Сиргијан Палеолог
| Сиргијан Палеолог Филантропен | |
|---|---|
| Војна каријера | |
| Војска | Византија (до 1333) Краљевина Србија[а] (1333—1334) |
| Учешће у ратовима | Грађански рат двојице Андроника Опсада Солуна 1334. |
Сиргијан[1] Палеолог Филантропен[б] (грч. Συργιάννης Παλαιολόγος Φιλανθρωπηνός, око 1290–1334) био је византијски аристократа и војсковођа мешаног куманског и грчког порекла, који је био укључен у грађански рат између цара Андроника II Палеолога (владао 1282–1328) и његовог унука Андроника III (владао 1328–1341). Био је лојалан само себи и својим личним амбицијама, мењао је стране неколико пута, и завршио велики део освајања Македоније за српског[в] краља Стефана Душана пре него што су га убили Византинци.
Порекло, породица и рана каријера[уреди | уреди извор]
Сиргијан се родио око 1290. године. Добио је име по оцу или евентаулно деди, куманског вође који се настанио у Византији, заједно са многим другима из свог племена, за време владавине Јована III Дуке Ватаца (владао 1221–1254). Изворно име старијег Сиргијана било је Сициган (од кумано-турског Sïčğan, „миш"); касније је хеленизовано у Сиргијан ("господар Јован") када је крштен.[2][3] Старији Сиргијан је напредовао у хијерархији византијске војске, вероватно достигавши врховни чин мега доместик.[4] Мајка млађег Сиргијана је била Евгенија Палеолог, члан владајуће династије Палеолога и сестричина цара Михајла VIII (владао 1259–1282). Свестан престижа мајчиног породичног презимена, млади Сиргијан је избарао да то искористи у циљу свог напредовања у византијској хијерархији.[2] Сиргијан је такође имао сестру, Теодору, која се удала за Гија Лизињана, каснији краљ Мале Јерменије као Константин II.[5] Сиргијан се појављује у историји 1315. године, када је постављен као војни управник македонске провинције близу српских граница. Упркос постојећим уговорима и против својих инструкција, одлучио је нападне и Србију и Епир. Разрешен дужности, он се побунио, би заробљен и затворен. Међутим, негде пре 1320. године, најзад је помилован и дата му је команда у Тракији.[2][6][7]
Подршка Андронику III[уреди | уреди извор]
Године 1320, након смрти Михаила IX Палеолога (најстарији син Андроника II и савладар од 1295), његов син Андроник III је крунисан као савладар од стране Андроника II. Иако је у почетку био популаран код свог деде, млађи Андроник и његова пратња младе властеле, којој је Сиргијан припадао, је у то време изазвала незадовољство старијег цара због својих бесмислица. Њихови испади су кулминирали погрешном идентификацијом убице царевог млађег брата, Мануела; разјарен, старији Андроник је разрершио свог унука титула, а тиме је отворен дубоки лични расцеп између њих двојице.[8]
У то време, Сиргијан и Јован Кантакузин су купили за себе намесништва у Тракији, где је било испуњено незадовољством због старог цара, и брзо су мобилисали подршку за млађег Андроника. Заједно са Алексејом Апокавком и Теодором Синаденом, припремили су се да збаце остарелог Андроника II у корист његовог унука.[8][9] На Ускрс 1321. године, млађи Андроник је отишао у Хадријанопољ, и избио је устанак. Сиргијан је водио велику војку ка престоници, што је приморало старог цара на преговоре.[10][11][12] Сходно томе, 6. јуна 1321. године, постигнут је договор којим је подељена Византија. Млади Андроник III је признат као савладар и дата му је Тракија да влада њоме као квази-апанаж, поставивши своју резиденцију у Хадријанопољ, а Андроник II је наставио да влада из престонице, Константинопоља, као старији цар.[3][11]
Сиргијан је био незадовољан новим аранжманима, осећајући да није био довољан награћен за своју подршку Андронику III. Он је такође презирао већу наклоност показивану од младог цара Кантакузину, и развио је жестоко супарништво са потоњим другом. Штавише, хроничари такође извештавају причу како је Андроник III покушао да заведе Сиргијанову супругу.[10][13] У децембру 1321. године Сиргијан је променио страну, побегавши у Константинопољ. Награђен узвишеном титулом мега дукса, уверио је Андроника II да настави рат против свог унука.[4][14][11] Међутим у јулу 1322. године, постигнут је још један договор између двојице Андроника, који је поставио Сиргијана у неугодну позицију. Пошто су његове сопствене шеме пропале, почео је да планира убиство остарелог Андроника II и преузмање престола за себе. Међутим, планови су му осујећени а Сиргијан је осуђен на доживотну затворску казну.[4][15][16]
Управа у Македонији, дезертерство у Србију и смрт[уреди | уреди извор]
Андроник III је коначно збацио свог деду 1328. године и осигурао себе као јединог цара. Сиргијан је ослобођен, и могао је да се врати у Андроникову службу, у таквој мери да му је крајем 1329. године била поверена важна управа Солуна, другог највећег града у Византији, као и управа западне Македоније и Албаније.[17][4] Онда је поново осумњичен за заверу против династије Канатакузин, али овога пута са царевом мајком, царицом Маријом. Она је живела у Солуну, где је требало да пази на Сиргијана; уместо тога, постала је толико заслепљена њиме да га је усвојила.[18] Након смрти царице крајем 1333. године завера је разоткривена, а Сиргијан је ухапшен и одведен у Цариград да се суочи са оптужбама за издају. Сиргијан је ипак успео да побегне и од суда се склонио на двор српског[г] краља Душана.[4][19][20]
Душан је поставио Сиргијана на чело велике српске силе, са којом је 1334. године напао византијску Македонију. Сиргијанове способности као војсковође, његово знање распореда и располагања византијске војске, и пријатељства које је сачувао са неколико локалних византијских официра, имало је као последицу брзо заузеће многих важнијих византијских градова, укључујући Охрид, Прилеп, Струмицу и Костур. Пут је био отворен за напредовање ка Солуну, а Сиргијанова војска се улогорила испред градских зидина, окренута ка византијским помоћним одредима. Обе стране су остајале улогорене суочавајући се на неколико дана, али 23. августа 1334. године, Сиргијан је намамљен од свог логора са само неколико пратилцаца и убијен од Сфранцеса Палеолога[д], византијског војсковође који прешао намерно у српски логор неколико дана раније.[13][21][22] Губитком свог главног војсковође, Срби су се одлучили за мировне преговоре са Византијом, који су међутим били веома били веома повољни по њих јер су у њиховом поседу остали многи градови које је Сиргијан освојио у северној Македонији.[23]
Оцена[уреди | уреди извор]
Сиргијановве амбиције, неискорењива ковања завери и вишеструке издаје начанили су га једном од најмрачнијих личности тог периода у очима историчара савременика и каснијих историчара: тако Нићифор Григора упоређује његов бег у Србију са Темистоклевим бегом ка Персијанцима, Доналд Никол повезује га са Алкибијадом, а Ангелики Лају назива га „највећим присуством зла“ грађанског рата.[21][6]
Напомене[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Владари српских земаља, Миливоје Пајовић. (2003). стр. 61.
- ^ а б в Vásáry 2005, стр. 120
- ^ а б Norwich 1996, стр. 277
- ^ а б в г д Kazhdan 1991, стр. 1997-
- ^ „Byzantium Nobility”. Medieval Lands - A prosopography of medieval European noble and royal families. Приступљено 18. 5. 2009. Спољашња веза у
|publisher=(помоћ) - ^ а б Laiou 1972, стр. 288
- ^ Nicol 1996, стр. 19–20.
- ^ а б Fine 1994, стр. 250
- ^ Nicol 1993, стр. 155–156.
- ^ а б Fine 1994, стр. 251
- ^ а б в Nicol 1993, стр. 157
- ^ Bartusis 1997, стр. 87.
- ^ а б Vásáry 2005, стр. 121
- ^ Norwich 1996, стр. 278.
- ^ Norwich 1996, стр. 282.
- ^ Nicol 1993, стр. 158.
- ^ Fine 1994, стр. 287
- ^ Nicol 1996, стр. 30.
- ^ Norwich 1996, стр. 283–284.
- ^ Nicol 1993, стр. 176–177.
- ^ а б Nicol 1993, стр. 177
- ^ Fine 1994, стр. 287–288.
- ^ Fine 1994, стр. 288., 311
Литература[уреди | уреди извор]
- Bartusis, Mark C. (1997). The Late Byzantine Army: Arms and Society 1204–1453. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1620-2.
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991). Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Laiou, Angeliki E. (1972). Constantinople and the Latins: the foreign policy of Andronicus II, 1282-1328. Harvard University Press.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald MacGillivray (1996). The Reluctant Emperor: A Biography of John Cantacuzene, Byzantine Emperor and Monk, C. 1295–1383. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52201-4.
- Norwich, John Julius (1996). Byzantium: The Decline and Fall. New York: Alfred A. Knopf.
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Vásáry, István (2005). Cumans and Tatars: Oriental military in the pre-Ottoman Balkans, 1185-1365. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83756-9.[мртва веза]