овој и северним пигмејским совама показало је да ове сове вребају веома различите животиње као свој главни извор хране, што указује на закључак да северни ћук може да се прилагоди не само у зависности од плена, већ и од других предатора са којима дели територију.

Када су у питању други сисари, северни ћук се повремено храни ровчицама, веверицама и другим врстама глодара, летећим веверицама, кртицама и слепим мишевима. Такође, допуну исхрани могу да чине разне птице попут ласта, врабаца и других. Међутим, чак и веће птице, попут голуба пећинара (који је четири пута тежи од северног ћука), могу се наћи на менију северног ћука.[13] На пацифичкој обали могу се хранити жабама, раковима и воденим инсектима. Као и многе врсте сова, и ова врста има изузетан слух и одличан вид при слабом осветљењу.

Референце[уреди]

  1. BirdLife International (2012). Aegolius acadicus. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 26. 11. 2013. 
  2. Beolens (2009). стр. 574.
  3. [1] .
  4. [2] (2011).
  5. Sibley (2003). стр. 229.
  6. CRC Handbook of Avian Body Masses by John B. Dunning Jr. (Editor). CRC Press (1992). 2011. ISBN 978-0-8493-4258-5.
  7. Vanner (2003). стр. 192.
  8. Bull (1994). стр. 555.
  9. Frost, B.J.; P. J. Baldwin; M. Csizy (1989). „Auditory localization in the northern saw-whet owl, Aegolius acadicus”. Canadian Journal of Zoology. 67 (8): 1955—1959. doi:10.1139/z89-279. 
  10. Gutiérrez-Ibáñez, Cristián; Iwaniuk, Andrew N.; Wylie, Douglas R. (2011). „Relative Size of Auditory Pathways in Symmetrically and Asymmetrically Eared Owls”. Brain Behav Evol. 78: 281—301. doi:10.1159/000330359. 
  11. 11,0 11,1 DeLella Benedict, Audrey (2008). The Naturalist's Guide to the Southern Rockies: Colorado, Southern Wyoming, and Northern New Mexico. Golden, Colorado: Fulcrum Publishing. стр. 568. ISBN 978-1-55591-535-3. 
  12. Buidin, Christophe; Rochepault, Yann; Savard, Jean-Pierre L.; Savard, Michel (1. 9. 2006). „Breeding range extension of the Northern Saw-whet Owl in Quebec”. The Wilson Journal of Ornithology. 118 (3): 411. doi:10.1676/05-092.1. 
  13. 13,0 13,1 Northern Saw-whet Owl (Aegolius acadicus) - Information, Pictures, Sounds - The Owl Pages
  14. Swengel, Ann B.; Swengel, Scott R. (1. 8. 1992). „Diet of Northern Saw-whet Owls in southern Wisconsin” (PDF). The Condor. 94 (3): 707. doi:10.2307/1369255. Приступљено 29. 11. 2011. 
  15. Holt, Denver W.; Leroux, Leslie A. (1. 3. 1996). „Diets of Northern Pygmy Owls and Northern Saw-whet owls in West-Central Montana” (PDF). Wilson Bulletin. 108 (1): 123. Приступљено 29. 11. 2011. 

Литература[уреди]

  • DeLella Benedict, Audrey (2008). The Naturalist's Guide to the Southern Rockies: Colorado, Southern Wyoming, and Northern New Mexico. Golden, Colorado: Fulcrum Publishing. стр. 568. ISBN 978-1-55591-535-3. 
  • Bull, John; Farrand, Jr., John (1994). National Audubon Society Field Guide to North American Birds. New York: Alfred A. Knopf. стр. 555. ISBN 978-0-679-42852-7. 
  • Vanner, Michael (2003). The Encyclopedia of North American Birds. New York: Barnes&Noble. стр. 192. ISBN 978-0-7607-3460-5. 
  • Sibley, David (2003). The Sibley Field Guide To Birds of Eastern North America. New York: Alfred A. Knopf. стр. 229. ISBN 978-0-679-45120-4. 
  • Beolens, Bo; et al. (2009). The Eponym Dictionary of Mammals pp. 220. JHU Press. стр. 574. 

Спољашње везе[уреди]