Сипар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Плазеви на планини Власуља, Босна и Херцеговина

Сипар је геоморфолошки облик колувијалног процеса, који најчешће настаје на стрмим падинама и одсецима. Као морфолошки елементи разликују се точило, тело сипара и плаз.

Точило је удубљење, жлеб низ који се материјал осипа низ падину. Тај жлеб је редовно предиспониран разломном структуром, пукотином или раседом. Низ такво, тектонски формирано, удубљење котрљају се и осипају угласти одломци стена. Материјал се „точи“ па отуда и назив точило. Точило представља ерозиони облик, иако је тектонски предиспонирано и његов настанак се не може стриктно везати за колувијалну ерозију. Материјал транспортован низ точило акумулира се у подножју падине у виду конуса, који се назива тело сипара.

Када је осипање интензивно и точила су распоређена близу једна другима, тела сипара се спајају у подножју падине. Спојена тела сипара називају се плаз. Материјал у телима сипара и плазевима је растресит, невезан, оштрих ивица и угласт, некласификован по крупноћи. Везивањем тог материјала настају падинске брече.

Литература[уреди]

  • Анђелић М. 1990. Геоморфологија. Београд: Војногеографски институт
  • Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средтсва
  • Пешић Л. 2001. Општа геологија - Егзодинамика. Београд: Рударско - геолошки факултет Универзитета у Београду