Семјуел Бекет
 |
| Семјуел Бекет | |
|---|---|
.jpg) Семјуел Бекет, 1977. | |
| Пуно име | Семјуел Баркли Бекет |
| Датум рођења | 13. април 1906. |
| Место рођења | Даблин Ирска |
| Датум смрти | 22. децембар 1989. (83 год.) |
| Место смрти | Париз Француска |
| Најважнија дела | |
| Награде |  Нобелова награда за књижевност (1969.)[1] Ратни крст 1939–1945. (1945.)[2][3] |
| Потпис |  |
Семјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906 — Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац.
Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса. Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре.
Био је пријатељ са Џејмс Џојсом, коме је био и лични секретар. 1969. године добио је Нобелову награду за књижевност[1]. Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама.
Дела[уреди]
- Марфи (1938)
- Молој (1938)
- Малоун умире (1952)
- Чекајући Годоа (1952)
- Неименљиво (1953)
- Сви који падају (1956)
- Крај игре (1957)
- Крапова последња трака (1959)
- Дивни дани (1960)
Карактеристике Бекетове поетике[уреди]
- Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору.
- Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла.
- Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет
- Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење
- У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија)
- У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности
- Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд
- „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“
Референце[уреди]
- ↑ 1,0 1,1 „The Nobel Prize in Literature 1969”. Nobelprize. 07. 10. 2010. Приступљено 07. 10. 2010.
- ^ „The Modern Word”. The Modern Word. Архивирано из оригинала на датум 17. 08. 2014. Приступљено 12. 12. 2013.
- ^ Knowlson 1996, стр. 303.
Литература[уреди]
- Knowlson, James (1996). Damned to fame: the life of Samuel Beckett. Simon & Schuster. ISBN 978-0-684-80872-7.
