Селачка (Зајечар)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Селачка
Административни подаци
Држава Србија
Управни округЗајечарски
ГрадЗајечар
Становништво
 — 2011.275
Географске карактеристике
Координате43°41′35″ СГШ; 22°19′09″ ИГД / 43.693° СГШ; 22.319166° ИГД / 43.693; 22.319166Координате: 43°41′35″ СГШ; 22°19′09″ ИГД / 43.693° СГШ; 22.319166° ИГД / 43.693; 22.319166
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина293 м
Селачка на мапи Србије
Селачка
Селачка
Селачка на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број019
Регистарска ознакаZA

Селачка је насељено место града Зајечара у Зајечарском округу. Према попису из 2002. било је 275 становника (према попису из 1991. било је 396 становника).

Смештено је 25 km југоисточно од града Зајечара, на обронцима Старе планине.

Претпоставља се да назив села потиче од честих промена месног положаја - "село" које се стално сели. Првобитно географско име било је Селачко Село. У атару села се налази манастир Суводол, подигнут на темељима старог манастира који спада у најстарије (вероватно из 14. века) манастире у Тимочкој Крајини.

Историја[уреди]

Селачка није била активна у Другом српском устанку, али је опет много претрпела, поред патњи људи, Турци су им наметнули веће глобе и кулуке. Дошло је 10. маја 1833. године до сељачке побуне због великих намета, која се раширила у Крајини и Кључу. По читавој Тимочкој крајини наоружани народ је убијао Турке и пљачкао им куће и ханове. Запаљен је тада и Нови Хан (Краљево Село), а његовог заповедника субашу Омера, убио је Петар Арнаутин из Селачке. Устанак народа је имао велики значај, јер је турски заповедник Реис Ефендија био приморан - пристао да се Турци иселе из Тимочке крајине.[1]

По управно-административној подели државе Србије, јуна 1901. године, образована је општина Мало-изворска, у којој је била и Селачка. Међутим, августа 1902. године по молби становника Боровца и Селачке дошло је до осамостаљивања њихових општина. До тада су та села била у саставу општине Мало-изворске са седиштем у Малом Извору. Тада је поново постала општина Селачка.[2]

Било је место 1898. године без пароха; припадало је манастиру Суводолу.[3]

Општина Селачка је 1898. године постала члан-помагач Српског Пољопривредног друштва у Београду.[4]

Током лета 1913. године опљачкали су бугарски војници село Селачку, и отерали сву стоку.[5]

У међуратном времену Селачка је врло напредно место, у којем цвета друштвени живот. Године 1937. помињу се у њему друштва и удружења: Земљорадничко-набављачка задруга, Народна сеоска читаоница (са великом и пробраном књижницом), Соколска чета (једна од најјачих у срезу Тимочком), Певачко друштво и Сеоско дилетантско позориште (које приређује представе са националним репертоаром).[6]

Постављен је 1920. године у Селачки учитељ Милорад Павловић, из суседног места Малог Извора. Две године касније 1922. ту ради учитељица Јелисавета Мариновић. Учитељ у месту 1936. године Војислав Милановић похађао је годину дана у Београду, Вишу педагошку школу. Исте 1936. године помињу се у Селачки учитељи супружници Петровићи, Светозар и Мирослава, који су премештени из Бозовика. Одлуком министра просвете било је 1938. године затворено Друго одељење Државне народне школе у Селачки.[7] Исто одељење је отворено 1929. године, у њему ће радити учитељица Милена К. Драгићевић.

Демографија[уреди]

У насељу Селачка живи 247 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 56,3 година (54,8 код мушкараца и 57,5 код жена). У насељу има 115 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,32.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[8]
Година Становника
1948. 997
1953. 947
1961. 891
1971. 730
1981. 613
1991. 396 387
2002. 275 276
Етнички састав према попису из 2002.[9]
Срби
  
271 98,54 %
Југословени
  
3 1,09 %
Хрвати
  
1 0,36 %
непознато
  
0 0,0 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди]

  1. ^ "Правда", Београд 1933. године
  2. ^ "Полицајски гласник", Београд 1902. године
  3. ^ "Државни календар Краљевине Србије", Београд 1898. године
  4. ^ "Тежак", Београд 1898. године
  5. ^ "Балкански рат у слици и речи", Београд 1913. године
  6. ^ "Правда", Београд 8. априла 1937. године
  7. ^ "Просветни гласник", Београд 1938. године
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  9. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]