Simfonija br. 5 (Betoven)

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Симфонија бр. 5 (Бетовен))

Simfonija broj 5, c - moll, opus 67, Ludviga van Betovena.[1]

Upravo je ova Simfonija najpoznatija, ona osnovni moto Eroike - ideal herojstva junaka pojedinca - prenosi na opšti, čovečanski plan i evocira borbu i pobedu čovečanstva kao svetske celine.[2] Zato je Peta Betovenova simfonija postala „Simfonija sudbine“.

Nastala je i premijerno izvedena u Beču 1808. godine, zajedno sa Šestom, Pastoralnom. Ni za nju u Bečkim muzičkim krugovima i među publikom toga vremena, nije bilo mnogo razumevanja. Zbog smelih idejnih i melodijskih rešenja. Muzički pisac Pol Beker je srećno okarakterisao četiri njena stava kao: I. Borba; II. Nada; III. Očajanje; IV. Pobeda. Tek kasnije, u Devetoj Simfoniji, Betoven će ponovo obraditi muzičke ideje ove simfonije, samo u još širem i još snažnijem (mada ne i dovršenom) idejnom i zvučnom kontekstu. U Petoj Simfoniji, postignuto je do tada i gotovo do danas, neprevaziđeno jedinstvo oblika i sadržaja, zbog čega se ova Simfonija kod šire publike najviše i ceni. Ukupno, Simfonija traje 31 minut.

Forma i analiza[уреди]

Prvi stav je svuda poznati Allegro con brio. Početni motiv MI - MI - MI - DO, postao je praktično najcitiraniji muzički motiv svuda u svetu, kada bi se o klasičnoj muzici poveo makar neki razgovor. Na ovom motivu, praktično se razvija ceo prvi stav, a zasnivaju i tri potonja. Tako sudbina kuca na vrata opisao je Betoven. Nastupa u ovom stavu i druga tema, jedna dolce-melodija, koja međutim ne predstavlja nikakav kontrast demonskoj snazi prve. Betoven u razvojnom delu vrlo sažeto, sa ona četiri osnovna tona, razrađuje borbu i iznurenost opštečovečanskog junaka, a u reprizu uvodi jedan impresivni rečitativ oboe.

Drugi stav je Andante con moto i jednostavna tema stava, koja za osnovu ima početni motiv Simfonije, raspreda se u čitav niz varijacija, u kojima trube razlažu prva tri tona u jedan sekundni pomak, na koji odgovaraju violine, a u violončelima se konačno obrušava početni motiv sudbine. Nakon skalnih pasaža gudača, orkestar najvaljuje trijumf poslednjeg stava, na šta fagoti i oboe daju smireni dijalog, potcrtani akordima gudača. Prema kraju, ovaj dramatično - ljupki tok dobija na širini i uzvišenosti.

Treći i četvrti stav su povezani u jednu celinu i nose identičnu oznaku: Allegro. Trećem stavu teško da odgovara naziv skerco, jer deluje vrlo mračno, avetinjski. Srodnost sa prvim stavom i ovde je upadljiva: posle zatamnjenog nastupa violončela, rogovi daju signal uzbune, u tempu početnog motiva Simfonije. Središnji trio u fugiranju započinju basovi, ali fantomska melodija u violončelima ponovo unosi strepnju, a kada na akorde gudača nastupi bubnjanje timpana, sledi burno nabujavanje kojim ulazimo u finalni stav. Nabujavanje se razlije u jedan snažni i jednostavni marš koji slušaoce osvaja na prepad. I tada se prvi put oglašavaju tromboni. Prvi talas napada se razvio, ali biva odbijen i nakratko nastupa smirivanje, vraćanjem u idejne okvire trećeg stava. Finalni marš ponovo započinje i vođen početnim sudbinskim motivom, prelazi u pobedonosni jurš, koji narasta u pravi finale: zanos konačne pobede. Ali, završnica je podosta razvučena i u tom pogledu, ona je pravi izazov za dirigente. Potrebno je dosta kontrole i maštovitosti, da se ovaj zanos drži u što manje razvučenom vremenskom okviru, za šta je potrebno sporije i raspevanije - nikako žustro - izvođenje svih prethodnih stavova. Završnica predstavlja konačni trijumf čovečanstva i Veru u njegovu konačnu pobedu.

Reference[уреди]

  1. Schauffler, Robert Haven (1933). Beethoven: The Man Who Freed Music. Garden City, New York: Doubleday, Doran, & Company. стр. 211. 
  2. „London Symphony Orchestra, conducted by Josef Krips - The Victory Symphony (Symphony No.5 In C Major, Op.67)”. Discogs. 2015. Приступљено 31. 8. 2015. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]