Silikagel

Silikagel je amorfni oblik silicijum dioksida SiO₂ i ima veoma poroznu strukturu.^[1] Dobija se zakiseljavanjem vodenog rastvora natrijum silikata. Nastaje želatinozni talog, koji se ispira da bi se odstranio višak elektrolita, i zatim suši da se odstrani voda. Osobine nastalog proizvoda zavise od načina pripreme, ali tipični preparati imaju veličinu pora 2200 – 2600 pm i aktivnu površinu 750 – 800 m²/g. Koristi se kao sredstvo za upijanje vode, katalizator, izolator, u hromatografiji za punjenje kolona, itd. Silikagel može da primi količinu vode veću od 40% svoje mase. Hemijski je inertan i netoksičan.^[2]

Sinteza[уреди | уреди извор]

Dodavanjem kiseline u rastvor natrijum silikata nastaje želatinozni talog, čijom dehidratacijom nastaje silikagel. Ako će se silikagel upotrebljavati kao indikator za sadržaj vlage, dodaje mu se amonijum tetrakobaltat(II) ili kobalt(II) hlorid (NH₄)₂CoCl₄. Boja će u tom slučaju biti plava kada je suv, a ružičasta u prisustvu vlage.

Reference[уреди | уреди извор]

^ Jolly, William L. (1991). Modern Inorganic Chemistry (2nd изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-032768-8.
^ Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. (1997). Chemistry of the Elements (2. изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0-7506-3365-4.

Literatura[уреди | уреди извор]

Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. (1997). Chemistry of the Elements (2. изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0-7506-3365-4.

[1] Jolly, William L. (1991). Modern Inorganic Chemistry (2nd изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-032768-8.

[2] Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. (1997). Chemistry of the Elements (2. изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0-7506-3365-4.

[1]

[2]