Секундарна меморија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Секундарна меморија је меморија која није директно доступна процесору рачунара преко његових главних магистрала (адресних и за податке). Да би се дошло до садржаја секундарне меморије он прво мора да се (привремено) пребаци у примарну (радну) меморију, а по завршетку обраде (уколико је то потребно) „врати“, односно адекватно ажурира одговрајући садржај секундарне меморије.

За присуп секундарној меморији потребни су додатни системи и често мноштво процесорских инструкција ради контроле тих додатних система. Због тога је приступ секундарној меморији и далеко компликованији и спорији него примарној меморији.

Уређаји[уреди]

Примери уређаја који могу бити употребљени као секундарна меморија:

Основне особине[уреди]

Насупрот примарној меморији, секундарна меморија има следеће особине:

  • значајно је спорија (често хиљадама пута, за пример погледати чланак о примарној меморији).
  • време приступа је врло променљиво зависно од стања и локације (нпр. глава тврдог диска може бити близу или далеко од захтеваних података).
  • често није директно адресабилна (него захтева рад у блоковима и/или секвенцијални приступ, за пример погледати чланак о примарној меморији).
  • обично не губи садржај по престанку напајања

Спољашње везе[уреди]