Симеон I Цариградски
| Симеон I Цариградски | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум смрти | јесен 1486. |
| Религија | Православље |
| Претходник | Марко II, Максим III |
| Наследник | Дионисије I, Нифонт I |
Симеон I Цариградски (грч. Συμεὼν ὁ Τραπεζούντιος; умро јесени 1486) био је васељенски патријарх Цариграда три пута: кратко време 1466. године,[1] од 1471. до 1475. и од 1482. до 1486. године. Године 1484. председавао је Цариградским синодом 1484, који је одбацио Фирентински сабор.
Живот
[уреди | уреди извор]Симеон је рођен између 1400. и 1420. године у племићкој породици Трапезунтског царства.[2] Након пада Трапезунта под Османлије 1461. године, Мехмед II је приморао све племиће бившег царства да се преселе у Цариград, а и Симеон, који је већ био монах, отишао је у престоницу.[3] Трапезунтско племство формирало је посебну фракцију међу Грцима у престоници, коју је вероватно предводио научник и политичар Георгије Амируцис. Ова фракција је подржала Симеона као свог кандидата за патријаршијски престо[4] против фракције коју су предводили лаички архонти попут Великог хартофилакса Георгија Галезиота и Великог еклисијарха (тј. главног црквењака) Манојла, будућег патријарха Максима III Цариградског.[3]
У јесен 1466. године Симеон је успешно дошао на престо након што је османској влади поклонио 2000 златника, чиме је започео симонску праксу која је обележила историју Цариградске патријаршије у наредним вековима.[4] Овде се у расправу о патријаршијском престолу појавила нова фигура, Мара Бранковић, ћерка српског деспота Ђурађа Бранковића и једна од маћеха Мехмеда II. Иако је Мара остала доживотна хришћанка, била је прилично утицајна на Мехмеда II.[3] Мара је била огорчена симонским поступком Симеона I и отишла је у Цариград да се пожали Мехмеду II. Као одговор на њене захтеве и на њену донацију од 2000 златника, султан је свргнуо Симеона I и за патријаршију именовао кандидата Маре, Дионисија I од Цариграда.[4] Симеон I се повукао на неколико година у манастир близу Стенимаха.
Владавину Дионисија I обележило је противљење обе друге фракције, укључујући и Симеонову. Коначно је свргнут крајем 1471. године након лажних оптужби да је прешао на ислам и да је обрезан.[5] Након тога, Симеон I је платио додатних 2000 златника и наводно обећао султану да ће сузбити планове за антиосмански устанак у Трапезунту, те је тако постао патријарх. Заправо, у мају 1472. године дошло је до неуспелог покушаја заузимања града који су предводили Катерино Зени и Алексије Комнин (нећак Давида Трапезунтског), уз подршку Узуна Хасана.[6] Симеон I је стао на страну османског султана и у јуну 1472. године свргнуо је митрополита Трапезунтског Панкратија, који је био умешан у побуну, и заменио га другим епископом, Доротејем, бившим митрополитом Атине, који је био више повезан са Османлијама.[2] Другу владавину Симеона I обележио је повећани дуг до 7000 флорина, а 10. октобра 1474. године, Свети синод је такође прихватио да османској влади плаћа годишњу накнаду од 2000 флорина. Сходно томе, зими 1474. године, Симеон I је био приморан да почне да тражи средства.[3] По повратку у Цариград почетком 1475. године, Симеона I је надмашио Рафаило I Цариградски, вероватно уз подршку Маре Бранковић. Рафаило I није могао да плати износ који је обећао после годину дана и збацио га је Максим III из Цариграда, вођа фракције цариградског племића.
Максим III је умро 3. априла 1482. године, а Симеон I се вратио на престо по трећи пут, све до јесени 1486. године, када га је наследио Нифонт II Цариградски. Симеон I је умро убрзо након тога, сигурно пре 1488. године, без састављања тестамента, а за његово богато наследство се жестоко борило након његове смрти.[2] Најзначајнији чин његове треће и последње владавине био је Цариградски синод 1484.
Спорна хронологија
[уреди | уреди извор]Не постоји консензус међу научницима о хронологији прве владавине Симеона I. Многи научници, као што су Киминас (2009),[7] Рансиман (1985),[4] Грумел (1958)[8] и епископ Герман из Сардије (1933–1938)[9], као и званична веб страница Васељенске патријаршије,[10] прате хронике Псеудо-Доротеја из Монемвасије и смештају владавину Симеона I после Марка II Цариградског.
Лоран (1968),[3] а затим Подскалски (1988),[11] сматра да су се сукоби са Симеоном I догодили док је Марко II још увек био митрополит Адријанопоља, и смештају владавину Симеона I пре владавине Марка II.
Напомене и референце
[уреди | уреди извор]- ^ Chronology according to Kiminas (2009). For other proposals see section Disputed Chronology.
- ^ а б в Moustakas Konstantinos. „Symeon I of Constantinople”. Encyclopaedia of the Hellenic World, Asia Minor. Приступљено 7. 8. 2011.
- ^ а б в г д Vitalien, Laurent (1968). „Les premiers patriarches de Constantinople sous la domination turque (1454–1476)”. Revue des études byzantines (на језику: француски) (26): 229—263 (241—242, 254—255). doi:10.3406/rebyz.1968.1407.
- ^ а б в г Runciman, Steven (1985). The Great Church in captivity
. Cambridge University Press. стр. 193—194, 200, 228. ISBN 978-0-521-31310-0.
- ^ Philippides, Marios (2011). The Siege and the Fall of Constantinople in 1453. Ashgate Publishing. стр. 83—84. ISBN 978-1-4094-1064-5.
- ^ Babinger, Franz (1992). Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press. стр. 307. ISBN 978-0-691-01078-6.
- ^ Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate. Wildside Press. стр. 37, 45. ISBN 978-1-4344-5876-6.
- ^ Grumel, Venance (1958). Traité d'études byzantines, vol. I - La chronologie (на језику: француски). Paris: Presses Universitaires de France. стр. 437.
- ^ Σάρδεων Γερμανός (1933—1938). „Συµβολή εις τους πατριαρχικούς καταλόγους Κωνσταντινουπόλεως από της αλώσεως και εξής”. Ορθοδοξία (на језику: грчки) (8–13).
- ^ „Symeon I”. Ecumenical Patriarchate. Приступљено 7. 8. 2011.
- ^ Podskalsky, Gerhard (1988). „Griechische Theologie in der Zeit der Türkenherrschaft (1453–1821) - die Orthodoxie im Spannungsfeld der nachreformatorischen Konfessionen des Westens” (на језику: немачки). Munchen: C. H. Beck. стр. 398. ISBN 978-3-406-32302-7.
Литература
[уреди | уреди извор]- Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate - A History of Its Metropolitanates with Annotated Hierarch Catalogs. Wildside Press. ISBN 9781434458766.
- Laurent, Vitalien (1968). „Les premiers patriarches de Constantinople sous la domination turque (1454–1476) - Succession et chronologie d'après un catalogue inédit”. Revue des études byzantines. 26: 229—263. doi:10.3406/rebyz.1968.1407.
- Runciman, Steven (1985). The Great Church in Captivity - A Study of the Patriarchate of Constantinople from the Eve of the Turkish Conquest to the Greek War of Independence (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 9780521313100.
