Симеон Синиша Немањић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Симеон Немањић
Loza Nemanjica Decani c 5 2.jpg
Симеон (Синиша) Немањић на Лози Немањића у манастиру Дечани (око 1345)
Датум рођења 1326.
Датум смрти 1371.
Династија Немањићи
Отац Стефан Урош III Дечански
Мајка Марија Палеолог
Супружник Томаиса Орсини
Потомство Јован Урош, Стефан Урош, Марија Ангелина Немањић
Цар Ромеја, Срба и целе Албаније
Период 1359. - 1370
Претходник нико
Наследник Јован Урош
Владар Епира
Период 1359. - 1366
Претходник нико
Наследник Јован Урош
Владар Тесалије
Период 1359. - 1371
Претходник нико
Nemanjić dynasty coat of arms, Palavestra.jpg

Симеон Немањић, Синиша Урош или Симеон Урош Палеолог (грч. Συμεών Ούρεσης Παλαιολόγος; 13261371) био је цар Ромеја и Срба и целе Албаније од 1359. до 1370. године, владар Епира од 1359. до 1366. године и владар Тесалије од 1359. до 1371. године. Симеон је био син краља Стефана Уроша III Дечанског и византијске принцезе Марије Палеолог, Стефанове друге жене. Марија је била ћерка Јована Палеолога и унука цара византијског Михајла VIII Палеолога. Симеон је био полубрат цара Душана и по том основу је тражио право на престо по Душановој смрти. Године 1359. одметнуо се од Уроша Нејаког, цара Србије, прогласио себе за цара Ромеја и Срба и целе Албаније и постао самосталан владар. Са царском титулом владао је јужним областима некадашњег Српског царства - Тесалијом, Епиром и Албанијом. Умро је 1371. године.

Детињство и младост[уреди]

Српско царство 1360. године, у време цара Уроша, са територијама обласних господара

Симеон је био син српског краља Стефана Уроша III Дечанског. Мајка му је била Марија Палеолог, ћерка кесара Јована Палеолога, односно унука византијског цара Михаила VIII (1259-1282). Симеонов полубрат био је Стефан Душан који је 1331. године подигао побуну против свога оца. Мавро Орбин бележи да је Душан био заплашен могућношћу да Стефан Дечански престо остави млађем сину. На то га је наговарала Марија Палеолог. Властела је подстакла Душана да се побуни против оца. Слично пише и византијски историчар Нићифор Григора: Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега“[1]. Стефан Дечански је у грађанском рату поражен. Душан преузима власт и 1331. године бива крунисан за краља у Сврчину.

Душан се 1346. године у Скопљу крунисао за цара. Две године касније је Душан, користећи се грађанским ратом у Византијском царству, Српском царству прикључио Епир и Акарнанију. На чело новоосвојених области поставио је свога брата Симеона доделивши му титулу деспота, иначе највишом по рангу византијском титулом после царске[2]. Титула деспота обично се додељивала царевим блиским сродницима. Поред Симеона, у Српском царству носили су је још и Јован Асен Комнин, брат царице Јелене, као и Јован Оливер[3]. Симеон је своју позицију у средњој Грчкој ојачао женидбом са Томаисом Орсини, ћерком Јована II Орсинија, бившег епирског владара.

Долазак на власт[уреди]

Након Душанове смрти 1355. године је Симеонов зет, Нићифор II Орсини искористио смрт кесара Прељуба, Душановог прослављеног војсковође и намесника у Тесалији, да преузме Тесалију, а убрзо и јужни део Епира. Тим областима је припојио и Кефалонију којом је три године владао независно од Цариграда. Нићифор је из освојених области протерао намеснике српске власти, деспота Симеона и кесарису Ирину, удовицу кесара Прељуба, заједно са сином. Јерина се склонила на двор цара Уроша који јој је вратио Прељубову стару баштину, Црну Реку. Симеон није следио њен пример већ је сакупио четири до пет хиљада војника и заузео град Костур прогласивши се за цара[4]. Узевши царску титулу, Симеон је показао да није намеравао да буде Урошев савладар јер су савладари у Српском царству носили титулу краља. Краљевску титулу носио је Урош за живота свога оца. Установа савладарства уведена је на сабору у Скопљу 1346. године. Симеон је дакле поново покренуо одавно решено питање наследства. Његово проглашење за цара је, у ствари, узурпаторски чин. Јован Кантакузин пише да је Симеон "тражио власт над свим српским земљама мислећи да су његова права претежнија, а Урош је био приморан да очевину од стрица брани"[5]. Симеон није покушавао да истисне Нићифора Орсинија већ је покретао походе ка северу. Борба за наследство узнемиравала је савременике. Нашла је одјека чак код дубровачких трговаца у Кучеву. Симеон је располагао знатним војним снагама, али је властела, као и црква, била на страни Уроша. Јелена је била на страни свога сина. Једино је Јован Асен Комнин био уз Симеона. У току лета 1358. године Симеон је лако сузбијен код Скадра. Наступили су за њега тешки дани. Симеон је све до средине 1359. године управљао само Костуром иако је носио царску титулу[6].

Захваљујући одређеним околностима, Симеонов политички пад није био дуготрајан. Деспот Нићифор погинуо је приликом покушаја гушења устанка Арбанаса. Страдао је средином 1359. године у бици код Ахелоја[7]. Тесалија и Епир остали су без господара. Византијска, а ни српска централна власт нису ништа предузимале. То је искористио Симеон да без много напора тамо успостави своју власт. Симеон је у Епиру и Тесалији формирао нову државу. Тек када је овим покрајинама завладао члан династије Немањић, оне су коначно издвојене из српске државе. Немоћни византијски цар Јован V био је само неми сведок ових догађаја. Црква и племство, навикнути на честе промене, прихватили су Симеонову власт[8].

Односи са Хлапеном[уреди]

Према Јањинској хроници, епирско становништво добро је дочекало Симеона. Градови, међу којима су и Арта и Јањина, отварају му капије[9]. Смену власти покушао је да искористи Радослав Хлапен, Душанов, а потом и Урошев намесник у Беру и Водену. Пошто је Хлапен освојио утврђење Дамасис на северу Тесалије, Симеон је похитао на север да заштити своје територије. Уместо очекиваног сукоба, двојица противника су се ородила након чега су се нагодила о границама. Изгледа да је Симеон препустио Хлапену град Костур. Нејасан је Хлапенов однос са Урошем. Област којом је управљао као намесник налазила се на граници Симеонове и Урошеве државе[10].

Симеоново царство[уреди]

Симеонова фреска у манастиру Високи Дечани

Границе Симеонове државе није могуће одредити због недостатка изворне грађе. По оцу Немањић, а по мајци Палеолог, Симеон је био сродник многим истакнутим великашима. Симеон је, дакле, напустио Костур и за престоницу изабрао Трикалу у Тесалији. Његова владавина је у Костуру ипак оставила трага. Костурска црква Светих Арханђела обновљена је 1359-60. године. Поштовање Симеону исказује се на сачуваним натписима на црквеним споменицима у Тесалији. Метеорски манастир Сретеља подигнут је за "царевања благочастивог нашег цара господина Симеона Палеолога и самодршца Ромеја, Србије и Романије Уроша" 6857, односно 1366-7. године. Слични су и Симеонови потписи на повељама. Симеон се држао узора византијске царске канцеларије. Симеон је своје претензије на власт заснивао на двострукој основи, као потомак двеју династија, српске и византијске. Био је дубоко уверен да му крајеви којима је владао припадају по наследном праву што се види у његовој повељи из 1359. године у којој нову престоницу Трикалу назива својом природном баштином. Црква, властела и грађанство прихватили су га без поговора. Писац Јањинске хронике веома му је наклоњен. Он жали што је Симеон препустио део Епира арбанашкој властели. Крупној властели која је тежила да се осамостали Симеон је далеко више одговарао од енергичног Нићифора Орсинија[11].

Задржавајући понекад име Урош (које често носе Немањићи), Симеон се увек потписивао као Палеолог. Градско становништво у Симеоновој држави је, без обзира на порекло, одавно било хеленизовано. Стога није чудно што Симеон непрекидно истиче да је пореклом из византијске царске породице. Повеље је издавао искључиво на грчком језику. Ниједна сачувана Симеонова повеља није написана на старом српском језику. Сигурно је, међутим, да су међу његовим поданицима били Грци, Срби и Арбанаси. Маја 1366. године Симеон се потписао као "самодржац Ромеја и Срба и целе Албаније, Урош Палеолог"[12].

Томаиса Орсини родила је Симеону сина Јована Уроша. Претпоставља се да је он био савладар свога оца. Симеон није тежио да мења управу у новоосвојеним областима. То нису покушавали ни далеко способнији владари династије Немањић од њега. Симеон је задржао византијске установе и управне органе. Установа кефалије као главног функционера локалне управе одавно је била устављена. Симеон поставља васељенске судије: Грку Јовану Архонтици доделио је титулу великог дукса, а достојанством деспота обдарио је два арбанашка феудалца: Ђина Буја и Петра Љоша. Могуће је да је он доделио титулу севастократора Блажу Матарангу, господару области између Девола и Врега у данашњој Албанији. У граду Јањини владао је Симеонов зет Тома Прељубовић. Јован Асен Комнин владао је областима око Канине и Валоне сарађујући са Симеоном, али не прихватајући његову врховну власт[13].

Црквена организација остала је иста. Једино се митрополит из Ларисе преселио у ново политичко седиште, Трикалу. Епископи су испољавали тежњу да се осамостале одбијајући да признају јурисдикцију лариског митрополита који се зато жали цариградском патријарху. Везе Лариске митрополије и Цариградске патријаршије нису угрожавале самосталност државе Симеона Палеолога. У царству Немањића-Палеолога није се ни помишљало на права српског патријарха[14].

Симеон је умро између 1369. и 1371. године. Наследио га је син Јован Урош (око 1370-1373). Поред Уроша, Симеон је имао још двоје деце. Стефан Урош, млађи син, је био гроф Фарсала. Касније се оженио ћерком Френсиса Зорзија. Марија Ангелина Немањић се удала за Тому Прељубовића.

Породично стабло Симеона Немањића[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Стефан Немањић
 
 
 
 
 
 
 
8. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ана Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Урош II Милутин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Јелена Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Дечански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Ђорђе I Тертер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ана Тертер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Мицо Асен Бугарски
 
 
 
 
 
 
 
11. Кира Марија Асенина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Марија Асенина Бугарска
 
 
 
 
 
 
 
1. Симеон Синиша Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Михајло VIII Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
12. Константин Палеолог, порфирогенит
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Теодора Дукина Ватацина
 
 
 
 
 
 
 
6. Јован Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Јован Раул Петралифас, протовестијар
 
 
 
 
 
 
 
13. Ирена Раоулина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Теодора Раулина Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Теодор Метохит
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Ирена Метохитиса
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Све о Цару Душану - најмоћнији Србин икада”. Телеграф. 20. 12. 2013.. Приступљено 17.07.2015.
  2. ИСН (1999), стр. 566
  3. Мишић (2014). стр. 43.
  4. ИСН (1999), стр. 567-8
  5. ИСН (1999), стр. 570
  6. ИСН (1999), стр. 570
  7. Мишић (2014), стр. 44
  8. ИСН (1999), стр. 573
  9. ИСН (1999), стр. 573
  10. ИСН (1999), стр. 574
  11. ИСН (1999), стр. 574-6
  12. ИСН (1999), стр. 576
  13. ИСН (1999), стр. 576-8
  14. ИСН (1999), стр. 576-8

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Претходник:
Нићифор II Орсини
Епирски деспот
1359-1366
Наследник:
Тома Прељубовић
Претходник:
Нићифор II Орсини
Деспот Тесалије
1359-око 1371
Наследник:
Јован Урош