Пређи на садржај

Сента

Координате: 45° 55′ 42″ С; 20° 05′ 02″ И / 45.92831° С; 20.08383° И / 45.92831; 20.08383
С Википедије, слободне енциклопедије
Сента
Градска кућа
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округСевернобанатски
ОпштинаСента
Становништво
 — 2022.Пад 14.452
 — густина137/km2
Географске карактеристике
Координате45° 55′ 42″ С; 20° 05′ 02″ И / 45.92831° С; 20.08383° И / 45.92831; 20.08383
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина92 m
Површина166,8 km2
Сента на карти Србије
Сента
Сента
Сента на карти Србије
Остали подаци
Поштански број24400
24401
Позивни број024
Регистарска ознакаSA

Сента (мађ. Zenta) је градско насеље у Србији и седиште истоимене општине у Севернобанатском управном округу. Према попису из 2022. било је 14.452 становника.

Географија

[уреди | уреди извор]

У средњем току Тисе кроз Републику Србију, на самој обали реке налази се један од најстаријих градова у АП Војводини — Сента, средиште општине с насељеним местима: Горњи Брег, Торњош, Кеви и Богараш. Према попису из 2022. године, општина Сента има 17.953 становника.

Овде се налази Туристичка организација општине Сента.

Историја

[уреди | уреди извор]
Грб града на Градској кући
Разгледница Сенте са сликом улице Краља Александра (1920-1930).

Сента је израсла око манастира. Први пут се помиње 1216. године и развија захваљујући погодном географском положају, на важном прелазу преко реке Тисе. Од 14. века посед је будимског надбискупа. 1506. године постала је слободни краљевски град. 1526. године Сента је опустошена приликом повратка победничких османских снага са Мохачког поља, које су при повлачењу кроз Бачку опљачкали и запалили сва потиска насеља. После пада Будима и Сегедина, Османлије су трајно завладале и Сентом. Пустошења, везана за османске походе, па увођење османске управе и пореског система утицало је на промену етничког састава становништва. Мађарско сељаштво, које се првенствено бавило земљорадњом, масовно је напустило ове крајеве, а њихово место су попуњавали Срби сточари који су долазили са југа.

Ослобођење од османске превласти донео је Бечки рат. Одлучујућа битка одиграла се управо код Сенте 11. септембра 1697 године, када је аустријска војска под вођством Еугена Савојског нанела велики пораз османској војсци. После склапања мира у Сремским Карловцима и Сента је постала део војне границе, а њени житељи су већином Срби-граничари. После нових ратова дошло је до нових померања војне границе, па је дошло до развојачења Потиско-поморишке границе 1742. године. Да би сачували стечене привилегије, Срби масовно напуштају потиска насеља и одлазе на новообразоване границе (Славонија, Срем, Банат) или чак у Русију, на позив царског двора, где је на подручју данашње Украјине образовано Нова Србија и Славеносрбија. Једно насеље у Новој Србији су српски досељеници назвали Сента. Бечки двор је такође желео да задржи граничаре, па је, да би спречио даље исељавање из ових крајева, образовао од потиских општина привилеговани диштрикт. [1]

Након што су се многи Срби граничари разовојачењем Потиске границе иселили, у 18 и 19. веку Сенту су населили Мађари и Словаци долазећи са севера, из пренасељених мађарских жупанија. Крајем 18. века у Сенти се настањују и први Јевреји. 1769. године Сента је скоро до последње куће изгорела у ватреној стихији, а 1831. године велика епидемија колере задесила је сенћанско становништво. 1873. године Сента постаје град са уређеним сенатом а истовремено и један од значајнијих средишта у Потисју. Гради се мост преко Тисе и велелепне зграде на Главном тргу и у важнијим улицама близу центра; изграђује се кеј и железница; оснивају се банкарске институције; излазе први локални листови. Утемељена је Народна башта, која је постала омиљено излетиште Сенћана. 1895. године, град добија јавно електрично осветљење и асфалтиране путеве и тротоаре. Тада је подигнут и споменик сенћанске битке. Сенћанско пристаниште, удаљено 124 km од ушћа Тисе у Дунав, било је једно од најважнијих у простору дворечја.[1]

По попису места Потиске војне границе из 1748. године у Сенти је био 191 граничар коњаник, и сви су били у активној служби. Од тога њих 46 је имало комплетну војну опрему, а осталих 85 делимичну. Штаб је сачињавало шест официра, на челу са поручницима Јованом Бадрљицом и Ђуком (Ђорђем) Поповићем. Ту је и заставник Неша Милиновић. У месту је била стационирана и пешадија, њих 202 пешадинца. Изван сталне службе било их је 64, а са потпуним наоружањем 70 активних граничара. На челу јединице је био мајор Марко Марковић, са капетан-лајтантом Ђорђем Голубом, поручником Константином Милиновићем и заставником Игњатом Вршићем.[2] Када је новембра 1750. године обављено изјашњавање граничарских официра, за провинцијални статус су се определи: обрствајхмајстер као капетан Марко Марковић, капетан лајтант Ђорђе Голуб, хаднађи Субота Суљин и Јован Падерлик, барјактари Нешко Милиновић и Игњат Вујичић.[3] Официри верни Аустрији су били награђени мађарским племством и земљишним поседом. Тако су у Сенти добили: вицекапетан Голуб, лајтанти Јован Бодерлица (Бадрљица), Субота Брановачки и Михајло Тесић по 50 ланаца, а заставници Неца Милиновић и Игњат Вујичић по 44 ланца.

Културна историја Срба у Сенти

[уреди | уреди извор]

Сенћанска православна црквена општина је јавно препоручивала у јесен 1855. године билдхауера (иконорезбара) Јоана Ајстерленера из Старог Арада. Захвални црквени оци су га због добро урађеног посла - иконостаса, наградили са 300 ф. преко понуде.[4]

У Сенти је при православној црквено-школској општини деловао Фонд за сиромашну децу. Њиме је руководио пре 1866. године српски учитељ Јован Вујић.[5]

Када је 1866. године одржана скупштина Матице српске у Пешти, Срби Сенћани су доминирали по бројности. Као редовни стари чланови у њеном раду учествовали су: Андрија Николић, Јован Вујић учитељ, Трифун Влашић и Стефан Дракулић. За нове чланове јавили су се по уплати, износа од 50 ф. Православна српска црквена општина у Сенти, док су појединци дали по 10 ф. - Константин Живановић адвокат, Стеван Лукачевић бележник, Стеван пл. Бадрљица куријалиста, Љубомир Вујић трговац, Јаков Крагујевић, Сава пл. Брановачки и Андрија Николић сенатор.[5]

Култура

[уреди | уреди извор]
Основна школа у Кевију
Ватрогасна касарна
Хотел Ројал
Зграда Музеја у Сенти
Железничка станица

У Сенти су Музеј, Архив, васпитно-образовне организације и најстарија ликовна колонија у Војводини (1952).

Од 1876. године, почиње са радом и Сенћанска гимназија. Поред Сенћанске гимназије, са радом почињу и три основне школе, ОШ ,,Свети Сава" данас ,,Турзо Лајош", ОШ ,,Спомен-школа" данас ,,Петефи Шандор" и ОШ ,,11. новембар" данас "Стеван Сремац".

Од 2003. године у Сенти ради Гимназија Бољаи, специјализована школа која на мађарском језику изводи наставу по програму београдске Математичке гимназије.

У циљу развоја културе у Сенти, основан је Културно-образовни центар ,,Турзо Лајош", преко ког своје делатности обављају Градски музеј, Градска библиотека[6], Дом културе, Раднички универзитет, и некада биоскоп ,,Тиса", који је биоскопску премијеру имао 1908. године.

У Сенти се налази велики број зграда — споменика културе: Ватрогасна касарна у Сенти, Родна кућа Стевана Сремца, Зграда Плебаније — Музеја, Хотел Ројал, Славнића кућа и Српска православна црква Светог арханђела Михаила.

Привреда

[уреди | уреди извор]

У XIX век и XX веку поред пољопривреде у Сенти су се развијали трговина, занати и прехрамбена индустрија. Раскршће путева, погодне везе са Суботицом, Новим Садом и Зрењанином чине Сенту привлачним местом у овом делу Војводине. У развоју привреде значајно место има агро-индустријски комбинат. Сента са околином је највећи расадник ружа у Србији.

Демографија

[уреди | уреди извор]

У насељу Сента живи 16.396 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,9 година (38,8 код мушкараца и 42,8 код жена). У насељу има 7.938 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,35.

Ово насеље је углавном насељено Мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[7]
Година Становника
1948. 23.277
1953. 23.320
1961. 25.062
1971. 24.723
1981. 23.690
1991. 22.827 22.531
2002. 20.302 21.119
2011. 18.704
Етнички састав према попису из 2011.[8]‍
Мађари
  
 14.429 77,14%
Срби
  
 2.454 13,12%
Роми
  
 226 1,20%
Југословени
  
 106 0,56%
Хрвати
  
 67 0,36%
Албанци
  
 62 0,33%
Црногорци
  
 47 0,25%
Словаци
  
 31 0,16%
Македонци
  
 27 0,14%
Буњевци
  
 21 0,12%
Бошњаци
  
 13 0,07%
Муслимани
  
 13 0,07%
Русини
  
 12 0,06%
Руси
  
 11 0,06%
Немци
  
 10 0,05%
Словенци
  
 9 0,05%
Словаци
  
 4 0,02%
Румуни
  
 2 0,01%
Украјинци
  
 2 0,01%
Бугари
  
 1 0,01%
остали
  
 19 0,10%
Регионална припадност
  
 119 0,63%
неизјашњени
  
 578 3,09%
непознато
  
 441 2,35%
укупно: 18.704
Становништво према полу и старости[9]
м
ж
? 19
  
  
 23
80+ 158
  
  
 399
75—79 221
  
  
 439
70—74 393
  
  
 583
65—69 506
  
  
 671
60—64 561
  
  
 663
55—59 627
  
  
 774
50—54 785
  
  
 775
45—49 773
  
  
 831
40—44 752
  
  
 750
35—39 670
  
  
 664
30—34 569
  
  
 551
25—29 679
  
  
 637
20—24 783
  
  
 651
15—19 639
  
  
 573
10—14 620
  
  
 557
5—9 555
  
  
 536
0—4 458
  
  
 457
Просек : 38,8 42,8
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 7.619 7.883 8.601 8.629 8.955 8.668 7.938


Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 2.056 2.279 1.536 1.518 386 112 28 10 5 8 2,56
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 8.135 2.529 4.744 382 478 2
Женски 8.984 1.697 4.816 1.841 627 3
УКУПНО 17.119 4.226 9.560 2.223 1.105 5
Становништво по делатностима које обавља, попис 2002.
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 3.932 756 2 59 1.119
Женски 2.867 293 0 1 648
Укупно 6.799 1.049 2 60 1.767
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 488 128 504 74 212
Женски 125 23 497 107 84
Укупно 613 151 1.001 181 296
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 58 74 178 104 98
Женски 102 85 156 333 333
Укупно 160 159 334 437 431
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 76 0 0 2
Женски 72 6 1 1
Укупно 148 6 1 3

Спорт

[уреди | уреди извор]

Градови побратими

[уреди | уреди извор]

Познате личности

[уреди | уреди извор]
Тања Крагујевић и Василије Винце Вујић поред споменика Јоци Вујићу подигнутом у Сенти

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  • Подаци за површину и густину насељености дати су збирно за катастарску општину Сента, на којој се налазе три насеља, Богараш, Горњи Брег и Сента.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Atila Pejin: Istorijat Sente”. www.zetna.org. Приступљено 2025-11-22. 
  2. ^ "Мешовита грађа", Београд 2011. године
  3. ^ Мита Костић: "Српска насеља у Русији", Београд 1923.
  4. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1855. године
  5. ^ а б "Застава", Пешта 1866. године
  6. ^ „Адресар матичних и јавних библиотека у Војводини”. bms.rs. Приступљено 20. 1. 2026. 
  7. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  8. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  9. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сента&oldid=30686099”