Северноафрички фронт

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Северноафрички поход)
Северноафрички фронт
Део Другог светског рата
Crusadertankandgermantank.jpg
Британски крусејдер тенк пролази поред запаљеног немачког тенка панцер IV.
Време:
10. јун 1940. — 13. мај 1943.
Место:
Либија, Египат, Мароко, Алжир и Тунис
Резултат: Победа Савезника, снаге Сила Осовина у северној Африци повукли су се у Италију
Сукобљене стране
Савезници
 Уједињено Краљевство
 Аустралија
 Канада
 Нови Зеланд
 Јужна Африка
 САД
 Слободна Француска
Силе Осовине
 Немачка
 Италија
 Вишијевска Француска
Команданти и вође
Уједињено Краљевство Харолд Александер
Уједињено Краљевство Клод Окинлек
Сједињене Америчке Државе Двајт Ајзенхауер
Уједињено Краљевство Арчибалд Вовел
Краљевина Италија Родолфо Грацијани
Краљевина Италија Итало Гариболди
Трећи рајх Ервин Ромел
Трећи рајхХанс фон Арним
Краљевина Италија Уго Кавалеро
Трећи рајх Алберт Кеселринг
Краљевина Италија Ђовани Месе
Вишијевска Француска Франсоа Дарлан

Северноафрички фронт током Другог светског рата је назив за сукобе у северној Африци од 10. јуна 1940. до 13. маја 1943. Обухватао је кампање у либијским и египатским пустињама (кампања у Западној пустињи), у Мароку и Алжиру (операција Бакља) и Тунису (Тунишка кампања). На фронту су се борили Савезници и силе Осовине, од којих су многе имале колонијалне интересе у Африци од краја 19. века. Савезничким ратним напорима су доминирале војске британског Комонвелта и изгнане војске из окупиране Европе. САД су ушле у рат 1941, а са директном војном помоћи у северној Африци почели су 11. маја 1942.[тражи се извор од 12. 2015.]

Борбе у северној Африци су почеле са италијанском објавом рата 10. јуна 1940. 11. хусарски пук британске војске је 14. јуна прешао египатско-либијску границу и заузео тврђаву Капуцо. Затим је следила италијанска контраофанзива у Египат и освајање Сиди Баранија у септембру 1940., а потом и операција Компас, контраофанзива Комонвелта. Током операције Компас, италијанска 10. армија је била уништена, па је Немачки афрички корпус, под командом Ервина Ромела, послат у северну Африку током операције Зоненблум да појача италијанске снаге како би спречио потпуни пораз сила Осовине.[тражи се извор од 12. 2015.]

Британски тенк матилда II са заробљеном италијанском заставом.

Уследио је низ битака за контролу над Либијом и деловима Египта са наизменичним успесима, а врхунац је достигнут у другој бици код Ел Аламејна, када су снаге Комонвелта под командом генерал-пуковника Бернарда Монтомерија нанеле тежак пораз силама Осовине и потиснули их у Тунис. Након искрацавања у операцији Бакља у северозападној Африци крајем 1942. и потоњих битака против снага Вишијевске Француске (које су затим промениле страну), Савезници су коначно опколили снаге сила Осовине у северном Тунису и приморале их на предају. Операција Бакља је била компромис који је помогао британском циљу да се постигне победа у сверној Африци, а да се амерички војска само у ограниченој мери бори против Немачке. Поред тога, Јосиф Стаљин је дуго тражио отварање другог фронта како би се смањио притисак на совјетске армије.[1]

Информације добијене разбијањем шифара захваљујући раду британске обавештајне службе се показала критичном за савезнички успех у северној Африци. Савезничка победа у овој кампањи одмах је водила до Италијанске кампање, што је изазвало пад фашистичке владе у Италији и елиминацију немачког савезника.[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Dimbleby, Jonathan (15. 10. 2012). Destiny in the Desert: The road to El Alamein - the Battle that Turned the Tide. Profile Books. стр. 259. ISBN 978-1-84765-467-0. 
  2. Lorrelli (1995). стр. 133.

Литература[уреди]