Сергеј Ајзенштајн

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сергеј Ајзенштајн
Sergei Eisenstein 02.jpg
Сергеј Ајзенштајн
Датум рођења (1898-01-23)23. јануар 1898.
Место рођења Рига
 Руска Империја; данас Летонија
Датум смрти 23. јануар 1948.(1948-01-23) (50 год.)
Место смрти Москва
 Совјетски Савез; данас Русија

Сергеј Михајлович Ајзенштајн (рус. Сергей Михайлович Эйзенштейн, 18981948) је совјетски редитељ и филмски теоретичар. Најпознатији филмови су му: „Оклопњача Потемкин“,[1]Октобар“, „Александар Невски“. Његови филмови припадају жанру политички ангажованих филмова.

Међу историчарима филма постоји уверење да је управо Сергеј Ајзенштајн допринео највише развоју монтаже, као не само техничког поступка повезивања кадрова, него као и начина да се филмски језик битно измени и унапреди. Са Лавом Куљешевим развио је изузетно значајан теоретски рад на пољу развоја монтаже.

Све дело Сергеја Ајзенштајна карактерише иновативна употреба монтаже, ритма, одабира доминантних мотива, врсте осветљења, у последњем филму и употреба боја. Ове је била иновација у филмском речнику свога доба.

Ране године[уреди]

Млади Сергеј са својим родитељима Микајлом и Јулијом Ајзенштајн.

Ајзенштајн је рођен у породици средње класе у Риги, Латвија (тада делу Руског царства у Ливонској губернији), али његова породица се често селила током његових раних година, као што је и Ајзенштајн наставио да чини током свог живота. Његов отац, познати архитекта Микаил Осипович Ајзенштајн, је рођен у Кијевској области, у јеврејској трговачкој фамилији пореклом из Васиљкива.[2] Он потиче из породице у којој је доминантно религијско уверење било православље, иако му је отац по националности био Јеврејин, он је прихватио православље.[3][4] Његова мајка Јулијана Ивановна Конетскаја била је из руске ортодоксне фамилије.[5] Била је ћерка успешног трговца.[6] Јулија је напустила Ригу исте године као и Руска револуција из 1905, одводећи Сергеја са собом у Сент Питерсбург.[7] Њен син се повремено враћао да види свог оца, који им се придружио око 1910.[8] Томе је следио развод и Јулија је напустила породицу и отишла да живи у Француској.[9] Ајзенштајн је био одгајен као ортодоксни хришћанин, али је касније постао атеиста.[10][11]

На Петровградском Институту за грађевинарство, Сергеј је студирао архитектуру и инжењерство, професију свог оца.[12] Године 1918. Сергеј је напустио школу и придружио се Црвеној армији да би служио Бољшевичкој револуцији, мада је његов отац Микаил подржавао супротну страну.[13] То је довело његовог оца у Немачку након пораза Царске владе, а Сергеја у Петровград, Вологду, и Двинск.[14] Године 1920, Сергеј је пребачен на командну позицију у Минску, након успешног пружања пропаганде за Октобарску револуцију. У то време, он је био изложен Кабуки позоришту и изучавао је јапански, научивши око 300 канџи слова, што је наводио као утицај на свој сликовни развој.[15][16] Ове студије су га навеле до путује у Јапан.

Каријера[уреди]

У својим првим филмовима није користио глумце професионалце. Бавио се питањима класних конфликта у којима су глумци имали стереотипне улоге. Ајзенштајн је био одан идејама комунизма у време Стаљина који је одлично схватао значај филма као пропагандног оружја. Популарност и значај Сергеја Ајзенштајна је растао и опадао у функцији успеха његових филмова.

Године 1925, створио је филм „Оклопњача Потемкин“. Чувену сцену са колицима која падају низ степениште у Одеси снимио је 22. септембра. Централни комитет КПСС је организовао обележавање јубилеја револуције из 1905, а народни комесари Луначарски и Маљевич су ангажовали Ајзенштајна да направи филм посвећен овој комеморацији. Од мноштва догађаја, Сергеј је одабрао побуну на оклопњачи као централни мотив филма.

У јесен 1928. године напушта Совјетски Савез и одлази на двогодишње студијско путовање по Европи са сарадницима Едвардом Тисеом и Григоријем Александровим. Тамо их је послала комунистичка партија да би усавршили сазнања о техници звучног филма. Ту је направио један филм у Француској (Сентиментална романса из 1930). Студио Парамаунт га 1930. позива у САД и нуди уговор на 100.000 долара. Ајзенштајн стиже у Њујорк 20. маја. Требало је да екранизује један од романа Теодора Драјзера, али се од тог пројекта одустало због сукоба редитеља и продуцената. Тиме долази у позицију да га пријатељи Ептон Синклер и Чарли Чаплин спашавају од неке врсте прогона. Одлази у Мексико да снима филм за брачни пар Синклер, али се и ту његова уметничка природа сусреће са, за њега у то време неприхватљивим условима стварања. Филм о Мексику није довршен, а Стаљин га у међувремену позива назад у СССР. Од снимљеног материјала је 1933. измонтирана верзија филма „Громови над Мексиком“, касније познатог као „Живео Мексико!“ (¡Que Viva México!).

Године 1938. приказан је први Ајзенштајнов звучни филм, „Александар Невски“. Он описује историјску битку Руса и тевтонских витезова из 13. века на залеђеном Чудском језеру. Филмом доминира идеја патриотизма и стога је интензивно коришћен као пропаганда у СССР-у током Другог светског рата.

Ајзенштајнов боравак на западу га је учинио сумњивим у очима Стаљина и комунистичке номенклатуре. Рад на неким филмовима је отказан, а рад на филму „Иван Грозни“ је често ометан. Први део овог филма из 1944. примљен је са симпатијама и награђен је, док је други део био цензурисан и није приказан до 1958. У наставку филма, Иван није приказан као херој већ као параноични тиранин. Неки делови су снимљени у колору, захваљујући немачким колор камерама заплењеним у бици код Стаљинграда. Трећи део филма, из 1946, конфисковала је комунистичка партија.

Повратак[уреди]

Ајзенштајн је био у стању да се додвори Стаљину за „још једну шансу”, и изабрао је од две понуде задатак биографије Александра Невског, за шта је музику компоновао Сергеј Прокофјев.[17] Овог пута, био му је додељен косценариста, Пјотр Шавленко,[18] да испоручи завршни сценарио и професионалне глумце да играју улоге; и помоћник режисера, Дмитри Васиљев, да убрза снимање.[18]

Исход је био филм који су критичари добро примили на обе стране, совјетској и западној, за који је награђен Орденом Лењина и Стаљиновом наградом.[19] То је била очигледна алегорија и круто упозорење против гомилања трупа нацистичке Немачке, добро играна и добро направљена. Сценарио је садржао сцене у којима Невски изговара низ традиционалних руских пословица, вербално укорењавајући своју борбу против германских освајача у руске традиције.[20] Ово је започето, завршено и стављено у дистрибуцију све у току 1938. године, и није представљало само Ајзенштајнов први филм током скоро једне деценије, већ и његов први звучни филм.

У року од неколико месеци од објављивања филма, Стаљин је склопио пакт са Хитлером, и Невски је одмах повучен из дистрибуције. Ајзенштајн се вратио предавању и био је задужен за режирање Рихард Вагнерове Валкире у Бољшој театру.[19] После избијања рата са Немачком 1941. године, Невски је био поново пуштен у широку дистрибуцију и стекао је међународни успех. Са ратом који се приближавао Москви, Ајзенштајн је био један од многих филмских стваралаца који су евакуисани у Алмате, где је по први пут разматрао идеју о прављењу филма о Ивану IV Грозном. Ајзенштајн је имао кореспонденцију са Прокофјевом из Алмате, који му се тамо придружио 1942. Прокофјев је компоновао музику за Ајзенштајнов филм, а Ајзенштајн се реципроцирао дизајнирајући сетове за оперско извођење Рата и мира које је Прокофјев развијао.[21]

Иванова трилогија[уреди]

Ајзенштајнов филм, Иван Грозни, Део I, којим се предсавља Иван IV Грозни као национални херој, добио је подршку Јосифа СтаљинаСтаљинову награду),[22] али су наставак, Иван Грозни, Део II, критиковале разне разне власти и остао је необјављен до краја 1958. године. Сви снимци још увек непотпуног дела Иван Грозни, Део III, били су конфисковани и највећи део материјала је био уништен[23] (мада неколико снимљених сцена још увек постоји).

Лични живот[уреди]

Године 1934. у Совјетском Савезу, Ајзенштајн је оженио филмску стваратељку и сценарискињу Перу Аташеву (рођену Перл Мојсејевна Фогелман; 1900 - 24. септембар 1965.)[24][25][26] и остао је у браку до своје смрти 1948, иако је дуго било спекулација о његовој сексуалној оријентацији.[27][28] Они нису имали деце. Пишући за Лондонски преглед књига (London Review of Books) августа 2018, Дејвид Тротер је тврдио да је Ајзенштај водио ЛГБТ живот током својих година у Совјетском Савезу: „Као двосмислено самоидентификујући геј мушкарац у Совјетској Русији, он је знао све о хомофобији”.[29]

Смрт[уреди]

Сергеј Ајзенштајн је имао срчани удар 2. фебруара 1946, и провео је највећи део године опорављајући се. Он је умро од другог срчаног удара, 11. фебруара 1948. у Москви, у својој 50. години.[30] Његово тело лежало изложено у Холу филмских радника пре него што је било кремирано 13. фебруара, а његов пепео је сахрањен на гробљу Новодевичје у Москви.[31]

Филмски теоретичар[уреди]

Ајзенштајн је био пионир у употреби монтаже, специфичног коришћења уређивања филма.[32][33] Он и његов савременик, Лав Куљешов, два су од најранијих теоретичара филма, који су тврдили да је монтажа суштина филма. Његови чланци и књиге, а посебно дела Филмска Формаи Филмски смисао, детаљно објашњавају значај монтаже.

Његови списи и филмови наставили су да имају велики утицај на касније филмске ствараоце. Ајзенштајн је веровао да се уређивање може користити за више од самог излагања сцене или тренутка, путем „повезивања” сродних слика. Ајзенштајн је сматрао да се „судар” снимака може користити за манипулацију емоцијама публике и стварање филмских метафора. Он је веровао да идеју треба извести из сложености два независна снимка, уводећи елемент колажа у филм. Развио је оно што је он назвао „методе монтаже”:

  1. Метричка[34]
  2. Ритмичка[35]
  3. Тонална[36]
  4. Асоцијативнa[37]
  5. Интелектуална[38]

Ајзенштајн је предавао снимање филма током свог каријере у ГИК-у где је написао наставни план и програм за смер редитеља;[39] његове наставне илустрације су репродуковане у делу Владимира Низнија Лекције са Ајзенштајном. Вежбе и примери за ученике засновани су на обради литературе као што је Оноре де Балзаков Чича Горио.[40] Још једна хипотетичка вежва била је постављање Хаитске борбе за независност како је приказано у Анатоли Виноградовом Црном конзулу,[41] делу на чији настанак је утицало Џон Вандеркуково Црно височанство.[42]

Лекције из тог сценарија разрађивале су лик Жан-Жак Десалина, поново одигравајући његово кретње, акције и драму која га окружује. Поред дидактике књижевног и драмског садржаја, Ајзенштајн је подучавао технике режије, фотографије и уређивања, подстичући развој индивидуалности својих студената, њиховог изражавања и креативности.[43] Ајзенштајнова педагогија, попут његових филмова, била је политички настројена и садржала је цитате Владимира Лењина испреплетене са његовим учењем.[44]

У својим почетним филмовима Ајзенштајн није користио професионалне глумце. Његове нарације су избегавале појединачне ликове и бавиле су се широким друштвеним питањима, а посебно класним конфликтом. Користио је стереотипне ликове, а улоге су биле испуњене необученим лицима из одговарајућих класа; он је избегавао давање улога филмским звездама.[45] Ајзенштајнова визија комунизма довела га је у конфликт са званичницима владајућег режима Јосифа Стаљина. Попут многих бољшевичких уметника, Ајзенштајн је замишљао ново друштво које би потпуно субвенционисало уметнике, ослобађајући их од ограничења шефова и буџета, остављајући их потпуно слободним за стварање, али буџети и продуценти били су значајни за совјетску филмску индустрију као и за остатак света. Због ранијег рата, револуционарна и изолована нова нација није имала у почетку ресурсе да национализује филмску индустрију. Када је то учињено, ограничени ресурси - монетарни и у погледу опреме - захтевали су контролу продукције у једнако опсежном степену као и у капиталистичком свету.

Почасти и награде[уреди]

Главна дела[уреди]

Неки од најбољих радова су:[48][49]

  • Дневник Глумова (Дневник Глумова, 1923)
  • Штрајк (Стачка, 1925)
  • Оклопњача Потемкин (Броненосец „Потемкин“, 1925)
  • Октобар: десет дана који су потресли свет (Октябрь: Десять дней, которые потрясли мир, 1927)
  • Старо и ново (Генеральная линия или Старое и новое, 1929)
  • Сентиментална романса (Сентиментальный романс/Le Romance sentimentale, 1930)
  • Земљотрес у Оахаки (Землетрясение в Оахаке, документарни филм из 1931)
  • Живео Мексико! (¡Que Viva México!, Да здравствует Мексика!, недовршен филм, 1930-1932)
  • Бежин луг (Бежин луг, недовршен филм, 1935 – 1937)
  • Александар Невски (Александр Невский, 1938)
  • Канал Фергана (недовршен филм из 1939)
  • Иван Грозни:
    • први део (1945)
    • други део (1946/1958)
    • трећи део (1946, незавршено)

Извори[уреди]

  1. ^ „The 50 Greatest Films of All Time”. 
  2. ^ Роман Соколов, Анна Сухорукова «Новые данные о предках Сергея Михайловича Эйзенштейна»: «Киноведческие записки» 102/103, 2013; стр. 314—323.
  3. ^ "Almost nothing is known of his paternal grandparents, though the wife of his cousin once remarked that her husband mentioned that the grandmother was thought to be Swedish." in Ronald Bergan, Sergei Eisenstein – The New York Times.
  4. ^ Literaty Encyclopedia
  5. ^ Эйзенштейн (1968) [1]
  6. ^ Bordwell (1993). стр. 1.
  7. ^ Seton (1952). стр. 19.
  8. ^ Seton (1952). стр. 20.
  9. ^ Seton (1952). стр. 22.
  10. ^ Al LaValley (2001). Eisenstein at 100. Rutgers University Press. стр. 70. ISBN 9780813529714. »As a committed Marxist, Eisenstein outwardly turned his back on his Orthodox upbringing, and took pains in his memoirs to stress his atheism.« 
  11. ^ Sergei Eisenstein (1996). Richard Taylor, ур. Beyond the stars: the memoirs of Sergei Eisenstein, Volume 5. BFI Publishing. стр. 414. ISBN 9780851704609. »My atheism is like that of Anatole France -- inseparable from adoration of the visible forms of a cult.« 
  12. ^ Seton (1952). стр. 28.
  13. ^ Seton (1952). стр. 34–35.
  14. ^ Seton (1952). стр. 35.
  15. ^ Эйзенштейн (1968) [2]
  16. ^ Seton (1952). стр. 37.
  17. ^ González Cueto, Irene (23. 05. 2016). „Warhol, Prokofiev, Eisenstein y la música - Cultural Resuena”. Cultural Resuena (на језику: шпански). Приступљено 12. 10. 2016. 
  18. 18,0 18,1 Bordwell (1993). стр. 27.
  19. 19,0 19,1 Bordwell (1993). стр. 28.
  20. ^ Kevin McKenna. 2009. "Proverbs and the Folk Tale in the Russian Cinema: The Case of Sergei Eisenstein's Film Classic Aleksandr Nevsky." The Proverbial «Pied Piper» A Festschrift Volume of Essays in Honor of Wolfgang Mieder on the Occasion of His Sixty-Fifth Birthday, ed. by Kevin McKenna, pp. 277–92. New York, Bern: Peter Lang.
  21. ^ Leyda & Voynow (1982). стр. 146.
  22. ^ Neuberger (2003). стр. 22.
  23. ^ Leyda & Voynow (1982). стр. 135.
  24. ^ Bordwell (1993). стр. 33.
  25. ^ „Pera Atasheva” (на језику: руски). Приступљено 22. 01. 2018. 
  26. ^ „Сюжет могила сергея эйзенштейна, возложение цветов. (1998)”. 
  27. ^ Aldrich & Wotherspoon (2002) pp. 170–71.
  28. ^ „Putin's pride? Six famous gay sons of Russia”. Channel 4. 8. 02. 2014. Приступљено 8. 01. 2015. 
  29. ^ London Review of Books (August 2, 2018). David Trotter. Review of Eisenstein. Page 33-35.
  30. ^ Neuberger (2003). стр. 23.
  31. ^ Cavendish, Richard. „The Death of Sergei Eisenstein”. Приступљено 24. 03. 2014. 
  32. ^ Seton (1952). стр. 61.
  33. ^ Christie & Taylor (1994). стр. 87–89.
  34. ^ Eisenstein (1949). стр. 72.
  35. ^ Eisenstein (1949). стр. 73.
  36. ^ Eisenstein (1949). стр. 75.
  37. ^ Eisenstein (1949). стр. 78.
  38. ^ Eisenstein (1949). стр. 82.
  39. ^ Nizhniĭ (1962). стр. 93.
  40. ^ Nizhniĭ (1962). стр. 3.
  41. ^ Nizhniĭ (1962). стр. 21.
  42. ^ Leyda & Voynow (1982). стр. 74.
  43. ^ Nizhniĭ (1962). стр. 148–155.
  44. ^ Nizhniĭ (1962). стр. 143.
  45. ^ Seton (1952). стр. 185.
  46. 46,0 46,1 Neuberger, Joan (2003). Ivan the Terrible: The Film Companion. I.B.Tauris. стр. 2;9. ISBN 9781860645600. Приступљено 22. 01. 2018. 
  47. ^ Hincks, Joseph (21. 01. 2018). „Google Doodle Celebrates the Films of Sergei Eisenstein”. Time. Приступљено 22. 01. 2018. 
  48. ^ Christie, Ian; Taylor, Richard, ур. (1994), The Film Factory: Russian and Soviet Cinema in Documents, 1896–1939, New York, New York: Routledge, ISBN 0-415-05298-X 
  49. ^ Eisenstein, Sergei (1949), Film Form: Essays in Film Theory, New York: Hartcourt 

Литература[уреди]

  • Bergan, Ronald (1999), Sergei Eisenstein: A Life in Conflict, Boston, Massachusetts: Overlook Hardcover, ISBN 978-0-87951-924-7 
  • Bordwell, David (1993), The Cinema of Eisenstein, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, ISBN 978-0-674-13138-5 
  • Geduld, Harry M.; Gottesman, Ronald, ур. (1970), Sergei Eisenstein and Upton Sinclair: The Making & Unmaking of Que Viva Mexico!, Bloomington, Indiana: Indiana University Press, ISBN 978-0-253-18050-6 
  • Goodwin, James (1993), Eisenstein, Cinema, and History, Urbana: University of Illinois Press, ISBN 0-252-06269-8 
  • Leyda, Jay (1960), Kino: A History of the Russian And Soviet Film, New York: Macmillan, OCLC 1683826 
  • Leyda, Jay (1986), Eisenstein on Disney, London: Methuen, ISBN 0-413-19640-2 
  • Leyda, Jay; Voynow, Zina (1982), Eisenstein At Work, New York: Pantheon, ISBN 978-0-394-74812-2 
  • Montagu, Ivor (1968), With Eisenstein in Hollywood, Berlin: Seven Seas Books, OCLC 8713 
  • Neuberger, Joan (2003), Ivan the Terrible: The Film Companion, London; New York: I.B. Tauris, ISBN 1-86064-560-7 
  • Nizhniĭ, Vladimir (1962), Lessons with Eisenstein, New York: Hill and Wang, OCLC 6406521 
  • Seton, Marie (1952), Sergei M. Eisenstein: A Biography, New York: A.A. Wyn, OCLC 2935257 
  • Howes, Keith (2002), „Eisenstein, Sergei (Mikhailovich)”, Ур.: Aldrich, Robert; Wotherspoon, Garry, Who's Who in Gay and Lesbian History from Antiquity to World War II, Routledge; London, ISBN 0-415-15983-0 
  • Stern, Keith (2009), „Eisenstein, Sergei”, Queers in History, BenBella Books, Inc.; Dallas, Texas, ISBN 978-1-933771-87-8 
  • Antonio Somaini, Ejzenstejn. Il cinema, le arti, il montaggio (Eisenstein. Cinema, the Arts, Montage), Einaudi, Torino 2011
  • The Secret Life of Sergei Eisenstein (1987) by Gian Carlo Bertelli
  • Eisenstein (film) (2000) by Renny Bartlett, "a series of loosely connected (and unevenly acted) theatrical sketches whose central theme is the director's shifting relationship with the Soviet government" focusing on "Eisenstein the political animal, gay man, Jewish target and artistic rebel".
  • Eisenstein in Guanajuato (2015) by Peter Greenaway.
  • Sergei Mikhailovich Eisenstein Collection is housed at the Museum of Modern Art Museum Archives.
  • Sergei Eisenstein Scrapbook of photographs and manuscripts, [ca. 1900]-1930 (2 volumes) is house at the Museum of Modern Art Museum Archives.
  • Sergei Eisenstein Correspondence with Theodore Dreiser, 1931-1941 (9 letters) is housed at the Rare Book and Manuscript Library at the University of Pennsylvania.

Спољашње везе[уреди]