Пређи на садржај

Сестре (приповетка)

С Википедије, слободне енциклопедије
Сестре
Ориг. насловThe Sisters
АуторЏејмс Џојс
ЗемљаУједињено Краљевство
Језикенглески
Издавање
Датум13. август 1904.
Серија(л)Даблинци
Хронологија
НаследникСусрет

„Сестре” (енгл. The Sisters) је приповетка ирског писца Џејмса Џојса, прва у серији прича под насловом Даблинци. Првобитно је објављена у часопису Irish Homestead 13. августа 1904. и представља Џојсово прво објављено прозно дело. Џојс је касније ревидирао причу и заједно са осталим причама из циклуса објавио је у књижевној форми 1914. године. Радња приказује везу једног дечака са локалним свештеником, у контексту свештеникове смрти и угледа.

Радња

[уреди | уреди извор]

Испричана у првом лицу, приповетка „Сестре” говори о смрти свештеника, оца Џејмса Флина, који је био близак са једним дечаком. Прича почиње тако што дечак, знајући да је свештеникова смрт неизбежна, стоји испред његове куће и понавља реч „парализа” док гледа у прозор спаваће собе, ишчекујући знак који ће му потврдити да је Флин преминуо. Када се врати кући, породични пријатељ омаловажава свештеника, затим обавештава дечака о његовој смрти и наставља да исмева њихов однос. Те ноћи дечак сања „одузетог”, а како се сан наставља, присећа се да је свештеник умро од „парализе”.

Следећег дана он открива да није у стању да жали покојника; уместо тога осећа као да је ослобођен. Изненађен је и присећа се како га је свештеник подучавао бројним стварима, нарочито традицијама Католичке цркве. Те вечери он и његова ујна посећују свештеникову кућу, где их дочекују његове сестре, Елиза и Нани. Након што су видели тело свештеника у спаваћој соби на спрату, они седају у приземљу са сестрама, док Елиза препричава свештениково пропадање. Она каже да су га свештеничке дужности савладале, да му је испао путир и разбио се, а затим је затечен у исповедаоници како се смеје сам за себе.

Ликови

[уреди | уреди извор]
  • Дечак (приповедач)
  • Џејмс Флин, пензионисани свештеник
  • Елиза Флин, Џејмсова сестра
  • Нани Флин, Џејмсова сестра
  • Стари Котер
  • Дечакова ујна
  • Дечаков ујак

Развој приче

[уреди | уреди извор]

Током лета 1904. године, Џорџ Расел из уредништва недељног листа Irish Homestead написао је Џојсу писмо у вези са одељком часописа под називом „Наша недељна прича”:

Драги Џојсе, погледај причу у овом листу Irish Homestead. Да ли би могао да напишеш нешто једноставно, сеоско?, животно?, патетично?, што би могло да се убаци а да не шокира читаоце. Ако би могао да доставиш кратку причу од око 1800 речи погодну за објављивање, уредник ће ти платити једну фунту. То је лако зарађен новац ако можеш да пишеш течно и не смета ти да се једном обратиш општем укусу и разумевању. Можеш је потписати било којим именом, као псеудонимом.[1]

Џојс је прихватио понуду и „Сестре” су објављене 13. августа 1904. под псеудонимом Стивен Дедалус, именом које ће касније дати једном од својих полуаутобиографских књижевних ликова у романима Портрет уметника у младости и Уликс. „Сестре” су представљале почетак циклуса Даблинци, за који је Џојс надао да ће Homestead наставити да га објављује. У ствари, Џојс ће написати још две приче за Homestead — „Ивлин” и „После трке” — пре него што су жалбе зауставиле даље објављивање његових прича у том листу.[2] Џојс је, ипак, наставио да додаје нове приче у збирку. Међутим, имао је великих потешкоћа да Даблинце објави, и тек је 1914. године изашло прво издање ове књиге. Током те деценије, „Сестре” су прошле кроз више ревизија.[3]

Две објављене верзије у основи имају исту радњу. Романтичарски стил оригинала, међутим, претворен је у модернистички текст.[4] Верзија из 1914, као и остале приче из Даблинаца, написана је у стилу који је Џојс назвао „скрупулозна шкртoст”, односно директно представљање онога што је „виђено и чуто”.[5][6]

Додатне измене тицале су се карактеризације и односа ликова. Посебно је Џојс снажно појачао однос између свештеника и дечака, учинивши га упечатљивом одликом приче.[7] Отац Џејмс Флин можда је „оно што је [Џејмс] Џојс могао да постане као парохијски свештеник” да није напустио Даблин.[8]

Иако је католицизам за Џојса представљао ресурс, он је гајио и анимозитет према њему као верском систему. Дана 29. августа 1904, написао је Нори Барнакл: „Пре шест година сам напустио Католичку цркву мрзећи је најжешће. Нашао сам да је немогуће остати у њој због нагона моје природе. … Сада јој објављујем отворени рат оним што пишем, говорим и чиним.”[9] У предавању „Ирска, острво светаца и мудраца”, које је одржао у Трсту 1907. године, Џојс је рекао: „Признајем да не видим какво добро доноси громогласно нападати на енглеску тиранију док римска тиранија заузима место душе.”[10] У јануару 1904, у свом есеју „Портрет уметника у младости”, Џојс је изјавио да је напустио „отворени рат” са Црквом у корист онога што је назвао „урбанитет у ратовању”,[11] што је значило „облик прикривености”.[12]

Џојс је нападао Цркву прикривено у обе верзије „Сестара”. Оригинална верзија пародира католичку мису, а Џојс је у ревизији развио и изоштрио пародију.[13] У католицизму, „еухаристија” се односи и на сам чин консекрације, односно трансупстанцијације, и на његов резултат — тело и крв Христову у облику хлеба и вина.[14] У „Сестрама” се каже да је оцу Флину испао путир, који је „био празан”, што значи да просуто вино није било претворено у Христову крв.[15] Његов „празан путир” противречи доктрини еухаристије.[16]

Примећено је да од оца Флина у „Сестрама” до оца Пердона у причи „Милост” „нема ниједног свештеника [у Даблинцима] који није на неки начин морално и интелектуално компромитован”.[17]

У Џојсовом делу Јунак Стивен, „епифанија” је дефинисана као „изненадна духовна манифестација, било у вулгарности говора или геста, било у упечатљивој мисли у самом уму”.[18] Оба облика налазе се у „Сестрама”, у Елизином разговору и у дечаковом сну о оцу Флину.[19]

Пријем

[уреди | уреди извор]

Прича је била предмет научних расправа, углавном у вези са болешћу свештеника. Једна анализа болести оца Флина у другој верзији приче показује да је Џојс намерно сугерисао да је отац Флин боловао од сифилиса централног нервног система. Џојс је био довољно заинтересован и упућен у медицину да би могао описати сифиличара и имао је јасне разлоге да то учини. Сифилистичка природа болести оца Флина видљива је у ауторовој употреби речи „парализа”, која се у време када је Џојс почео са ревизијама 1905. године често користила као синоним за парезу (општу парализу душевно оболелих).[20]

Чињеница да је свештеник боловао од полно преносиве болести могла би објаснити негативно мишљење и презир које су према њему гајили одрасли ликови. Међутим, с друге стране, прва реченица приче недвосмислено каже: „Овога пута није му било спаса: трећи пут се одузео.” Парализа се, дакле, може сасвим разумно објаснити и као последица низа можданих удара.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ James Joyce, Letters Vol. I, ed. by S. Gilbert, 1957.
  2. ^ Ellman, Richard (1959, 1982). James Joyce: New and Revised Edition. стр. 164. ISBN 0520041895. . University of California Press, Berkeley and Los Angeles, California. .
  3. ^ Gifford, Don (1982). Joyce Annotated. стр. 29. ISBN 0195031032. . University of California Press, Berkeley and Los Angeles, California. .
  4. ^ Walzl, Florence (1973). „Joyce's "The Sisters": A Development”. James Joyce Quarterly. 10 (4): 378. 
  5. ^ Breman, Brian A. (1984). „He Was Too Scrupulous Always: A Reexamination of Joyce's "The Sisters"”. James Joyce Quarterly. 22 (1): 55. 
  6. ^ Ellmann, Richard (1966). Letters of James Joyce Volume II. London: Faber and Faber. стр. 134. Приступљено 11. 2. 2024. 
  7. ^ Gifford, Don (1982). Joyce Annotated. стр. 29. ISBN 0520041895. . University of California Press, Berkeley and Los Angeles, California. .
  8. ^ Tindall, William York (1959). A Reader's Guide to James Joyce. London: Thames and Hudson. стр. 6. Приступљено 2. 3. 2024. 
  9. ^ Ellmann, Richard (1966). Letters of James Joyce Volume II. London: Faber and Faber. стр. 48. Приступљено 18. 4. 2024. 
  10. ^ Joyce, James (1989). "Ireland, Isle of Saints and Sages" (1907), The Critical Writings of James Joyce, edited by Ellsworth Mason and Richard Ellmann. Cornell University Press. стр. 173. ISBN 978-0-8014-9587-8. 
  11. ^ Joyce, James (21. 5. 1965). "A Portrait of the Artist as a Young Man" 1904. стр. 67. Приступљено 4. 3. 2024. 
  12. ^ Ellmann, Richard (1977). The Consciousness of Joyce. Oxford University Press. стр. 77. ISBN 0195199502. Приступљено 27. 3. 2024. 
  13. ^ Lang, Frederick K. (1993). "Ulysses" and the Irish God. Lewisburg, London and Toronto: Bucknell University Press, Associated University Presses. стр. 27—42. ISBN 0838751504. Приступљено 27. 2. 2024. 
  14. ^ Lercaro 1959, стр. 104–105.
  15. ^ Gleeson, Jr., W. F. (децембар 1963). „30. Joyce's'"The Sisters<span style="padding-right:0.2em;">'”Неопходна новчана претплата. The Explicator. 22 (4): 63—64. doi:10.1080/00144940.1963.11482404. 
  16. ^ Lang 1993, стр. 29–30.
  17. ^ Williams, Trevor L. (1998). "No Cheer for 'the Gratefully Oppressed': Ideology in Joyce's Dubliners." ReJoycing: New Readings of Dubliners. стр. 91. Приступљено 5. 3. 2024. 
  18. ^ Joyce, James. Stephen Hero. London: Jonathan Cape. стр. 216. Приступљено 1. 3. 2024. 
  19. ^ Tindall, William York (1959). A Reader's Guide to James Joyce. London: Thames and Hudson. стр. 16. Приступљено 1. 3. 2024. 
  20. ^ *Waisbren, Burton A. and Walzl, Florence L., „Paresis and the Priest: James Joyce's Symbolic Use of Syphilis in 'The Sisters,'”. Annals of Internal Medicine. 80 (6).  (June 1974), pp. 758–762.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сестре_(приповетка)&oldid=30579386”