Семиологија
Семиотика је проучавање знакова. То је интердисциплинарна област која испитује шта су знакови, како они формирају системе знакова и како појединци користе знакове за стварање и комуницирање значења. Семиотика се обично дели на синтактику, која се бави начином на који су знакови организовани и комбиновани; семантику, која се бави односом између знакова и њихових значења; и прагматику, која се бави односом између знакова и њихових корисника. Семиотика је сродна лингвистици, али има шири обим који укључује нелингвистичке знакове, као што су географске карте и одећа.
Знакови су ствари које представљају нешто друго, као што је реч „мачка”, која представља месождерног сисара. Могу имати многе физичке облике, назване „носиоци знака”, као што су звукови, слике, писане ознаке и гестови. Иконе су знакови који комуницирају значење кроз квалитативну сличност са својим референтима, као што је портрет особе. Индексикални знакови су засновани на директној физичкој вези, као што је дим који је знак ватре. За симболичке знакове, однос између носиоца знака и референта је конвенционалан или арбитраран, што важи за већину лингвистичких знакова. Модели знакова анализирају њихове основне компоненте. Дијадични модел Фердинанда де Сосира идентификује осетну слику и концепт као кључне елементе, док тријадични модел Чарлса Сандерса Перса разликује носиоца знака, референта и ефекат у уму интерпретатора.
Системи знакова су структуриране мреже међусобно повезаних знакова, као што је енглески језик. Семиотичари проучавају како се знакови комбинују да би формирали веће јединице значења, назване „текстови”. Они истражују како порука текста зависи од значења његових знакова и како контекстуални фактори и тропови утичу на овај процес. Такође истражују кодове који се користе за комуницирање значења, укључујући конвенционалне кодове, попут кода боја на семафорима, и природне кодове, попут ДНК који кодирају наследне информације.
Семиотика има разноврсне примене због свеприсутне природе знакова. Многи семиотичари проучавају културне производе, као што су књижевност, уметност и медији, истражујући како елементе који се користе за изражавање значења, тако и суптилне идеолошке поруке које они преносе. Психолошке активности повезане са употребом знакова су још једна тема истраживања. Биосемиотика проширује обим истраживања изван људске комуникације, испитујући процесе знакова унутар и између животиња, биљака и других организама. Пошто семиотика обухвата многе дисциплине, не користи се једна јединствена методика у свим њеним поддисциплинама. Иако корени семиотичког истраживања леже у антици, тек су крајем 19. и почетком 20. века семиотика постала независно поље истраживања кроз рад Перса и Сосира.
Дефиниције и сродне области
[уреди | уреди извор]Семиотика је проучавање знакова или тога како се значење ствара и комуницира путем њих. Такође позната као „семиологија”,[а] она испитује природу знакова, њихову организацију у системе знакова (као што је језик) и начине на које их појединци тумаче и користе. Семиотика има широке примене због свеприсутне природе знакова, који утичу на то како појединци доживљавају појаве, саопштавају идеје и комуницирају са својом околином.[3]
Ове примене је чине интердисциплинарном облашћу, са коренима у филозофији и лингвистици, а уско је повезана са дисциплинама као што су психологија, антропологија, социологија и образовне науке.[4] Пошто се већина наука ослања на процесе са знаковима у неком облику, семиотика се понекад карактерише као метадисциплина која пружа општи приступ за анализу знакова у различитим доменима.[5] Да ли је семиотика сама по себи наука је спорно питање, будући да не постоје универзално прихваћене теоријске претпоставке или методе око којих се семиотичари слажу.[6] Семиотика је различито карактерисана као теорија, доктрина, покрет или дисциплина.[7] Обично се дели на три гране: семантику, синтактику и прагматику, које редом проучавају како се знакови односе на своја значења, једни на друге и на своје кориснике.[8]
Семиотичко истраживање се преклапа са лингвистиком и теоријом комуникације. Као и лингвистика, она се бави анализом система знакова, испитујући значења речи, како се комбинују да формирају реченице и како преносе поруке у конкретним контекстима. Кључна разлика је у томе што се лингвистика фокусира на језик, док семиотика такође проучава нелингвистичке знакове, као што су слике, гестови, саобраћајни знакови и оглашавања животиња.[9] Теорија комуникације испитује како појединци кодирају, преносе и тумаче лингвистичке и нелингвистичке поруке. Обично се фокусира на техничке аспекте преноса порука, обично између различитих организама. Семиотика се, с друге стране, шире бави значењем и стварањем значења, укључујући знакове који не укључују намерну комуникацију.[10][б] На пример, семиотичари проучавају природне биолошке знакове, као што су симптоми болести, и знакове засноване на неживим односима, као што је дим као знак ватре.[12]
Термин „семиотика” потиче од старогрчке речи σημειωτική (sēmeiōtikē), која је првобитно била повезана са проучавањем симптома болести.[13] Филозоф Џон Лок предложио је овај грчки термин као назив за ново поље истраживања које се бави знаковима у својој књизи Оглед о људском разуму из 1690. године.[14] Прва употреба енглеског термина semiotics датира из 1670-их.[15] Семиотика је постала посебно поље истраживања кроз рад филозофа Чарлса Сандерса Перса и лингвисте Фердинанда де Сосира, који се сматрају њеним оснивачима.[1]
Знакови
[уреди | уреди извор]Знак је ентитет који представља нешто друго. На пример, реч „мачка” је знак који представља месождерног сисара. Знакови усмеравају пажњу интерпретатора са себе ка ентитетима које представљају. Могу имати многе облике, као што су речи, слике, звуци и мириси. Знакови се могу односити на различите врсте ентитета, укључујући физичке објекте, догађаје, места, психолошка осећања и апстрактне идеје. Они помажу људима да препознају обрасце, праве планове, предвиђају исходе, преносе идеје и разумеју свет.[16]
Семиотичари разликују различите елементе знакова. Носилац знака је физички облик који знак узима, као што су звучни таласи у говорном језику или штампана слова на страници, док је референт објекат који он представља. Тачан број и природа ових елемената су спорни, а различити модели знакова предлажу другачије анализе.[17] Референт знака може и сам бити знак, што доводи до ланца сигнификације. На пример, израз „црвена ружа” је знак за врсту цвета, који сам по себи може деловати као знак љубави.[18]
Семиоза је активност или способност разумевања и стварања знакова. Такође карактерисана као деловање знакова, она укључује међуделовање између носиоца знака и референта док организми тумаче значење унутар датог контекста.[19] Различити типови семиозе разликују се према врсти организама који учествују у активности знака, као што је контраст између антропосемиозе која укључује људе, зоосемиозе која укључује друге животиње и фитосемиозе која укључује биљке.[20]
Значење, смисао и референца
[уреди | уреди извор]Значење знака је оно што семиоза генерише. Значење се обично анализира у два аспекта: смисао и референца.[в] Термини конотација и денотација, као и интензија и екстензија, такође се понекад користе за ову разлику. Референца знака је објекат за који он стоји, а смисао знака је начин на који се тај објекат идентификује или представља. На пример, када се термини „звезда Даница” и „звезда Вечерњача” користе за планету Венеру, они имају исту референцу али различите смислове: „звезда Даница” идентификује Венеру као објекат видљив ујутро, док „звезда Вечерњача” идентификује Венеру као објекат видљив увече. Дакле, два знака се могу односити на исти објекат док се разликују у значењу јер тај објекат представљају на различите начине.[22]
Различите теорије значења објашњавају његову природу и услове који одређују значења знакова. Референцијалне теорије се фокусирају на референцијалну функцију значења, на пример, карактеришући значење као означени објекат или као функцију зависну од контекста која показује на објекте.[23] Идејне или менталистичке теорије тумаче значење знака у односу на ментална стања корисника знакова, на пример, као идеје које евоцира.[24] Прагматичне теорије описују значење на основу реакција у понашању и услова употребе.[25][г]
Типови и односи знакова
[уреди | уреди извор]

Семиотичари разликују различите типове знакова, често на основу односа знака или како је носилац знака повезан са референтом.[30] Историјски утицајна класификација прави разлику између конвенционалних и природних знакова. Конвенционални знакови зависе од културно установљених норми и интенционалности да би успоставили везу између носиоца знака и референта. На пример, значење појма „дрво” је фиксирано друштвеним конвенцијама повезаним са језиком пре него природном везом између појма и дрвета. Природни знакови су, с друге стране, засновани на суштинској вези осим конвенција, као када отисак медведа означава присуство медведа јер га је медвеђе тело физички произвело, а не због било какве конвенције. У модерној семиотици, међутим, разлика између природних и конвенционалних знакова постала је мање централна јер су многи теоретичари усвојили троструку класификацију на иконе, индексе и симболе коју је предложио Перс.[30]
Иконе су знакови који делују кроз сличност: носилац знака личи или опонаша свог референта. То укључује директну физичку сличност, као код живописног портрета, али и апстрактнију сличност, као код метафора и дијаграма.[31] Иконе се такође користе у комуникацији животиња: мрави врсте Pogonomyrmex badius, на пример, користе сигнал упозорења заснован на мирису чији интензитет и трајање личе на интензитет и трајање опасности.[32]
Индекси су знакови који делују кроз директну физичку везу. Обично је референт узрок носиоца знака. На пример, дим указује на присуство ватре јер је то физички ефекат који производи сама ватра. Слично томе, симптоми болести су знаци болести која их узрокује, а очитавање мерача термометра показује температуру одговорну за то. Могуће су и друге материјалне везе осим директног узрочно-последичног односа, као што је путоказ који физички показује пут ка оближњем кампу.[33]
Симболи су знакови који делују кроз асоцијације засноване на конвенцији. Код њих је однос између носиоца знака и референта арбитраран.[д] Она произилази из друштвених договора, које појединац треба да научи како би декодирао значење. Примери су број „2”, боје на семафорима и националне заставе.[35]
Категорије иконе, индекса и симбола се међусобно не искључују, а исти знак може припадати више од једној. На пример, неки знакови упозорења на путу комбинују иконичне елементе, попут слике падајућег камења која указује на одрон, са симболичким елементима, као што је црвени троугао који сигнализира опасност.[36] У академској литератури се расправља о разним другим категоријама. Семиотичар Томас Себеок проширује класификацију икона-индекс-симбол додавањем још три категорије: сигнали су знакови који обично покрећу бихејвиоралне одговоре код примаоца; симптоми су аутоматски, неарбитрарни знакови; а имена су екстензионални знаци који идентификују једног специфичног појединца.[37] Друге категоризације знакова заснивају се на каналу преноса, нејасноћи, двосмислености, поузданости, сложености, врсти референта и томе да ли су намерно произведени.[38]
Модели
[уреди | уреди извор]Модели знакова настоје да идентификују суштинске компоненте знакова. Предложени су многи модели, и већина уводи јединствену терминологију за различите компоненте, иако често деле значајно концептуално преклапање. Уобичајена класификација прави разлику између дијадичних и тријадичних модела.[39]

Дијадични модели тврде да знаци имају у суштини две компоненте: носиоца знака и његово значење. Утицајан дијадични модел предложио је Сосир, који компоненте назива означитељ и означено. Означитељ је осетна слика, док је означено концепт или идеја повезана са овим обликом. За Сосира, знак је однос који повезује означитеља и означено, функционишући као мост од сензорне форме ка концепту. Он схвата и означитеља и означено као психолошке елементе који постоје у умовима корисника језика. Као резултат тога, значење знакова је ограничено на царство идеја и не односи се директно на спољашње објекте. Фокусирајући се на језик као општи модел знакова, Сосир је тврдио да је однос између означитеља и означеног арбитраран, што значи да би се свака осетна слика у принципу могла упарити са било којим концептом. Сматрао је да се појединачни знаци морају разумети у контексту система знакова, који организују и регулишу арбитрарне везе.[41]
Разни интерпретатори Сосировог модела, као што су лингвисти Луис Јелмслев[ђ] и Роман Јакобсон, одбацили су чисто психолошко тумачење знакова. За њих су означитељи материјални облици који се могу видети или чути, а не менталне слике материјалних облика. Слично томе, критичари су се успротивили идеји да су односи између знакова и означитеља увек арбитрарни, указујући на иконичке и индексикалне знакове као контрапримере.[43][е]

Тријадични модели тврде да знаци имају три компоненте. Утицајан тријадични модел који је предложио Перс тврди да је трећа компонента неопходна да би се објаснио појединац који тумачи знакове, имплицирајући да нема значења без тумачења. Према Персу, знак је однос између репрезентамена, објекта и интерпретанта. Репрезентамен је опажљив ентитет, објекат је референт за који репрезентамен стоји, а интерпретант је ефекат произведен у уму интерпретатора.[46]
Перс разликује различите аспекте ових компоненти. Непосредни објекат је објекат онакав какав га знак представља — ментална репрезентација. Динамички објекат је, насупрот томе, ентитет какав он заправо јесте, који усидрава значење знака. Непосредни интерпретант је потенцијално значење знака, док је динамички интерпретант његов стварни ефекат, или разумевање које производи. Коначни интерпретант је идеално значење до кога би се дошло након исцрпног истраживања.[47] Перс наглашава да је семиоза, или стварање значења, процес који се континуирано развија. Анализирајући Персов модел, Умберто Еко говори о „неограниченој семиози”, у којој тумачење једног знака води ка даљим знаковима, производећи бескрајни ланац сигнификације.[48]
Други тријадични модел, који су предложили Чарлс Кеј Огден и И. А. Ричардс, прави разлику између симбола, мисли и референта. Познат као семиотички троугао, он држи да веза између симбола и референта није директна већ захтева посредовање мисли да би се успоставила веза.[49]
Системи знакова
[уреди | уреди извор]Систем знакова је комплекс односа који управљају тиме како се знакови формирају, комбинују и тумаче, као што је одређени језик. Знакови се обично јављају у контексту система знакова, а неке семиотичке теорије тврде да значење знака зависи од његове позиције унутар мреже знакова и да се не може разумети изоловано од ње.[50]
Елементи знакова и текстови
[уреди | уреди извор]Системи знакова се често ослањају на основне састојке или елементе знакова да би компоновали знакове. На пример, алфабетски системи писања користе слова као елементе знакова за конструисање речи, док Морзеов код користи тачке и цртице. Слова су неопходна за разликовање значења речи, као што је контраст између речи cat, rat и hat на основу њихових почетних слова. Основни елементи знакова обично немају сопствено значење осим ако се не комбинују на систематске начине.[51]
Текст је сложен знак састављен од неколико мањих знакова, који су комбиновани пратећи конвенције одређеног система. На пример, реченица „Сунце сија” је текст састављен од речи комбинованих према граматичким правилима.[52] Јединице које чине текст саме по себи имају значење, за разлику од елемената знакова који чине основне знакове. Значење текста, названо његовом поруком, зависи од његових компоненти. Међутим, то обично није само агрегат њихових изолованих значења, већ је обликовано њиховом интеракцијом и организацијом. Поред лингвистичких текстова, као што су роман или математичка формула, постоје и нелингвистички текстови, као што су дијаграм, постер или музичка композиција која се састоји од неколико ставова.[53] Способност стварања и разумевања текстова, позната као текстуалност, присутна је код неких нељудских животиња. На пример, медоносне пчеле изводе сложен плес комбинујући различите карактеристике како би комуницирале информације о својој околини другим пчелама.[54]
Значење текста може да зависи од и да се позива на друге текстове — карактеристика која се назива интертекстуалност.[55] Семиотичари разликују неколико аспеката текстова. Паратекст обухвата елементе који уоквирују или окружују текст, као што су наслови, заглавља, захвалнице, фусноте и илустрације. Архитекст се односи на опште категорије којима текст припада, као што су његов жанр, стил, медиј и ауторство. Метатекст је текст који коментарише други текст. Хипотекст је текст који служи као основа за други текст, као што је роман који има наставак или се пародира у другом делу. У таквим случајевима, изведени текст који се позива на раније дело је хипертекст.[56][ж]
Структурални односи између знакова
[уреди | уреди извор]
Знакови у систему знакова повезани су кроз неколико типова структуралних односа, укључујући синтагматске и парадигматске односе. Синтагматски односи управљају тиме како се појединачни знаци или елементи знакова могу комбиновати да формирају веће изразе. На пример, реченице су линеарни аранжмани речи, а синтагматски односи управљају тиме које речи могу да се комбинују да би се произвеле граматички исправне реченице. Слично томе, мени за вечеру је низ јела са синтагматским односима који управљају њиховим распоредом, попут почетка са предјелом, након чега следи главно јело и десерт. Неки системи знакова користе несеквенцијалне аранжмане, као што су саобраћајни знакови који комбинују облик знака са симболом који приказује.[59]
Парадигматски односи су везе између знакова који припадају истој структуралној категорији. Они специфицирају који елементи могу да заузму одређену позицију и могу да замене једни друге без кршења правила система. На пример, у реченици „Мушкарац спава.”, реч „мушкарац” стоји у парадигматским односима са речима као што су „жена”, „дете” и „особа” јер њихова замена такође резултира правилном реченицом. За мени за вечеру, исто важи и за различите опције за десерт, као што су торта, сладолед и воћна салата. У случају саобраћајних знакова, постоје парадигматски односи између опција облика, као што су троугао и круг. На значење изабране парадигматске опције утичу одсутне опције, које чине позадину смислених алтернатива. У природном језику, ове алтернативе су обично повезане са одређеним класама речи. На пример, када одређена позиција речи у реченици захтева глагол, онда се парадигматске опције састоје од глагола.[60]

Други облик семиотичке анализе испитује парове знакова који се састоје од супротности где два знака означавају контрастне карактеристике и искључују један другог, попут парова добар и лош, врућ и хладан, или нов и стар. Неки контрасти укључују континуирану скалу са средњим нивоима, попут брзо/споро, док су други поларне опозиције без степена између њих, као што су жив/мртав.[62] Рана структуралистичка филозофија повезана је са идејом да значење произилази првенствено из бинарних опозиција.[63] Семиотички квадрат, који је предложио семиотичар Алгирдас Гремас, нуди финију диференцијацију. Он повезује знак, као што је „богат”, са три контрастна термина: његовим контрадикторним („не богат”), његовим супротним („сиромашан”) и контрадикторним његовом супротном („не сиромашан”).[64]
Друга структурална карактеристика су асиметрични парови знакова где је једна ставка неозначена, а друга означена. Неозначени знак је генерички и неутрални израз који се често узима здраво за готово, док је означени знак специјализован и означава додатне карактеристике. Неозначени термин се чешће користи и обично је привилегован као подразумевани или норма. Примери су парови пас/куја, дан/ноћ, он/она, и десно/лево. Ова асиметрија је од посебног интереса за семиотичко проучавање културе као водич ка имплицитним позадинским претпоставкама и односима моћи.[65] На пример, патријархална друштва имају тенденцију да користе неозначене облике за мушке термине, док су неозначени облици за женске термине чешћи у матријархалним друштвима.[66]
Тропови
[уреди | уреди извор]Семиотичари проучавају асоцијативне механизме путем којих знак добија алтернативна значења интеракцијом са другим знаковима. Ова промена у значењу се може десити у случајевима када је дословно значење знака неадекватно или апсурдно, што доводи до померања ка фигуративном значењу. На пример, термин „змија” се дословно односи на гмизавца без удова, али има другачије значење у реченици „Професор је змија.”[67]
Механизми кроз које се ова промена значења дешава називају се тропови. Дискусије о троповима се понекад фокусирају на четири главна тропа[з] као основу већине других: метафора, метонимија, синегдоха и иронија.[69] Метафора је аналогија у којој се атрибути једног ентитета преносе на други, као што је повезивање атрибута змије да је подмукла и хладнокрвна са професором.[70] Метонимија је начин упућивања на један објекат именовањем друге блиско повезане ствари, као што је говор о краљу као о „круни”.[71] Слично томе, синегдоха је начин упућивања на један објекат именовањем једног од његових делова, као што је говор о нечијем аутомобилу као о „мојим точковима”.[72] Троп ироније функционише кроз различитост, дословно изражавајући супротно од онога што се мисли, као што је опаска „Одличан посао!” након ужасног неуспеха.[73]
Семиотички тропови се првенствено расправљају у вези са лингвистичким системима знакова, где су такође познати као стилске фигуре. Међутим, њихови основни механизми такође утичу на нелингвистичке системе знакова.[74] На пример, реклама за авиокомпанију може супротставити слетање авиона са мирним слетањем лабуда као сликовну метафору за грациозност и поузданост.[75] Стрипови се често ослањају на сликовне метонимије да изразе емоције, попут подигнуте песнице да би означили бес.[76] У фотографији, крупни кадрови могу функционисати као синегдохе представљајући целину кроз део.[77] У филму, једна врста аудиовизуелне ироније представља ужасавајућу визуелну сцену праћену нескладно веселом музиком.[78]
Кодови
[уреди | уреди извор]Код је систем знакова који се користи за комуникацију. Он укључује скуп знакова, односе значења међу њима и правила за њихово комбиновање ради стварања и тумачења порука.[79][и] Дигитални кодови се ослањају на јасне и прецизне разлике у томе како се знакови формирају и комбинују, као у писаном језику. Они су у контрасту са аналогним кодовима, који користе континуиране варијације за преношење значења, као што су беспрекорне градације боја у сликарству.[81] Једноставни кодови укључују само неколико основних елемената и односа, као у коду боја на семафорима. Сложени кодови, попут енглеског језика, могу обухватити безброј елемената као и синтактичке и социокултурне норме укључене у стварање значења. Конвенционални кодови су конструкти које је направио човек, укључујући естетске кодове који се користе у стварању уметничких дела, попут музике и сликарства. Они су у контрасту са природним кодовима,[ј] попут ДНК, који функционише као биохемијски информациони систем који кодира наследне информације кроз секвенце нуклеотида.[83]
Семиотичари анализирају кодове дуж неколико димензија, као што су домен и контекст у којем делују, сензорни канал на који се ослањају и функција коју обављају. Неки кодови се фокусирају на прецизно изражавање знања, као што су математичке формуле, док други управљају културним и бихејвиоралним нормама, укључујући конвенције учтивости и церемонијалне праксе.[84] Код може имати субкодове специфичне за домен који прецизирају његов обим значења или регулишу употребу у одређеним окружењима. Кодови и субкодови нису статични оквири већ могу да еволуирају како се појаве нове конвенције или технологије.[85]

Код такође игра централну улогу у моделима комуникације — концептуалним репрезентацијама главних компоненти комуникације. Многи укључују идеју да пошиљалац преноси поруку кроз канал до примаоца, који је тумачи и може одговорити повратном информацијом. Кодирање је процес изражавања значења у облику поруке користећи систем специфичног кода. Декодирање је обрнути процес тумачења поруке да би се разумело њено значење. У неким случајевима, различити кодови могу да се користе за изражавање исте поруке. Слично томе, поруке се обично могу превести из једног кода у други, као што је транскрибовање писаног текста у Морзеов код.[87]
Дискурс је друштвена употреба језика или других кодова, која се одвија у одређеном тренутку у одређеном контексту. Анализа дискурса испитује како значење настаје у дискурсу, узимајући у обзир комуникаторе и њихове одговарајуће улоге, као што су утицаји контекста и институционалне позадине.[88]
Семиотичари су такође заинтересовани за то како кодови одражавају и обликују људску перцепцију света.[89] Утичући на перцепцију, кодови могу утицати на понашање тако што чине појединце свесним могућих праваца деловања.[90] Контроверзна Ворфовска хипотеза сугерише да језик обликује мисао пружањем основних категорија разумевања, са потенцијалном последицом да говорници различитих језика мисле другачије.[91]
Основне гране
[уреди | уреди извор]
Утицајна категоризација, коју је предложио Чарлс В. Морис, дели семиотику на три гране: синтактику, семантику и прагматику.[92] Синтактика проучава формалне односе између знакова. Она истражује како се знаци комбинују да би формирали сложене знакове и која правила управљају овим процесом. На пример, правила граматике у природним језицима специфицирају како речи могу бити распоређене да би се формирале реченице и како различити распореди утичу на значење. Као резултат синтактичких правила енглеског језика, израз „elephants are big” је граматички исправан, док „elephants big are” није.[93] Синтактика није ограничена на језик и укључује проучавање нелингвистичких сложених знакова, као што је распоред визуелних елемената у географским картама.[94]
Семантика проучава однос између знакова и онога што они представљају, испитујући како се знаци односе на конкретне ствари и апстрактне идеје. Обично се фокусира на опште значење знака, а не на његово значење у одређеном контексту. Семантика се бави значењем како основних тако и сложених знакова. У лингвистичком домену, она укључује лексичку семантику, која истражује значење речи, и фразну семантику, која проучава значење реченице.[95] Остале области укључују семантику животиња, која истражује, на пример, како позиви упозорења животиња стоје за предаторе.[96]
Прагматика проучава однос између знакова и корисника знакова. Она испитује како појединци производе и тумаче знакове у конкретним контекстима, примењујући синтактичке увиде у формалне структуре и семантичке увиде у опште значење на ситуације из стварног живота. Прагматична димензија употребе знакова у комуникацији обухвата аспекте као што су друштвене конвенције и очекивања, намера говорника, публика и други контекстуални фактори. На пример, зависи од конкретне ситуације да ли се израз „нашла је кртицу” односи на откриће животиње или на откриће шпијуна.[97]
Различите академске дискусије баве се односом између три гране, као што је њихова релативна важност или хијерархија. Историјски гледано, синтактика и семантика су добијале више пажње од прагматике, посебно у проучавању лингвистичких система знакова. Један разлог за овај преференцијални третман је идеја да је употреба знака у великој мери одређена тиме шта знаци значе и како се могу комбиновати. Као резултат тога, прагматика се често сматрала секундарном дисциплином, резервисаном за разноврсне проблеме који се нису могли адекватно решити из перспектива друге две дисциплине. Међутим, овај маргинални третман прагматике доводи се у питање у савременом дискурсу. Неки предлози обрћу приоритет и виде прагматику као примарну дисциплину. Један разлог је идеја да су синтактика и семантика апстракције које се не могу научно проучавати саме по себи без испитивања стварне употребе знакова.[98]
Друга класификација грана семиотике прави разлику између опште и примењене семиотике. Општа семиотика проучава природу знакова и њихово деловање унутар система знакова у најширем смислу, независно од домена којима припадају. Она је у контрасту са примењеном семиотиком, која испитује знакове у одређеним доменима или из специфичних дисциплинарних перспектива.[99]
Примене
[уреди | уреди извор]Биологија
[уреди | уреди извор]
Док је општи фокус семиотике на људској комуникацији, биосемиотика интегрише ову перспективу са биологијом да проучава како жива бића производе и тумаче знакове кроз канале као што су вид, звук, покрет и хемијски знаци попут мириса.[101] Она не ограничава процесе знакова на свесне менталне активности и експлицитно укључује ненамерне процесе у свој обим.[102] Биосемиотика има гране посвећене различитим типовима организама, као што су зоосемиотика (животиње), фитосемиотика (биљке), бактериосемиотика (бактерије), микосемиотика (гљиве) и протистосемиотика (протисти).[103] Антропосемиотика, која се бави људима, понекад је укључена у зоосемиотику или се третира као засебна грана.[104]
Обим биосемиотике покрива семиотичке активности на различитим нивоима организације, у распону од ћелијских информационих процеса до комуникације између различитих појединаца. На микронивоу, постоје активности знакова унутар појединачних организама. На пример, гени кодирају информације о наследним особинама, а разни биолошки процеси декодирају и активирају ове информације. Слично томе, хормони функционишу као сигнални молекули који контролишу физиолошке функције преношењем информација на велике удаљености у телу. Биосемиотичари такође проучавају како нервне ћелије комуницирају једна са другом и како неуротрансмитери регулишу овај процес.[105] Ову тему ближе испитује неуросемиотика, која истражује неуралне процесе укључене у тумачење знакова и стварање значења.[106]
На макронивоу, постоје процеси знакова између различитих организама. Они се дешавају првенствено између јединки исте врсте као облици сарадње или координације.[107] На пример, птице користе оглашавања да привуку партнере, упозоре на предаторе и одрже територијалне границе.[100] Слични семиотички процеси дешавају се и у биљном царству, као што су хемикалије које у ваздух испуштају стабла јавора као сигнал упозорења на нападе биљоједа.[108] У неким случајевима, комуникација се дешава између припадника различитих врста.[109] На пример, цвеће користи симетричне облике и живе боје као знакове да упути инсекте до нектара.[110] Због свеприсутне природе процеса знакова, биосемиотичари обично тврде да семиоза није редак феномен ограничен на специфичне биолошке нише, већ интринзична карактеристика живота уопште.[111]
Култура
[уреди | уреди извор]Неколико грана примењене семиотике проучава културне феномене, обухватајући системе веровања, вредности, норми и пракси који се деле унутар друштва. Семиотика културе анализира системе знакова који се користе у културним праксама испитујући значења и идеолошке претпоставке које они отелотворују. Она интегрише налазе из области као што су психологија, антропологија, археологија, лингвистика и неуронаука. Бави се како основним карактеристикама културе уопште, тако и карактеристичним особинама специфичних културних формација, као што су митови, естетика, кухиња, одећа, ритуали и артефакти.[112] Шире речено, семиотика културе истражује како се култура разликује од природе и који процеси доводе до културних формација.[113] Социјална семиотика, сродно поље, проучава праксе знакова као друштвене феномене у културним контекстима.[114] Она такође истражује друштвену конструкцију стварности. То укључује семиотичке праксе које успостављају друштвена значења, категорије и норме које обликују начин на који људи перципирају свет и оно што узимају здраво за готово.[115] Сродна поља укључују семиотичку антропологију, која анализира како системи знакова репродукују, преносе и мењају културу,[116] и етносемиотику, која испитује и упоређује семиотичке феномене унутар специфичних етничких група.[117]
Семиотичари су били посебно заинтересовани за културне митове, које схватају као структуре значења које кодификују идеологије. У том смислу, митови нису само специфичан жанр књижевности већ обухватају широко дељена гледишта о људској природи или свету. На пример, свеприсутни идеолошки митови у западној култури укључују идеју напретка, која уоквирује историју као линеарни низ побољшања, и индивидуализам, који концептуализује појединце као аутономне и самосталне агенте. Митови помагају људима да осмисле искуство и усмеравају понашање кроз заједничке оквире који концептуализују појаве. Семиотичка анализа види митове као секундарне системе знакова који користе друге знакове као носиоце да пренесу своје идеје, често у облику метафора. На пример, слика детета представља дете на дословном нивоу. Међутим, она истовремено може да отелотвори мит о детињству повезан са невиношћу и чистотом, мотивишући друштвене аранжмане повезане са заштитом и родитељством. Семиотичари анализирају овај секундарни ниво сигнификације кроз различите медије, као што су књижевност, филм и оглашавање.[118]
У специфичним областима културе, семиотика испитује кодове и конвенције које користе и значења која производе.[119] Семиотика одеће проучава одећу као невербални систем знакова. Одећа се често имплицитно тумачи као знак личности и друштвеног статуса носитеља, покривајући карактеристике као што су пол, старост и политичка уверења. Различите друштвене прилике су повезане са различитим правилима облачења, као што су униформе за спорт, војску и верске ритуале.[120] Слично томе, семиотика хране анализира прехрамбене артикле као носиоце културних значења. Она истражује како кулинарске праксе одражавају друштвену организацију и системе веровања, попут метода кувања, бонтона за столом, табуа против једења одређених ствари, културних улога поста и гозби, и симболизма хране.[121] Истраживачке теме у популарној интернет култури укључују кодове и конвенције емоџија и интернет мимова.[122]
Књижевност
[уреди | уреди извор]Семиотика текста проучава значења лингвистичких текстова. Обично се фокусира на веће фрагменте дискурса, остављајући анализу мањих јединица, попут фонема, лингвистици.[123] Семиотика текста игра централну улогу у књижевној критици истражујући кодове, конвенције и тропове који се користе у књижевним текстовима. Она смешта ове увиде у шире културне и семиотичке оквире.[124]
Централне школе мишљења у семиотици текста укључују структурализам и постструктурализам.[125] Структурализам претпоставља да су структурални односи унутар система знакова примарни извор значења и разумевања. Он испитује како текстови користе ове обрасце, као што су бинарне опозиције између добра и зла или природе и културе, често да би се идентификовале идеолошке пристрасности.[126] Постструктурализам тврди да су системи знакова самореференцијални и да не могу да пруже стабилну репрезентацију стварности. Постструктуралистички метод деконструкције има за циљ да открије контрадикције и двосмислености унутар текстова, на пример, показујући како текст ненамерно поткопава бинарну опозицију на коју се ослања.[127]
Служећи као претеча и суседна дисциплина семиотике текста, херменеутика је проучавање тумачења. Настала је у испитивању митолошких и религијских текстова. Користили су је средњовековни хришћански филозофи за декодирање теолошких и моралних доктрина Библије, на пример, разликовањем дословних од духовних значења и анализом симболичких структура повезаних са алегоријама. Модерна херменеутика проширује ове праксе на секуларне текстове. Херменеутички круг је централни концепт у овој области. То је идеја да разумевање укључује кружно кретање у којем предубеђења усмеравају тумачење, а тумачење обликује предубеђења. Понекад се објашњава као међуделовање где разумевање текста у целини зависи од разумевања његових делова и обрнуто.[128] Расправља се о томе да ли постоји једно исправно тумачење сваког текста или да ли некомпатибилна тумачења могу бити валидна у исто време.[129]
Наратологија је грана семиотике која проучава наративне текстове, као што су приче и бајке. Она претпоставља да постоји универзални наративни код различитих елемената који се налазе у наративима, што значи да појединачни текстови само изражавају варијације истог основног кода. На пример, према актанцијалном моделу Алгирдаса Жилијена Гремаса, ови елементи укључују субјекта, као што је јунак приче, ентитет који они желе, и противника или препреку њиховом циљу.[130] Други правци истраживања у семиотици текста су стилистика и реторика, које упоређују различите стилове и истражују како текстови убеђују.[131]
Уметност и медији
[уреди | уреди извор]
Семиотика има разноврсне примене у анализи уметности и других медија, у распону од филма и музике до оглашавања и видео-игара.[133] Поље семиотике медија проучава како се значење производи, тумачи и дели у медијима, као што су новине, радио, телевизија и интернет. Схваћено у најширем смислу, оно обухвата све канале свакодневне комуникације, укључујући натписе на продавницама и постере.[134]
У визуелним уметностима, семиотичари испитују како се значење ствара кроз аспекте као што су боја, облик, текстура, композиција и перспектива. На пример, боје могу изразити различита расположења, емоције и атмосфере, као што су топле и меке боје у контрасту са хладним и оштрим. Боје такође могу имати симболичка значења специфична за културу, као што ружичаста означава женственост.[135] Семиотичари су даље заинтересовани за репрезентационалну димензију слика, проучавајући како оне могу деловати као иконе које представљају свој мотив кроз сличност. У фотографији, слике могу додатно функционисати као индексикални знакови због каузалне везе између приказаног објекта и фотографије.[136]
Музичка семиотика проучава музику као процес стварања значења који укључује означитеље и означена.[137] Постоји значајно неслагање око тога у којој мери је музика семиотичка активност. Неки теоријски покушаји третирају звукове као појединачне знакове, а композиције као сложене знакове или поруке, док други тврде да звуци и композиције не означавају ништа осим себе самих.[138] Други истраживачки приступ истражује културни значај музике, на пример, како су музички стилови, попут хеви-метала, регеа и класичне музике, повезани са различитим субкултурама и стиловима живота.[139]
Филмска семиотика анализира филмове као активности знакова, истражујући како визуелни и аудитивни кодови ступају у интеракцију. Неки теоретичари упоређују филмове са језиком, тврдећи да појединачни кадрови делују као речи и да монтаже, које комбинују неколико кадрова, одговарају реченицама. Кључна разлика у односу на многе друге облике језика је та што филм укључује асиметричну комуникацију пошто обично не постоји директан начин да гледаоци одговоре на поруке.[140] Семиотика архитектуре, друго поље, испитује како зграде комуницирају значење, укључујући њихове практичне функције, симболичке асоцијације и естетске димензије.[141]
Семиотика оглашавања проучава како рекламе користе и комбинују знакове да би утицале на потрошаче. Рекламе обично комбинују лингвистичке и нелингвистичке кодове. На пример, штампани огласи обично користе језик за име бренда и вербални коментар, док визуелни елементи преносе невербалне поруке циљној публици. У многим случајевима, основна порука, повезана са економском стварношћу продаје производа, није експлицитно наведена. Уместо тога, користи се индиректна порука како би производ био привлачан.[132]
Рачунарске игре интегришу елементе из многих других медија и комбинују их са интерактивном димензијом. Оне укључују различите елементе знакова, на пример, да објасне како да се комуницира са виртуелним светом, поставе циљеви, пруже повратне информације и успостави наратив.[142]
Когниција
[уреди | уреди извор]Когнитивна семиотика је интердисциплинарно поље које испитује како ментални процеси доприносе стварању значења. Она интегрише увиде из различитих дисциплина, укључујући семиотику, когнитивну науку, лингвистику, антропологију, психологију и филозофију.[143] Когнитивни семиотичари проучавају активност знакова из комплементарних перспектива: субјективне перспективе првог лица, интерсубјективне перспективе другог лица и објективне перспективе трећег лица. Иако признаје валидност сваке перспективе у својој области, ово поље даје предност методама првог и другог лица као онима које нуде директнији приступ менталној димензији значења. На пример, ослања се на феноменолошке описе да би анализирала како процеси знакова обликују искуство.[144] Испитујући како значење функционише у уму, оно је у контрасту са одређеним аспектима биосемиотике који се баве процесима знакова без менталне активности, као у генетици.[145]
Централни приступ у когнитивној семиотици разуме ум и когницију у смислу практичног ангажовања са светом, а не теоријских покушаја да се он моделује или прикаже. Он тврди да значење укључује репрезентацију као један од начина ангажовања са светом, али није ограничено на њу. Његов примарни фокус је на нерепрезентационалним облицима значења, као што су навике, вредности и други начини на које се појединци прилагођавају свом окружењу. Из ове перспективе, структуре знакова се разумеју као процеси који обликују навике и склоности ка деловању у различитим околностима, наглашавајући да је значење динамичан процес пре него статичан производ.[146][к]
Остало
[уреди | уреди извор]У области невербалне комуникације, семиотичари истражују размену информација без лингвистичких система знакова.[148] На пример, говор тела укључује означавајуће праксе попут подизања палца и других гестова, као и изразе лица попут смејања и мрштења.[149] Друге врсте невербалне комуникације обухватају понашање при додиру, попут руковања или љубљења, и употребу личног空间, као што је удаљеност између говорника да би изразили степен своје блискости.[150] Парајезик обухвата невербалне елементе лингвистичких порука. На пример, висина тона и гласноћа у разговору могу изразити емоцију или нагласак без да се то експлицитно каже.[151]
Семиотика има разноврсне примене у психоанализи. Сигмунд Фројд је развио теорију тумачења снова да би разумео и решио психолошке конфликте. Тврдио је да елементи снова делују као симболи који представљају жеље и страхове несвесног, као што је идеја да снови о губитку зуба могу означавати анксиозност због кастрације или страх од импотенције.[152] Семиотика такође игра централну улогу у психоаналитичкој теорији Жака Лакана, који је тврдио да је несвесно структурирано као језик.[153]
У области рачунарства, семиотика се користила за описивање програмских језика и анализу интеракције човека и рачунара. Такође су учињени покушаји да се развију формалне теорије семиотике које омогућавају рачунарским процесима да врше семиотичке анализе.[154] Овај приступ, познат као рачунарска семиотика, анализира стварање значења путем рачунарске технологије користећи алгоритамске и математичке методе и укључује семиотичко проучавање рачунарства.[155] Киберсемиотика, други приступ, комбинује биосемиотику са кибернетиком како би пружила јединствен оквир семиотичких процеса у биолошким, друштвеним и технолошким доменима.[156] У математици, семиотика испитује значење математичких симбола и формула, бавећи се питањима о томе на шта се они односе, како су повезани са менталном активношћу и како утичу на математичко образовање.[157]
Едусемиотика је истраживачки покрет који концептуализује семиотичку активност као основу теорије образовања. На пример, он разуме подучавање и учење као процесе знакова.[158] Семиоетика је критички приступ који испитује етичку димензију активности знакова. Она настоји да дијагностикује проблеме који настају у контексту глобалне комуникације.[159] Медицинска семиотика проучава како симптоми болести, као што су бол, вртоглавица и грозница, указују на медицинска стања.[160] Правна семиотика истражује активности знакова у правној пракси, укључујући тумачење доказа, сведочења и правних текстова.[161]
Методе
[уреди | уреди извор]Семиотичари користе разноврсне методе за анализу и поређење знакова и система знакова. Различити домени знакова и перспективе истраживања обично захтевају различите технике у зависности од облика репрезентације и начина стварања значења који се проучавају. Дакле, не постоји универзално усвојена методологија већ само интердисциплинаран, лабаво повезан скуп приступа.[162] Унутар датог домена, семиотичари обично настоје да одреде које значење се производи, зашто се оно појављује на начин на који се појављује и како је кодирано.[163]
Структурална анализа испитује структурални оквир текстова и система знакова, истражујући синтагматске и парадигматске односе који леже у основи сигнификације. Тест комутације је утицајан алат за структуралну анализу. Он истражује како су значења лингвистичких и нелингвистичких текстова обликована њиховим компонентама и које улоге специфични знакови играју у овом процесу. Он се одвија променом одређених елемената текста, било стварно или као мисаони експеримент, и процењује да ли или како ова промена утиче на укупно значење. На пример, у анализи рекламе, семиотичар може да испита да ли се укупна порука мења ако се прикаже жена која користи производ уместо мушкарца. Ако се промени, онда је пол означавајући елемент. Начин на који се укупна порука мења пружа увиде у семиотичку улогу промењеног аспекта. Тест комутације се може применити на широк спектар елемената или карактеристика, као што су облик, величина, боја, угао камере, фонт, старост, класа и етничка припадност. Уместо замене једног елемента другим, друге верзије теста комутације додају или уклањају елементе да би се истражило, на пример, шта привлачи пажњу својим одсуством или шта се узима здраво за готово.[164][л]
У проучавању културних система знакова, семиотичари се често фокусирају на скривена значења и конотације, као што су идеолошке поруке и динамика моћи који утичу на стварање значења а да нису одмах очигледни посматрачима.[166] Ова димензија се може проучавати на различите начине, као што је упоређивање означених и неозначених термина да би се открило како културне норме привилегују одређена значења и маргинализују друга.[65] Критичка анализа дискурса има сличан циљ, настојећи да разуме како текстови и друштвена стварност обликују једно друго. Она је посебно заинтересована за то како се идеологије и односи моћи репродукују у дискурсу, на пример, анализом тога како политички актери приказују имигранте као претње да би промовисали рестриктивне имиграционе политике.[167]
Други приступ семиотици фокусира се на историјску димензију система знакова и семиотичких пракси. Он испитује како су они настали и еволуирали, проучавајући како су се развијали релевантни кодови и медији и како су се појављивале нове конвенције и жанрови. Историјско истраживање такође узима у обзир ефекте технолошких развоја, на пример, праћењем тога како су проналазак штампарске машине и интернет обликовали начин на који људи ступају у интеракцију са писаним текстовима.[168]
Иако је квалитативно истраживање доминантан приступ у семиотици, неки истраживачи такође користе квантитативне методе. На пример, многи облици анализе садржаја испитују објективне обрасце који се налазе у појединачном документу или целом дискурсу и користе статистичку анализу да открију систематске обрасце у употреби знакова. Примењено на извештавање вестима о насилном инциденту, аналитичар садржаја може прикупити статистичке податке о томе колико често се починиоци описују као побуњеници а не као терористи. Квантитативни подаци сами по себи обично нису довољни да објасне сложене семиотичке процесе, због чега се анализа садржаја обично комбинује са другим приступима.[169]
У примењеној семиотици, истраживачи често прилагођавају свој приступ специфичној области знакова која се истражује.[170] На пример, биосемиотичари могу прилагодити концепте намењене лингвистичкој анализи биолошким кодовима попут ДНК. У неким случајевима, ово захтева концептуалне модификације, на пример, када се термини попут „тумачења” примењују на процесе знакова без свесног субјекта.[171]
Историја
[уреди | уреди извор]Античка и средњовековна
[уреди | уреди извор]
Проучавање знакова има своје порекло у антици. Рани приступи су испитивали конкретне обрасце који указују на основна стања или будуће исходе, као што су медицинска дијагноза и прорицање. Неке глинене таблице из Месопотамије, које датирају из 3. миленијума пре нове ере, документују ову праксу, као што је тумачење видљивости месеца као знака предстојеће суше.[173] У мисли старе Грчке, Хипократ (око 460 — 370. п. н. е.) и касније Гален (129 — око 216. не) су истраживали медицинске знакове као индикације основних болести, успостављајући семеиозу или симптоматологију као грану медицине.[172]
У филозофији, Платон (око 427 — 347. п. н. е.) је истраживао да ли је однос између лингвистичких знакова и њихових референата природан или конвенционалан.[174] Његов ученик Аристотел (384 — 322. п. н. е.) разликовао је вербалне од невербалних знакова. Тврдио је да вербални знаци представљају ментална стања, која се односе на спољашње ствари, док невербални знаци воде закључивању како би се проширило знање.[175][љ] Почевши од 3. века пре нове ере, стоици су бранили тријадични модел знакова, разумевајући носиоца знака и референта као материјалне објекте повезане кроз нематеријално значење. У истом периоду, епикурејци су предложили дијадични модел, наглашавајући директну везу између носиоца знака и референта без значења као засебне компоненте која би их повезала.[177] Филодем (око 110 — 40. п. н. е.) пружио је детаљан преглед дискусија о епикурејској теорији знакова, као што су дебате о томе како знаци помажу у закључивању од познатог ка непознатом.[178]

У древној Индији, разне школе хиндуизма испитивале су семиотичке феномене. У првом миленијуму пре нове ере, Њаја је проучавала односе између имена, ствари и знања, док се Мимамса бавила везом између значења речи и значења реченице.[180] Филозоф Бхартрихари (4–5. век не) развио је и упоредио теорије значења, тврдећи да су реченице примарни носиоци значења. Тврдио је да когниција зависи од лингвистичке категоризације, на пример, да имена омогућавају индивидуализацију и перципирање различитих објеката.[181]
Семиотичка мисао је присутна у будистичкој филозофији. Махајана-сутраламкара-карика, текст из 4. века не, и сродни списи у традицији Јогачаре истраживали су духовну улогу семиозе. Они су сугерисали да активност знакова у обичном искуству погрешно схвата стварност и да се може постићи свест без знакова која избегава овај проблем.[182]
У древној Кини, моцизам је настао у 5. веку пре нове ере. Он је разумео употребу знакова као практичну вештину повлачења разлика и тврдио да стандарди правилне употребе знакова зависе од заједничких друштвених конвенција. Школа имена, још једна традиција кинеске филозофије, појавила се у 5. веку пре нове ере и истраживала је однос између имена и ствари. Њени следбеници су практиковали метод јавног спорења, на пример, да би одлучили да ли се два имена односе на исту ствар или на различите ствари.[183]

Касноантички претеча средњовековне семиотике, Августин (354–430. не) се ослањао на стоичке и епикурејске идеје да би развио једну од првих систематских теорија знакова, уоквирујући је из хришћанске перспективе према којој су објекти семиозе индексикални знаци који откривају Божју вољу. Он је испитивао односе између знакова, значења и интерпретатора, правећи разлику између природних знакова (као што је дим који указује на ватру) и датих знакова (као што су лингвистички симболи).[185] Боетије (око 480 — 528. не) је анализирао активност знакова као ланац сигнификације: писање упућује на говор, говор изражава менталне концепте, а ментални концепти представљају спољашње ствари.[186] Пјер Абелар (1079–1142. не) је проучавао нелингвистичке процесе знакова, као што су слике и конвенционални гестови.[187]
Најдетаљнији средњовековни приказ знакова предложио је Роџер Бејкон (око 1214–1293), који је разумео знакове као тријадичне односе између носиоца знака, представљене ствари и интерпретатора. Развио је сложену класификацију која прави разлику између природних знакова и знакова усмерених од стране душе, са неколико подтипова у свакој категорији.[188] Почевши од 13. века, граматичари модисти су предложили да сви језици деле универзалну граматику која одражава заједничку структуру модалитета бића, разумевања и означавања.[184] Вилијам од Шервуда (око 1200–1272), Петар Шпански (око 1210–1277) и Вилијам Окамски (око 1287–1347) формулисали су контекстуалне теорије значења и референце.[189] У исламском свету, филозофи су истраживали семиотичке теме из религиозне перспективе. Бавили су се проблемом како протумачити знакове Алаха у Курану и да ли описати Алаха потврђивањем или негирањем атрибута. Утицајни теоретичари били су ел-Кинди (око 801 — 873), ел-Фараби (око 870 — 950) и Ибн Сина (око 980 — 1037).[190]
Модерна и савремена
[уреди | уреди извор]У раном модерном периоду, Џон Поинсот (1589–1644) је интегрисао идеје Томе Аквинског (1225–1274) како би истражио како знаци посредују између објективне стварности и субјективног искуства.[191] Порт-Ројал школа, још једна традиција, формулисала је теорију знакова засновану на уму. Тврдила је да се знаци састоје од две идеје: једне за ентитет који представља и једне за ентитет који је представљен.[192] Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646–1716) је разумео знакове као видљиве ознаке које стоје за идеје. Видео их је као неопходне алате мишљења, омогућавајући операције над сложеним семантичким концептима без њиховог потпуног схватања.[193] Џон Лок (1632–1704) је предложио општу науку или доктрину о знаковима како би испитао везу између знања и репрезентације. Идентификовао је два типа знакова: идеје су знаци ствари, а речи су знаци идеја, ефикасно функционишући као знаци знакова.[194] Кристијан Волф (1679–1754) је разликовао различите типове природних знакова на основу тога како они указују на постојање ентитета било у прошлости, садашњости или будућности. Јохан Хајнрих Ламберт (1728–1777) је развио теорију знакова и истраживао како знање зависи од активности знакова.[195]
Крајем 19. и почетком 20. века, семиотика се појавила као посебно поље истраживања. Двоструки извори овог процеса леже у делима филозофа Чарлса Сандерса Перса (1839–1914) и лингвисте Фердинанда де Сосира (1857–1913), који су одвојено артикулисали темељне принципе ове дисциплине.[196] Перс је развио тријадични модел, разумевајући знакове као односе који се могу применити на било ког носиоца знака који се тумачи тако да стоји за нешто друго. Разликовао је различите типове односа између носиоца знака и референта и користио ову разлику да класификује знакове као индексе, иконе и симболе. Као прагматичар, Перс се фокусирао на ефекте процеса знакова док је наглашавао динамичку природу значења.[197][м] Чарлс В. Морис (1901–1979) је популарисао Персову семиотику и интегрисао је са бихејвиоризмом. Концептуализовао је синтактику, семантику и прагматику као главне гране поља.[199]
Сосир је предложио дијадични модел који разуме знакове као односе у уму између осетне форме и концепта. Нагласио је арбитрарну природу овог односа и истраживао како знакови формирају системе знакова, као што је језик. Сосир је разликовао синхронијске или статичке од дијахронијских или историјских аспеката језика.[н] Формулисао је темеље структурализма како би истражио како су разлике између знакова, као што су бинарне опозиције, примарни механизам значења.[200]
На основу Сосировог структурализма, Луис Јелмслев (1899–1965) је развио глосематику, која дели језик на основне јединице дефинисане само формалним функцијама које имају у систему знакова.[201] Фокусиран на артикулисање опште семиотике, Алгирдас Жилијен Гремас (1917–1992) је проширио глосематику и применио је на наратологију, са циљем да открије универзални код који лежи у основи наративних текстова.[202] Клод Леви-Строс (1908–2009) је употребио принципе структуралне семиотике да би се бавио етнологијом, анализирајући митове и културне праксе као системе знакова који откривају како различите културе осмишљавају свет.[203] Ролан Барт (1915–1980) је користио теорије Сосира и Јелмслева за проучавање књижевности и медија, покривајући процесе означавања у митовима, теологији, сликама, оглашавању и моди. У овим областима, често је испитивао како конотације кодирају суптилне идеолошке поруке.[204]

Користећи феноменолошки метод, Едмунд Хусерл (1859–1938) је проучавао природу знакова и значења кроз опис искуства. Он је супротставио директну свесност објеката у перцепцији са индиректном свесношћу знакова као објеката који упућују на нешто друго осим себе самих.[206] У психоанализи, Сигмунд Фројд (1856–1939) је тумачио елементе сна као знакове несвесних жеља. Жак Лакан (1901–1981) је проширио Фројдове идеје, анализирајући структуру несвесног као систем знакова.[207] Ослањајући се на психоанализу и феминизам, Јулија Кристева (рођена 1941) је истраживала проблем интертекстуалности и концептуализовала семиотичко и симболичко као две контрастне димензије сигнификације.[205]
Јакоб фон Икскил (1864–1944) био је пионир у проучавању семиозе животиња и биљака. Он је разумео интеракцију између организма и околине као процес размене знакова у којем појединци реагују на знакове који су релевантни за потребе и капацитете њихове врсте. Икскил је тврдио да различите врсте насељавају различите перцептуалне светове на основу њиховог селективног тумачења знакова.[208] Томас А. Себеок (1920–2001) ослањао се на Икскилове идеје како би успоставио биосемиотику као грану семиотике, покривајући процесе знакова унутар и између организама, као што су животиње, биљке и гљиве.[209]
Роман Јакобсон (1896–1982) је допринео разним школама мишљења, укључујући руски формализам, Прашку школу и Копенхашку школу. Усвајајући структурализам, реинтерпретирао је Сосиров дијадични модел и касније инкорпорирао Персове идеје, као што је нагласак на контекстуалним факторима.[210][њ] Јуриј Лотман (1922–1993) се бавио културном семиотиком, анализирајући културне формације у смислу модела који приказују карактеристичне особине културе из које потичу.[212] Умберто Еко (1932–2016) је разумео семиотику као проучавање комуникативних процеса у култури, фокусирајући ово поље на конвенционалне кодове. Истраживао је идеју неограничене семиозе, према којој је тумачење знакова отворен процес који води ка даљим знаковима.[213] Жак Дерида (1930–2004) је био утицајан заговорник постструктурализма. Развио је метод деконструкције како би открио унутрашње двосмислености и контрадикције унутар текстова.[214] Друга половина 20. века видела је појаву многих часописа посвећених семиотици, док су основане међународне институције, као што је Међународно удружење за семиотичке студије.[215] Са успоном дигиталних медија крајем 20. века, семиотички приступи су коришћени за проучавање тога како интернет обликује комуникацију и перцепцију стварности, укључујући феномене као што су употреба емоџија и ширење интернет мимова.[216]
Види још
[уреди | уреди извор]- Екосемиотика
- Индекс чланака о семиотици
- Преглед семиотике
- Филозофија језика
- Semiofest
- Semiotica
- Sign Systems Studies
- The American Journal of Semiotics
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Спорно је да ли су то тачни синоними. На пример, семиологија се понекад схвата као потпоље семиотике које се фокусира на лингвистичке знакове. Мање уобичајени синоними за „семиотику” укључују „сигнифику” и „сигнологију”.[2]
- ^ Тачна разлика између семиотике и теорије комуникације је спорна. Према неким предлозима, оне имају исти обим, тврдећи да је свака семиотичка активност комуникативна.[11]
- ^ Уже дефиниције значења поистовећују га са смислом и супротстављају референци. Терминолошки, разлика потиче из превода дела Готлоба Фрегеа, који је користио немачке термине Sinn и Bedeutung.[21]
- ^ На пример, Лудвиг Витгенштајн је тврдио да је језик сличан игри и да је значење лингвистичких израза обично повезано са начином на који се користе на основу правила и конвенција које управљају њиховом применом у језичкој игри.[26]
- ^ Ово је случај са већином лингвистичких знакова. Ономатопејски изрази су изузеци који се ослањају на сличност путем фонетске имитације, укључујући изразе за звукове животиња као што су му (крава) и ав-ав (пас).[34]
- ^ Инспирисан Сосиром, Јелмслев је предложио модел знака заснован на четири категорије. Тврдио је да се знак састоји од израза и садржаја — који одговарају Сосировом означитељу и означеном — и додао да и израз и садржај имају два аспекта: супстанцу и форму.[42]
- ^ Спорно је да ли је ова критика успешна пошто се иконични и индексикални знаци односе на спољашње референте, док се Сосиров модел бави односима између идеја.[44]
- ^ Значење овог термина у семиотици се разликује од његове употребе у рачунарству, где је хипертекст дигитални документ који води до других докумената.[57]
- ^ Тачна дефиниција већине тропова је спорна, што утиче на број основних тропова предложених да објасне специфичније тропове.[68]
- ^ Тачна дефиниција „кода” је спорна, на пример, да ли он обухвата цео систем знакова или правило корелације које повезује ставке које припадају различитим системима.[80]
- ^ Према неким дефиницијама, сви кодови су конвенционални.[82]
- ^ Коначна семиотика је још један приступ семиотичкој теорији заснован на когницији. Она објашњава семиозу као ефекат коначне природе људског ума који се јавља када појединац прелази из једног когнитивног стања у друго.[147]
- ^ Слична интерпретативна стратегија проучава текстуалне елементе који одступају од норми, конвенција или очекивања. Други сродни приступ испитује како је значење једног елемента усидрено присуством другог елемента, као када је значење слике усидрено њеним натписом.[165]
- ^ Аристотел је такође предложио тријадични модел знакова, са носиоцем знака, објектом као референтом и менталним концептом који посредује између њих.[176]
- ^ Анализирајући језик, Перс је такође увео разлику између типова и токена. Тип је општи образац или универзална класа, док је токен појединачни примерак типа. На пример, реч „banana” обухвата шест словних токена (b, a, n, a, n, и a), који припадају трима различитим типовима (b, a, и n).[198]
- ^ Сосиров главни интерес био је у синхронијским аспектима, односно како језик као статичан систем функционише у одређеном тренутку у времену. Дијахронијски аспекти се, насупрот томе, тичу историјске димензије тога како језик еволуира.[200]
- ^ Јакобсон је такође испитивао различите компоненте и функције комуникације.[211]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Chandler (2022), стр. 2–3; Nöth (1990), стр. 13–14; Raposa (2003), стр. 801–802.
- ^ Deely (1990), стр. 1–3; Daniel (2008), § Nomenclature.
- ^ Chandler (2022), стр. 2–4; Danesi (2004), стр. 3–5; Cobley (2010), стр. 3–4.
- ^ Chandler (2022), стр. 4; Nöth (1990), стр. 3–5; Nöth (2023), стр. 859.
- ^ Posner (2008), стр. 2366–2367; Neuman (2015), стр. 125–126.
- ^ Chandler (2022), стр. 3–4; Nöth (1990), стр. 3–5.
- ^ Eco (1979), стр. 7–8; Nöth (1990), стр. 3–4.
- ^ Sless & Shrensky (2023), стр. 8; Nöth (1990), стр. 5.
- ^ Chandler (2022), стр. 2, 4–5, 8; Zhao (2025); Deely (1990), стр. 2.
- ^ Nöth (1990), стр. 168–173; Danesi (2000), стр. 59.
- ^ Nöth (1990), стр. 168–171.
- ^ Deely (1990), стр. 30–31, 33, 83–84; Chandler (2022), стр. 42–43; Sebeok (2001), стр. 46–47.
- ^ Hoad (1996), стр. 428; Staiano (1986), стр. xi; Raposa (2003), стр. 801–802.
- ^ Jensen (2001), Lead section; Raposa (2003), стр. 801–802; Keach (2010), стр. 109.
- ^ OED staff (2025).
- ^ Danesi (2000), стр. 209; Sebeok (2001), стр. 3; Chandler (2022), стр. 11–12.
- ^ Nöth (1990), стр. 79–81; Danesi (2020), стр. 29–33.
- ^ Danesi (2004), стр. 118–119.
- ^ Danesi (2000), стр. 204; Chandler (2022), стр. 33, 312; Cobley (2010), стр. 318–319.
- ^ Deely (1990), стр. 29–32; Cobley (2010), стр. 318–319.
- ^ Nöth (1990), стр. 92–94.
- ^ Cobley (2010), стр. 263–264, 318–319; Nöth (1990), стр. 92–94; Danesi (2000), стр. 207.
- ^ Nöth (1990), стр. 95–98; Speaks (2024), § 2.1 Classical Semantic Theories; Davis (2005), стр. 209–210.
- ^ Nöth (1990), стр. 99; Speaks (2024), § 3.3 Mental Representation-based Theories; Chapman & Routledge (2009).
- ^ Nöth (1990), стр. 100–101; Speaks (2024), § 3.7 Rules of Use.
- ^ Nöth (1990), стр. 100–101; Lycan (2019), стр. 79–82, 87; Miller (2022), стр. 37–39.
- ^ Sebeok (2001), стр. 50–53.
- ^ Sebeok (2001), стр. 53–55.
- ^ Fiske (1990), стр. 46–48.
- ^ а б Chandler (2022), стр. 42–43; Nöth (1990), стр. 107–109.
- ^ Sebeok (2001), стр. 50–53; Chandler (2022), стр. 42–43; Fiske (1990), стр. 46–48.
- ^ Sebeok (2001), стр. 52.
- ^ Chandler (2022), стр. 42–43; Fiske (1990), стр. 46–48; Sebeok (2001), стр. 53–55.
- ^ Nöth (1990), стр. 125, 244–245; Eyres (2000), стр. 146.
- ^ Chandler (2022), стр. 42–43; Fiske (1990), стр. 46–48.
- ^ Fiske (1990), стр. 48; Chandler (2022), стр. 57.
- ^ Nöth (1990), стр. 108; Sebeok (2001), стр. 8–9, 44–50, 59–60.
- ^ Nöth (1990), стр. 44–45, 108–110; Danesi (2020), стр. 20.
- ^ Iskanderova (2024), стр. 8, 11–12; Danesi (2020), стр. 18–20; Nöth (1990), стр. 59–60, 90, 94.
- ^ Chandler (2022), стр. 16.
- ^ Iskanderova (2024), стр. 12–16; Danesi (2020), стр. 18–19; Nöth (1990), стр. 59–61; Chandler (2022), стр. 15–26.
- ^ Chandler (2022), стр. 65–66.
- ^ Chandler (2022), стр. 17, 20–22, 39–40; Iskanderova (2024), стр. 14–15; Fadda (2025), стр. 306.
- ^ Chandler (2022), стр. 20–22.
- ^ Chandler (2022), стр. 32.
- ^ Chandler (2022), стр. 13–15, 30–35; Danesi (2020), стр. 19–20; Nöth (1990), стр. 42–43.
- ^ Nöth (1990), стр. 42–44; Atkin (2023), § 4.1 Dividing The Object, § 4.2 Dividing the Interpretant.
- ^ Nöth (1990), стр. 42–43; Chandler (2022), стр. 30–34.
- ^ Chandler (2022), стр. 14–15; Nöth (1990), стр. 59–60, 90, 94; Dirven & Verspoor (2004), стр. 28.
- ^ Danesi (2020), стр. 53–55; Chandler (2022), стр. 15–16, 129; Tanaka-Ishii (2010), стр. 47.
- ^ Danesi (2020), стр. 53–55; Nöth (1990), стр. 80, 208.
- ^ Sebeok (2001), стр. 7–8; Chandler (2022), стр. 253, 306, 314.
- ^ Danesi (2020), стр. 96–98; Johansen & Larsen (2002), стр. 110–112.
- ^ Danesi (2020), стр. 96–98.
- ^ Zhao (2025), стр. 54–55; Johansen & Larsen (2002), стр. 126–127.
- ^ Zhao (2025), стр. 54–55; Danesi (2020), стр. 101; Martin (2006), стр. 140.
- ^ AHD staff (2022).
- ^ Danesi (2020), стр. 57.
- ^ Chandler (2022), стр. 97–100; Fiske (1990), стр. 56–58; Danesi (2020), стр. 54–57.
- ^ Chandler (2022), стр. 97–102; Fiske (1990), стр. 56–57; Danesi (2020), стр. 54–57.
- ^ Danesi (2020), стр. 55–56; Nöth (1990), стр. 318–319.
- ^ Chandler (2022), стр. 104–105.
- ^ Chandler (2022), стр. 105.
- ^ Danesi (2020), стр. 55–56.
- ^ а б Chandler (2022), стр. 109–118; Danesi (2020), стр. 78–83.
- ^ Danesi (2020), стр. 81.
- ^ Danesi (2020), стр. 58–59; Chandler (2022), стр. 195–199.
- ^ Chandler (2022), стр. 199–210.
- ^ Chandler (2022), стр. 197–198, 209–210.
- ^ Danesi (2020), стр. 59–60; Fiske (1990), стр. 92–93; Chandler (2022), стр. 199–202.
- ^ Danesi (2020), стр. 64–65; Chandler (2022), стр. 204–205.
- ^ Danesi (2020), стр. 64–65; Fiske (1990), стр. 95–96; Chandler (2022), стр. 206–207.
- ^ Danesi (2020), стр. 65; Chandler (2022), стр. 207–208.
- ^ Chandler (2022), стр. 197, 201–202.
- ^ Forceville (2002), стр. 203.
- ^ Shinohara & Matsunaka (2009), стр. 275–276.
- ^ Chandler (2022), стр. 206–207.
- ^ Cherlin (2017), стр. 50.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 7–8; Sebeok (2001), стр. 7–8; Cobley (2010), стр. 188–190; Nöth (1990), стр. 209–210.
- ^ Eco (1979), стр. 36–37; Nöth (1990), стр. 206–209.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 7–9; Nöth (1990), стр. 208–209.
- ^ Nöth (1990), стр. 211.
- ^ Danesi (2020), стр. 75–76; Chandler (2022), стр. 149–150; Elam (2003), стр. 44–46.
- ^ Chandler (2022), стр. 157–158; Danesi (2020), стр. 83–89; Nöth (1990), стр. 212–214.
- ^ Chandler (2022), стр. 149, 157, 190–191; Elam (2003), стр. 48–49.
- ^ Reboul (2017), стр. 29–30; Chandler & Munday (2011), § Code, § Communication Models, § Encoding, § Encoding–Decoding Model; Merrison et al. (2013), стр. 3–4.
- ^ Chandler (2022), стр. 226–233, 243–244; Chandler & Munday (2011), § Code, § Communication Models, § Encoding, § Encoding–Decoding Model, § Transmission Models; Nöth (1990), стр. 174–175, 206–207; Ruben (2001), стр. 607–608.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 53–56, 206; Cobley (2010), стр. 208–209; Chandler & Munday (2011), § Discourse, § Discourse Analysis.
- ^ Danesi (2020), стр. 22, 89–91.
- ^ Sless & Shrensky (2023), стр. 42–43; Johansen & Larsen (2002), стр. 200.
- ^ Danesi (2020), стр. 22, 89–91; Eysenck & Keane (2015), § Part III: Language, § Whorfian Hypothesis.
- ^ а б Turbanti (2022), стр. 31, 43–44; Iskanderova (2024), стр. 42–44; Nöth (1990), стр. 50–51; Sless & Shrensky (2023), стр. 8–9.
- ^ Turbanti (2022), стр. 31, 43–44; Iskanderova (2024), стр. 42–44; Nöth (1990), стр. 50.
- ^ MacEachren (2004), стр. 242; Nöth (1990), стр. 50–51.
- ^ Cobley (2010), стр. 317; Iskanderova (2024), стр. 42–44; Nöth (1990), стр. 51; Riemer (2010), стр. 21–22.
- ^ Moore & Palazzolo (2024), § 2. Semantics.
- ^ Iskanderova (2024), стр. 42–44; Cobley (2010), стр. 297; Nöth (1990), стр. 51.
- ^ Sless & Shrensky (2023), стр. 8–10, 20–21; Cobley (2010), стр. 297.
- ^ Nöth (2023), стр. 859; Hébert (2019), стр. 160, 273.
- ^ а б Danesi (2000), стр. 36–37.
- ^ Emmeche (2003), стр. 63–64; Danesi (2000), стр. 36–37; Brier (2006), стр. 31–32; Winner (1989), стр. 72–73.
- ^ Brier (2006), стр. 31–32; Barbieri (2008), стр. 577–578.
- ^ Brier (2006), стр. 36; Cobley (2010), стр. 7, 179–181; Jansen van Vuuren & Marais (2025), § Biosemiotics.
- ^ Brier (2006), стр. 36; Deely (1990), стр. 7, 19.
- ^ Brier (2006), стр. 31–32, 36; Cobley (2010), стр. 7, 179–181; Barbieri (2008), стр. 577–578.
- ^ Kull & Favareau (2023), стр. 13–14; Jorna (2009).
- ^ Berea (2018), стр. 56.
- ^ Segundo-Ortin & Calvo (2022), § 1. Introduction, § 2.1 Communication; Arimura & Pearse (2017), стр. 4–5; Schenk & Seabloom (2010), стр. 1.
- ^ Danesi (2013), стр. 167–168; Berea (2018), стр. 56.
- ^ Karban (2015), стр. 110–112, 128; Ketcham (2020), стр. 100.
- ^ Emmeche (2003), стр. 63–64; Barbieri (2008), стр. 577–578.
- ^ Danesi & Perron (1999), стр. 40, 55–57.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 150–154.
- ^ Chandler & Munday (2011), § Social semiotics; Randviir & Cobley (2010), стр. 118–119; Flores Solano (2020), § I. Introducción.
- ^ Hodge (2017), стр. 145–153.
- ^ Mertz (2007), стр. 340.
- ^ MacCannell (1979), стр. 151, 153; MacCannell (2002), стр. 145; Bondì & Luca (2020), стр. 45–49.
- ^ Chandler (2022), стр. 219–222, 244, 253; Nöth (1990), стр. 374–376.
- ^ Danesi (2020), стр. 154–155; Johansen & Larsen (2002), стр. 150–154.
- ^ Danesi (2020), стр. 154–155.
- ^ Danesi (2020), стр. 163–171.
- ^ Danesi (2020), стр. 142–146.
- ^ Nöth (1990), стр. 329–331.
- ^ Walsh Matthews (2017).
- ^ Nöth (1990), стр. 295–298.
- ^ Chandler (2022), стр. 263–267; Danesi (2020), стр. 68–70; Nöth (1990), стр. 295–297.
- ^ Danesi (2020), стр. 68–70; Chandler & Munday (2011), § Deconstruction, § Post-structuralism, § Structuralism.
- ^ Nöth (1990), стр. 334–336; George (2025), Lead section, § 1.3 The Hermeneutical Circle.
- ^ Nöth (1990), стр. 336; Currie (2005), стр. 292–293.
- ^ Danesi (2020), стр. 10–11, 103–107; Hébert (2019), стр. 250–251.
- ^ Nöth (1990), стр. 338–344.
- ^ а б Nöth (1990), стр. 476–479; Bignell (2002), стр. 28–31.
- ^ Trifonas (2015), стр. 2–8, 17–18; Bal & Bryson (1991), стр. 174–715.
- ^ Bignell (2002), стр. 1–2; Danesi (2019), стр. 5–7.
- ^ Danesi (2020), стр. 108–109; Chandler & Munday (2011), § Colour Connotations, § Colour Symbolism.
- ^ Sonesson (2015), стр. 417–418.
- ^ Cobley (2010), стр. 272–273; Nöth (1990), стр. 429–431.
- ^ Nöth (1990), стр. 429–431.
- ^ Dunbar-Hall (1991), стр. 127–131.
- ^ Nöth (1990), стр. 463–464, 466.
- ^ Nöth (1990), стр. 435–436.
- ^ Thibault (2018), стр. 216–219; Bignell (2002).
- ^ Zlatev (2015), стр. 1043–1044, 1057–1063; Brandt (2011), стр. 9–10; Paolucci (2021).
- ^ Zlatev (2015), стр. 1043–1044, 1057–1063.
- ^ Brandt (2011).
- ^ Paolucci (2021), стр. 9–10; Zlatev (2015), стр. 1043–1044, 1057–1063; Brandt (2011).
- ^ Shackell (2019), стр. 211–213.
- ^ Nöth (1990), стр. 387–388; Chandler & Munday (2011), § Non-verbal Communication.
- ^ Nöth (1990), стр. 392–394, 402–403; Chandler & Munday (2011), § Body Language, § Gesture, § Facial Expression, § Non-verbal Communication.
- ^ Nöth (1990), стр. 407, 410–411; Chandler & Munday (2011), § Proxemics, § Haptics, § Non-verbal Communication.
- ^ Nöth (1990), стр. 247–249; Chandler & Munday (2011), § Paralanguage.
- ^ Nöth (1990), стр. 120; Cabestan (2014), стр. 627.
- ^ Nöth (1990), стр. 302–303.
- ^ Tanaka-Ishii (2015), стр. 981–982, 989–991, 996–997.
- ^ Meunier (2021), стр. xi, 14, 29.
- ^ Cobley (2010), стр. 199–200.
- ^ Rotman 2006, стр. 97–101; Presmeg et al. 2016, стр. 1–3.
- ^ Olteanu & Campbell (2018), стр. 245–246, 252–253, 256; Semetsky (2017).
- ^ Petrilli & Ponzio (2010), стр. 150–155.
- ^ Andersen, Høybye & Risør (2024), стр. 91–92.
- ^ Tiefenbrun (2010), стр. 19–28.
- ^ Danesi (2020), стр. 153–154; Chandler (2022), стр. 289–290.
- ^ Danesi (2020), стр. 153–154.
- ^ Chandler (2022), стр. 97–98, 102–104, 289–290; Fiske (1990), стр. 109–110; Chandler & Munday (2011), § Structural Analysis, § Commutation Test.
- ^ Fiske (1990), стр. 101–102, 110–111.
- ^ Danesi (2019), стр. 2–3; Fiske (1990), стр. 105–107, 110.
- ^ Chandler & Munday (2011), стр. 183–184, § Critical Discourse Analysis; Bates (2023); Chandler (2022), стр. 289–290.
- ^ Danesi (2020), стр. 153–154; Danesi (2019), стр. 2–3, 6–7, 199–200.
- ^ Rothenberger & Hase (2023), стр. 137, 140; Chandler & Munday (2011), § Content Analysis; Chandler (2022), стр. 289–290.
- ^ Chandler (2022), стр. 289.
- ^ Zámečník (2023), стр. 11, 13, 16–17.
- ^ а б Sebeok (2001), стр. 4–5; Cobley (2010), стр. 5–6; Raposa (2003), стр. 801–802; Nöth (1990), стр. 13.
- ^ Manetti (2010), стр. 13–14; Deely (2001), стр. 17.
- ^ Chandler (2022), стр. 19–20; Manetti (2010), стр. 16–17.
- ^ Manetti (2010), стр. 17–19.
- ^ Sebeok (2001), стр. 4–5; Chandler (2022), стр. 14–15.
- ^ Nöth (1990), стр. 15–16; Deely (1990), стр. 109–110; Manetti (2010), стр. 19–21.
- ^ Manetti (2010), стр. 23–24.
- ^ Theodorou, Lead section, § 3. Brahman, Language, and the World, § 5. The Sphota Theory of Language.
- ^ Bekkum et al. (1997), стр. 75–76, 102; Chakrabarti (1997), стр. 215; Choksi & Khatri (2022), стр. 1–2.
- ^ Theodorou, Lead section, § 3. Brahman, Language, and the World, § 5. The Sphota Theory of Language; Aklujkar (1970), стр. 13; Staal (1966), стр. 304–307; Bekkum et al. (1997), стр. 110–112; Cardona (2019), стр. 303.
- ^ D'Amato (2003), стр. 185–191.
- ^ Fraser (2024), Lead section, § 3. The Search for Objective Standards; Fraser (2024a), Lead section, § 1. Background and Overview, § 2. Main Themes; Zhu (2023), стр. 109–111; Indraccolo (2020), стр. 174.
- ^ а б Meier-Oeser (2011), § 5. Grammatica Speculativa and its critics.
- ^ Sebeok (2001), стр. 4–5; Raposa (2003), стр. 801–802; Nöth (1990), стр. 16–17; Meier-Oeser (2011), § 2.1 Augustine (354–430); Markus (1957), стр. 72–73, 76.
- ^ Meier-Oeser (2011), § 2.2 Boethius (480–528).
- ^ Meier-Oeser (2011), § 3. Semiotic beginnings in the 11th and 12th century.
- ^ Meier-Oeser (2011), § 4.2 Roger Bacon (ca. 1214-ca. 1293).
- ^ Nöth (1990), стр. 18–19; Meier-Oeser (2011), § 7. The sign as a central notion in 14th-century logic.
- ^ Netton (2013), стр. 21–22, 45, 99, 149, 321–322.
- ^ Cobley (2010), стр. 6–7; Nöth (1990), стр. 20.
- ^ Nöth (1990), стр. 21–22.
- ^ Nöth (1990), стр. 22.
- ^ Sebeok (2001), стр. 4–5; Nöth (1990), стр. 24.
- ^ Nöth (1990), стр. 27–28.
- ^ Sebeok (2001), стр. 4–5; Klyukanov (2002), стр. 916–918.
- ^ Cobley (2005), стр. 233–234; Johansen & Larsen (2002), стр. 227–228.
- ^ Chandler (2022), стр. 59–60; Nöth (1990), стр. 81, 136.
- ^ Cobley (2010), стр. 269–270; Turbanti (2022), стр. 31, 43–44.
- ^ а б Cobley (2005), стр. 255.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 226; Cobley (2010), стр. 237–238.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 225; Cobley (2010), стр. 227–228; Danesi (2020), стр. 104–105.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 227.
- ^ Nöth (2023), стр. 872–873; Johansen & Larsen (2002), стр. 223.
- ^ а б Cobley (2010), стр. 249–250; Chandler (2022), стр. 253.
- ^ Nöth (1990), стр. 35; Johansen & Larsen (2002), стр. 226.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 227; Nöth (1990), стр. 120.
- ^ Nöth (1990), стр. 36–37; Johansen & Larsen (2002), стр. 230.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 229–230; Nöth (2023), стр. 880–882.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 226–227; Nöth (2023), стр. 867–870.
- ^ Danesi (2020), стр. 102–103.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 227; Cobley (2010), стр. 260–261.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 224–225; Nöth (2023), стр. 876–877; Cobley (2010), стр. 210–211, 349–350.
- ^ Johansen & Larsen (2002), стр. 224; Chandler (2022), стр. 275, 307; Danesi (2020), стр. 68–70.
- ^ Chandler (2022), стр. 299–300; Cobley (2010), стр. 241.
- ^ Danesi 2020, стр. 137–146.
Литература
[уреди | уреди извор]- AHD staff (2022). „Hypertext”. The American Heritage Dictionary. HarperCollins. Приступљено 7. 7. 2023.
- Aklujkar, Ashok (1970). „Ancient Indian Semantics”. Annals of the Bhandarkar Oriental Research Institute. 51 (1/4): 11—29. ISSN 0378-1143. JSTOR 41688671.
- Andersen, R. S.; Høybye, M. T.; Risør, M. B. (2024). „Expanding Medical Semiotics”. Medical Anthropology. 43 (2): 91—101. PMID 38437012. doi:10.1080/01459740.2024.2324892.
- Arimura, G.; Pearse, I. S. (2017). „From the Lab Bench to the Forest: Ecology and Defence Mechanisms of Volatile-Mediated 'Talking Trees'”. Ур.: Becard, Guillaume. How Plants Communicate with their Biotic Environment. Advances in Botanical Research. 82. стр. 3—17. ISBN 978-0-12-801431-8. doi:10.1016/bs.abr.2016.08.001.
- Atkin, Albert (2023). „Peirce's Theory of Signs”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 11. 10. 2025.
- Bal, Mieke; Bryson, Norman (1991). „Semiotics and Art History”. The Art Bulletin. 73 (2): 174—208. JSTOR 3045790. doi:10.2307/3045790.
- Barbieri, Marcello (2008). „Biosemiotics: A New Understanding of Life”. Naturwissenschaften. 95 (7): 577—599. Bibcode:2008NW.....95..577B. PMID 18365164. doi:10.1007/s00114-008-0368-x.
- Bates, David (2023). „'The Jobs All Go to Foreigners': A Critical Discourse Analysis of the Labour Party's 'Left-wing' Case for Immigration Controls”. Critical Discourse Studies. 20 (2): 183—199. doi:10.1080/17405904.2022.2041451
. - Bekkum, Wout Jac van; Houben, Jan; Sluiter, Ineke; Versteegh, Kees (1997). The Emergence of Semantics in Four Linguistic Traditions: Hebrew, Sanskrit, Greek, Arabic (на језику: енглески). John Benjamins. ISBN 978-90-272-9881-2.
- Berea, Anamaria (2018). Emergence of Communication in Socio-Biological Networks. Computational Social Sciences. ISBN 978-3-319-64564-3. doi:10.1007/978-3-319-64565-0.
- Bignell, Jonathan (2002). Media Semiotics: An Introduction, Second Edition (на језику: енглески). Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6205-6.
- Bondì, Antonino; Luca, Valeria De (6. 5. 2020). „Formas y complejidad cultural: notas epistemológicas para una antropología semiótica” [Form and cultural complexity: epistemological notes for a semiotic anthropology]. Tópicos del Seminario (на језику: шпански). 1 (43): 35—63. doi:10.35494/topsem.2020.1.43.661.
- Brandt, Per Aage (2011). „What Is Cognitive Semiotics? A New Paradigm in the Study of Meaning”. Signata. 2: 49—60. doi:10.4000/signata.526.
- Brier, S. (2006). „Biosemiotics”. Ур.: Brown, Keith. Encyclopedia of Language & Linguistics. стр. 31—40. ISBN 978-0-08-044854-1. doi:10.1016/B0-08-044854-2/01396-1.
- Cabestan, Philippe (2014). „Hermeneutics and Psychoanalysis”. Ур.: Malpas, Jeff; Gander, Hans-Helmuth. The Routledge Companion to Hermeneutics (на језику: енглески). Routledge. стр. 623—633. ISBN 978-1-317-67664-5. doi:10.4324/9781315771854.
- Cardona, Georgio R. (2019). Panini: A Survey of Research. Walter de Gruyter. ISBN 978-3-110-80010-4. Приступљено 23. 2. 2024.
- Chakrabarti, A. (1997). Denying Existence: The Logic, Epistemology and Pragmatics of Negative Existentials and Fictional Discourse. Springer. ISBN 978-0-792-34388-2. Приступљено 23. 2. 2024.
- Chandler, Daniel (2022) [1994]. Semiotics: The Basics (4th изд.). Routledge. ISBN 978-1-00-056294-1.
- Chandler, Daniel; Munday, Rod (2011). A Dictionary of Media and Communication (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-956875-8.
- Chapman, Siobhan; Routledge, Christopher (2009). „Ideational Theories”. Key Ideas in Linguistics and the Philosophy of Language. стр. 84—85. ISBN 978-0-7486-3142-1. doi:10.1515/9780748631421-033.
- Cherlin, Michael (2017). Varieties of Musical Irony: From Mozart to Mahler (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-50095-1.
- Choksi, Nishaant; Khatri, J. A. H. (2022). „Introduction: Asian Perspectives on Semiotics”. Sanglap: Journal of Literary and Cultural Inquiry. 09: 01—07. doi:10.35684/JLCI.2022.9101
. - Cobley, Paul, ур. (2005). The Routledge Companion to Semiotics and Linguistics. ISBN 978-1-134-54548-3. doi:10.4324/9780203996089.
- Cobley, Paul (2010). „II. Key Themes and Major Figures in Semiotics”. Ур.: Cobley, Paul. The Routledge Companion to Semiotics. Routledge. стр. 163—358. ISBN 978-0-203-87415-8. doi:10.4324/9780203874158.
- Currie, Gregory (2005). „16. Interpretation in Art”. Ур.: Levinson, Jerrold. The Oxford Handbook of Aesthetics (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 291—306. ISBN 978-0-19-927945-6.
- D'Amato, Mario (2003). „The Semiotics of Signlessness: A Buddhist Doctrine of Signs”. Semiotica. 2003 (147). doi:10.1515/semi.2003.090.
- Danesi, Marcel (17. 6. 2013). „Communication”. Ур.: Danesi, Marcel. Encyclopedia of Media and Communication (на језику: енглески). University of Toronto Press. стр. 167—185. ISBN 978-1-4426-9553-5.
- Danesi, Marcel (2000). Encyclopedic Dictionary of Semiotics, Media, and Communications. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-4783-0.
- Danesi, Marcel (2004) [1994]. Messages, Signs, and Meanings: A Basic Textbook in Semiotics and Communication. Studies in linguistic and cultural anthropology. 1 (3rd изд.). Canadian Scholars' Press. ISBN 978-1-55130-250-8.
- Danesi, Marcel (2019). Understanding Media Semiotics (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-350-06419-5.
- Danesi, Marcel (2020). The Quest for Meaning: A Guide to Semiotic Theory and Practice (2nd изд.). University of Toronto Press. ISBN 978-1-4875-0485-4.
- Danesi, Marcel; Perron, Paul (1999). Analyzing Cultures: An Introduction and Handbook (на језику: енглески). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21298-6.
- Daniel, E. Valentine (2008). „Semiotics”. Ур.: Darity Jr., William A.. International Encyclopedia of the Social Sciences (2nd изд.). Macmillan. ISBN 978-0-02-865965-7.
- Davis, Wayne A. (2005). Nondescriptive Meaning and Reference. ISBN 0-19-926165-2. doi:10.1093/0199261652.001.0001.
- Deely, John (1990). Basics of Semiotics. Advances in Semiotics. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-31676-9.
- Deely, John (2001). Four Ages of Understanding. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-4735-9.
- Dirven, René; Verspoor, Marjolijn (2004). Cognitive Exploration of Language and Linguistics (2nd изд.). John Benjamins. ISBN 978-9-027-29541-5.
- Dunbar-Hall, Peter (1991). „Semiotics as a Method for the Study of Popular Music”. International Review of the Aesthetics and Sociology of Music. 22 (2): 127—132. JSTOR 836920. doi:10.2307/836920.
- Eco, Umberto (1979) [1976]. A Theory of Semiotics. Advances in semiotics. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-35955-1.
- Elam, Keir (2003). The Semiotics of Theatre and Drama (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-134-46512-5.
- Emmeche, Claus (2003). „Biosemiotics”. Ур.: Van Huyssteen, J. Wentzel Vrede. Encyclopedia Of Science And Religion (2nd изд.). Macmillan. стр. 63—64. ISBN 978-0-02-865704-2.
- Eyres, Ian (2000). Primary English. Sage. ISBN 978-0-7619-7116-0.
- Eysenck, Michael W.; Keane, Mark T. (2015). Cognitive Psychology (7th изд.). Psychology Press. ISBN 978-1-84872-415-0.
- Fadda, Emanuele (2025). „Saussure and Peirce”. Ур.: Joseph, John E.. The Bloomsbury Handbook of Saussure (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. стр. 299—316. ISBN 978-1-350-37979-4.
- Fiske, John (1990). Introduction to Communication Studies (2nd изд.). Routledge. ISBN 978-0-203-13431-3.
- Flores Solano, Carol (2020). „Introducción a la semiótica social multimodal y sus aplicaciones para el análisis de contextos escolares”. Revista Educación: 562—577. doi:10.15517/revedu.v45i1.42732
. - Forceville, Charles (2002). Pictorial Metaphor in Advertising (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-134-66315-6.
- Fraser, Chris (2024). „Mohism”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University.
- Fraser, Chris (2024a). „School of Names”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 8. 10. 2025.
- George, Theodore (2025). „Hermeneutics”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 1. 10. 2025.
- Hébert, Louis (2019). An Introduction to Applied Semiotics: Tools for Text and Image Analysis (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-000-76059-0.
- Hoad, T. F. (1996). The Concise Oxford Dictionary of English Etymology. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-283098-2.
- Hodge, Bob (2017). Social Semiotics for a Complex World: Analysing Language and Social Meaning (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-0-7456-9624-9.
- Indraccolo, Lisa (2020). „Argumentation (Bian 辯)”. Dao Companion to Chinese Philosophy of Logic. Dao Companions to Chinese Philosophy. 12. стр. 171—180. ISBN 978-3-030-29031-3. doi:10.1007/978-3-030-29033-7_10.
- Iskanderova, Tatiana (2024). Unveiling Semiotic Codes of Fake News and Misinformation. ISBN 978-3-031-53750-9. doi:10.1007/978-3-031-53751-6.
- Jansen van Vuuren, Xany; Marais, Kobus (2025). „Engaging the Anthropocene Beyond Disciplinary Boundaries: Biosemiotics and Ecosemiotic Perspectives”. South African Journal of Science. 121 (3/4). doi:10.17159/sajs.2025/20942
. - Jensen, K. B. (2001). „Semiotics”. International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences. Elsevier. стр. 13887—13891. ISBN 978-0-08-043076-8. doi:10.1016/B0-08-043076-7/04378-3.
- Johansen, Jørgen Dines; Larsen, Svend Erik (2002). Signs In Use: An Introduction to Semiotics. Превод: Gorlée, Dinda L.; Irons, John. Routledge. ISBN 978-0-203-99414-6.
- Jorna, René J. (2009). „Neurosemiotics”. Encyclopedia of Neuroscience. стр. 2830—2833. ISBN 978-3-540-23735-8. doi:10.1007/978-3-540-29678-2_3946.
- Karban, Richard (18. 6. 2015). Plant Sensing and Communication (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-26484-4. Приступљено 26. 12. 2022.
- Keach, William (2010). „5. Romanticism and Language”. Ур.: Curran, Stuart. The Cambridge Companion to British Romanticism (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 103—126. ISBN 978-0-521-19924-7.
- Ketcham, Christopher (11. 5. 2020). Flowers and Honeybees: A Study of Morality in Nature (на језику: енглески). Brill. ISBN 978-90-04-42854-6. Приступљено 26. 12. 2022.
- Klyukanov, Igor E. (2002). „Semiotics”. Ур.: Schement, Jorge Reina. Encyclopedia Of Communication And Information. 3. Macmillan. стр. 916—918. ISBN 978-0-02-865385-3.
- Kull, Kalevi; Favareau, Donald (2023). „Neurosemiotics: A Brief History of Its Development and Key Concerns”. Ур.: García, Adolfo M.; Ibáñez, Agustín. The Routledge Handbook of Semiosis and the Brain. Routledge. стр. 13—29. ISBN 978-1-032-35561-0.
- Lycan, William G. (2019). Philosophy of Language: A Contemporary Introduction (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-138-50458-5.
- MacCannell, Dean (2002). Empty Meeting Grounds: The Tourist Papers (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-134-93398-3.
- MacCannell, Dean (1979). „Ethnosemiotics”. Ур.: Winner, Irene Portis; Umiker-Sebeok, Jean. Semiotics of Culture. Walter de Gruyter. стр. 149—172. ISBN 978-3-11-082313-4. doi:10.1515/9783110823134-006.
- MacEachren, Alan M. (2004). How Maps Work: Representation, Visualization, and Design (на језику: енглески). Guilford Press. ISBN 978-1-57230-040-8.
- Manetti, Giovanni (2010). „Ancient Semiotics”. Ур.: Cobley, Paul. The Routledge Companion to Semiotics. Routledge. стр. 13—28. ISBN 978-0-415-44072-1.
- Markus, R. A. (1957). „St. Augustine on Signs”. Phronesis. 2 (1): 60—83. doi:10.1163/156852857x00148.
- Martin, Bronwen (2006). Key Terms in Semiotics (на језику: енглески). A&C Black. ISBN 978-0-8264-8456-7.
- Meier-Oeser, Stephan (2011). „Medieval Semiotics”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 8. 10. 2025.
- Merrison, Andrew John; Bloomer, Aileen; Griffiths, Patrick; Hall, Christopher J. (2013). Introducing Language in Use: A Course Book (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-134-65809-1.
- Mertz, Elizabeth (2007). „Semiotic Anthropology”. Annual Review of Anthropology. 36 (1): 337—353. doi:10.1146/annurev.anthro.36.081406.094417.
- Meunier, Jean-Guy (2021). Computational Semiotics (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-350-16663-9.
- Miller, J. T. M. (2022). Metaphysical Realism and Anti-Realism. Cambridge University Press. ISBN 978-1-009-00908-9.
- Moore, Richard; Palazzolo, Giulia (2024). „Animal Communication”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 23. 9. 2025.
- Netton, Ian Richard (2013). Allah Transcendent: Studies in the Structure and Semiotics of Islamic Philosophy, Theology and Cosmology (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-136-10274-5.
- Neuman, Yair (2015). „Semiotics as an Interdisciplinary Science”. Ур.: Trifonas, Peter Pericles. International Handbook of Semiotics. Springer. стр. 125—134. ISBN 978-94-017-9403-9.
- Nöth, Winfried (1990). Handbook of Semiotics. Advances in semiotics. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34120-4.
- Nöth, Winfried (2023). „Semiotics”. Ур.: Waugh, Linda R.; Monville-Burston, Monique; Joseph, John E.. The Cambridge History of Linguistics. Cambridge University Press. стр. 859—884. ISBN 978-0-521-84990-6.
- OED staff (2025). „Semiotics, n.”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press.
- Olteanu, Alin; Campbell, Cary (2018). „A Short Introduction to Edusemiotics”. Chinese Semiotic Studies. 14 (2): 245—260. doi:10.1515/css-2018-0015.
- Paolucci, Claudio (2021). Cognitive Semiotics: Integrating Signs, Minds, Meaning and Cognition (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-3-030-42986-7.
- Petrilli, Susan; Ponzio, Augusto (2010). „Semioethics”. Ур.: Cobley, Paul. The Routledge Companion to Semiotics. Routledge. стр. 150—162. ISBN 978-0-415-44072-1.
- Posner, Roland (2008). „The Relationship between Individual Disciplines and Interdisciplinary Approaches”. Ур.: Posner, Roland; Robering, Klaus; Sebeok, Thomas A.. Semiotik 3.Teilband. Walter de Gruyter. стр. 2341—2375. ISBN 978-3-11-019415-9.
- Presmeg, Norma; Radford, Luis; Roth, Wolff-Michael; Kadunz, Gert (2016). Semiotics in Mathematics Education (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-3-319-31370-2.
- Randviir, Anti; Cobley, Paul (2010). „Sociosemiotics”. Ур.: Cobley, Paul. The Routledge Companion to Semiotics. Routledge. стр. 118—134. ISBN 978-0-415-44072-1.
- Raposa, Michael (2003). „Semiotics”. Ур.: Van Huyssteen, J. Wentzel Vrede. Encyclopedia Of Science And Religion (2nd изд.). Macmillan. стр. 801—803. ISBN 978-0-02-865704-2.
- Reboul, Anne (2017). Cognition and Communication in the Evolution of Language (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-106447-0.
- Riemer, Nick (2010). Introducing Semantics. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85192-3. Приступљено 4. 2. 2024.
- Rothenberger, Liane; Hase, Valerie (2023). „Content Analysis in the Research Field of Terrorism Coverage”. Ур.: Oehmer-Pedrazzi, Franziska; Kessler, Sabrina Heike; Humprecht, Edda; Sommer, Katharina; Castro, Laia. Standardisierte Inhaltsanalyse in der Kommunikationswissenschaft – Standardized Content Analysis in Communication Research (на језику: немачки). Springer. стр. 137—146. ISBN 978-3-658-36178-5. doi:10.1007/978-3-658-36179-2_12.
- Rotman, Brian (2006). „Towards a Semiotics of Mathematics”. Ур.: Hersh, Reuben. 18 Unconventional Essays on the Nature of Mathematics (на језику: енглески). Springer. стр. 97—127. ISBN 978-0-387-25717-4. doi:10.1007/0-387-29831-2_6.
- Ruben, Brent D. (2001). „Models Of Communication”. Encyclopedia of Communication and Information. Macmillan. ISBN 978-0-02-865386-0. Архивирано из оригинала 31. 10. 2022. г. Приступљено 28. 11. 2022.
- Schenk, H. Jochen; Seabloom, Eric W. (2010). „Evolutionary Ecology of Plant Signals and Toxins: A Conceptual Framework”. Ур.: Baluška, František; Ninkovic, Velemir. Plant Communication from an Ecological Perspective. Signaling and Communication in Plants. Springer. стр. 1—19. ISBN 978-3-642-12161-6. doi:10.1007/978-3-642-12162-3_1.
- Sebeok, Thomas A. (2001) [1994]. Signs: An Introduction to Semiotics (2nd изд.). University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-3634-6.
- Segundo-Ortin, Miguel; Calvo, Paco (2022). „Consciousness and Cognition in Plants”. WIREs Cognitive Science. 13: e1578 (2). PMID 34558231. doi:10.1002/wcs.1578
. hdl:1874/431715
. - Semetsky, Inna (2017). „Introduction: A Primer on Edusemiotics”. Ур.: Semetsky, Inna. Edusemiotics – A Handbook (на језику: енглески). Springer. стр. 1—14. ISBN 978-981-10-1495-6. doi:10.1007/978-981-10-1495-6_1.
- Shackell, Cameron (2019). „Finite Semiotics: Cognitive Sets, Semiotic Vectors, and Semiosic Oscillation”. Semiotica. 2019 (229): 211—235. doi:10.1515/sem-2017-0127.
- Shinohara, Kazuko; Matsunaka, Yoshihiro (2009). „Pictorial Metaphors of Emotions in Japanese Comics”. Ур.: Forceville, Charles J.; Urios-Aparisi, Eduardo. Multimodal Metaphor (на језику: енглески). Walter de Gruyter. стр. 265—296. ISBN 978-3-11-021536-6.
- Sless, David; Shrensky, Ruth (2023). A New Semiotics: An Introductory Guide for Students. Routledge. ISBN 978-0-367-40844-2. doi:10.4324/9780367809393.
- Sonesson, Göran (2015). „Semiotics of Photography: The State of the Art”. Ур.: Trifonas, Peter Pericles. International Handbook of Semiotics. Springer. стр. 417—484. ISBN 978-94-017-9403-9.
- Speaks, Jeff (2024). „Theories of Meaning”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 9. 9. 2025.
- Staal, J. F. (1966). „Indian Semantics, I”. Journal of the American Oriental Society. 86 (3): 304—311. ISSN 0003-0279. JSTOR 597038. doi:10.2307/597038.
- Staiano, Kathryn V. (1986). Interpreting Signs of Illness: A Case Study in Medical Semiotics (на језику: енглески). Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-085565-4.
- Tanaka-Ishii, Kumiko (2010). Semiotics of Programming (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-51655-6.
- Tanaka-Ishii, Kumiko (2015). „Semiotics of Computing: Filling the Gap Between Humanity and Mechanical Inhumanity”. Ур.: Trifonas, Peter Pericles. International Handbook of Semiotics. Springer. стр. 981—1002. ISBN 978-94-017-9403-9.
- Theodorou, Stephanie. „Bhartrihari”. Internet Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 7. 10. 2025.
- Thibault, Mattia (2018). „Semiotics of Computer Games”. Ур.: Lee, Newton. Encyclopedia of Computer Graphics and Games (на језику: енглески). Springer. стр. 1—3. ISBN 978-3-319-08234-9. doi:10.1007/978-3-319-08234-9_142-1.
- Tiefenbrun, Susan (2010). Decoding International Law: Semiotics and the Humanities (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-974956-0.
- Trifonas, Peter Pericles, ур. (2015). International Handbook of Semiotics. Springer. ISBN 978-94-017-9403-9.
- Turbanti, Giacomo (2022). Philosophy of Communication. Palgrave Philosophy Today. ISBN 978-3-031-12462-4. doi:10.1007/978-3-031-12463-1.
- Walsh Matthews, Stéphanie (2017). „Semiotics”. Oxford Bibliographies (на језику: енглески). ISBN 978-0-19-785904-9. doi:10.1093/obo/9780190221911-0024. Приступљено 26. 9. 2025.
- Winner, Irene Portis (1989). „Perspectives for the Future of a Potential Discipline”. Ур.: Koch, Walter A.. Culture and Semiotics. Brockmeyer. стр. 72—84. ISBN 978-3-88339-421-3.
- Zámečník, Lukáš (2023). „What Is It Like To Be A Biosemiotician”. Ур.: Coca, Juan R.; Rodríguez, Claudio J.. Approaches To Biosemiotics Vol. 1 – Biosocial World: Biosemiotics And Biosociology. Universidad de Valladolid. стр. 11—24. ISBN 978-84-1320-235-8.
- Zhao, Yiheng (2025). Semiotics: Principles & Problems (на језику: енглески). Springer Nature Singapore. ISBN 978-981-96-0037-3.
- Zhu, Dong (2023). Chinese Semiotic Thoughts in the Pre-imperial Age. China Academic Library (на језику: енглески). Springer Nature Singapore. ISBN 978-981-99-5985-3. doi:10.1007/978-981-99-5986-0.
- Zlatev, Jordan (2015). „Cognitive Semiotics”. Ур.: Trifonas, Peter Pericles. International Handbook of Semiotics. Springer. стр. 1043—1068. ISBN 978-94-017-9403-9.