Сирија

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 32°-37 °CГ Ш, 36°-42° ИГД

Сиријска Арапска Република
الجمهورية العربية السورية
Flag of Syria.svg
Coat of arms of Syria.svg

Крилатица:
нема
Химна:
Чувари земље
{{{alt}}}
Главни град Дамаск
Највећи град Алеп
Службени језик арапски
Владавина
Председник Башар ел Асад
Председник Владе Ваел ел Халки
Историја
Независност 1. јануар 1944.
Географија
Површина
 — укупно 185.180[1] km2(89)
 — вода (%) 1,1
Становништво
 — 2014. 17.064.854 [2](54)
 — густина 118,3/km2
Економија
Валута Сиријска фунта
 — стоти део валуте 100 кирша
Остале информације
Временска зона UTC +2
Интернет домен .sy
Позивни број +963

Сирија (арап. سوريا или سورية), или званично Сиријска Арапска Република (арап. الجمهورية العربية السورية) је држава у западној Азији.[3] Граничи се са Либаном на западу, Израелом на југозападу, Јорданом на југу, Ираком на истоку, и Турском на северу. Сирија на два места нема јасно утврђене границе - Израел држи под окупацијом већи део покрајина Кунејтра (Голанска висораван) на југозападу земље, док су сукоби са Турском око покрајине Хатај на путу разрешења око статуса покрајине. Историјски, Сирија је некад обухватала територије данашњег Либана, Израела и територије Палестине и делове Јордана. Ова обалст Блиског истока се некада називала и Велика Сирија, или на арапском језику Билад ел Шам.

Име[уреди]

Име Сирије је изведено од назива за старо Асирско царство које се звало Сурија. Овај велики простор се у време Римског царства поделио на провинције, политички независне једне од друге:

Географија[уреди]

Главни чланак: Географија Сирије
Сателитски приказ Сирије

Сирија је углавном веома сува земља, мада на северозападу државе се могу видети зелене површине. Североисток земље — Ал Џазира и југ земље — Хавран, су важни пољопривредни региони. Еуфрат, најважнија река у Сирији, има ток на истоку земље. Овај део земље се сматра једном од петнаест региона који представњају колевку цивилизације.

У велике градове спадају главни град, Дамаск, на југозападу, Алеп на северу, и Хомс. Најзначајнија лука на Медитерану је Латакија.

Клима у Сирији је сува, и зиме су веома благе. Услед надморске висине, неки делови земље имају снег током зимских месеци.

Историја[уреди]

Главни чланак: Историја Сирије
Саладин

Сирија је била средиште једне од најстаријих цивилизација на свету, што потврђује велики број археолошких ископина. 1975. године започета су археолошка истраживања око града Ебла на североистоку Сирије. Око ископина Ебле протезало се величанствено семитско краљевство, које се од 2400. до 2500. п. н. е. пружало од од Црвеног мора на север према Турској, а ка истоку до Месопотамије. Научници верују да је језик којим се говорило у Ебли најстарији из групе семитских језика. Од велике археолошке важности су и градови Мари, Угарит и Дура Еуропос.

Сирију су окупирали бројни народи, Хананци, Јевреји, Арамејци, Асирци, Вавилонци, Персијанци, Грци, Јермени, Римљани, Византинци, Арапи, док су један део освојили Крсташи. Сирија је, као и остатак региона, била под вишевековном влашћу Османског царства. Данашња Сирија је такође била један од центара оснивања хришћанства - Свети Павле се преобратио у хришћанина на путу у Дамаск и основао прву хришћанску цркву у Антиохији, у античкој Сирији (данашња Турска).

Француска окупација[уреди]

Османска власт над Сиријом се завршила када су Арапи, пред сам крај Првог светског рата, 1918. године, ушли у Дамаск. Независно арапско краљевство Сирије је основано на челу са краљем Фејсалом I из династије Хашемит, који је касније постао краљ Ирака. Његова владавина је окончана јула 1920. године, кад су у Сирију ушле француске снаге и успоставиле своју власт. Након битке код Мејсалуна 23. јула, између сиријске армије под вођством Јусуф ел Азмеха и француских снага, француске снаге су дошле до Дамаска и краљ Фејсал је збачен са власти. Раздобље француске владавине је обележено наглим порастом национализма и суровим угњетавањем, али је истовремено спроведена и модернизација инфраструктуре.

Након одласка Француске, 1940. године, Сирија је пала у руке вишијевске владе, све док је јула 1941. године, нису заузеле Уједињено Краљевство и снаге тзв. Слободне Француске. Стални притисак Британаца и сиријских националистичких група приморао је Французе да априла 1946. године напусте Сирију, остављајући земљу у рукама претходно образоване републиканске владе.

Независност до 1970.[уреди]

Мапа Сирије

Сирија је своју прву независност од Француске стекла септембра 1936. године. Хашим ел Атаси је био први изабрани председник Сирије после усвајања новог устава, састављеног по угледу на француски. Међутим Француска је одбила да призна независност Сирије и да ратификује договор о независности, и наставила с војним присуством у Сирији све до 1946. године. Иако је друга декларација независности 17. априла 1946. године била пропраћена брзим економским развојем, политичка сцена Сирије је била крајње нестабилна све до 1960.их година. Низ сукоба и борби за власт, започет 1949. године, уздрмао је цивилну власт и довео до војног сукоба у којем је на власт ступио командир Адиб Шишакли, 1951. године. Након следећег сукоба и борбе за превласт, Шишакли је 1954. године свргнут с власти, а политички манебри и борбе су се наставили. Сиријска политичка нестабилност у годинама након сукоба 1954. године, паралелна власт неколико самопроглашених влада, као и криза 1956. године око Суецког канала, довели су до тога да је египатски лидер Гамал Абдел Насер затражио и добио дозволу за уједињење Египта и Сирије. Две државе су се 1. фебруара 1958. године спојиле и образовале Уједињену Арапску Републику, а све дотадашње партије у Сирији су престале с радом.

1970—2005.[уреди]

Период консолидације[уреди]

Октобарски рат[уреди]

Године 1973, избио је сукоб назван Октобарски рат, у којем је Сирија, у покушају да заузме регион и збаци израелску власт, напала подручје Голанске висоравни. Упркос почетним успесима, на крају рата је Израел био надмоћнији у војном погледу. Након неколико дипломатских преговора, у којима је улогу посредника имао Хенри Кисинџер, Сирија је добила територијално мали део Голанске висоравни, што је тадашња влада Сирије у унутрашњости земље употребила као доказ да је рат био победоносан. Од 1974. године, на сиријско-израелском фронту је владало примирје, с повременим инцидентима.

Сирија и Либан[уреди]

Џамија у Хомсу.

Почетком 1976. године, у суседном Либану је избио грађански рат у ком су велике губитке претрпели припадници хришћана Маронита. Сирија је послала 40.000 војника у Либан, како би помогли хришћанима, али се ускоро и сама умешала у Либански грађански рат. Уласком Сирије у сукоб, почиње и тридесетогодишње сиријско присуство у Либану. Наредних петнаест година грађанског рата, Сирија се борила за контролу над Либаном и покушавала да подрије Израел на југу Либана користећи разне паравојне снаге. Након завршетка рата 1990. године, многи су присуство Сирије у Либану доживели као окупацију [46]. Сиријске трупе су остале присутне у Либану све до 2005. године, а Сирија је за то време силом утицала на либанску политику, што је многима веома сметало. После атентата на бившег премијера Рафика Харирија, за који је окривљена Сирија, извршен је притисак на Сирију да повуче своје снаге из Либана. Дана 26. априла 2005, главнина сиријских снага се повукла из те земље, али је оставила тамо доста оперативаца своје обавештајне службе, што је изазвало нови гнев међународне јавности.

Сматра се да је после завршетка рата у Либану око милион Сиријаца дошло у Либан у потрази за послом. Сиријски радници су налазили запослење лакше од Палестинаца и самих Либанаца, будући да су радили за мање плате. Неки су тврдили да је то што сиријска влада подстиче своје грађане да у потрази за послом прелазе у малу суседну земљу под војном управом, заправо само још један покушај Сирије да колонизује Либан. Године 1994, након притисака из Дамаска, либанска влада је одобрила издавање око 200.000 либанских пасоша сиријским грађанима који су тада живели у Либану.

Грађански рат[уреди]

Грађански рат у Сирији[4][5][6][7] познат и као Побуна у Сирији[8] је текући оружани конфликт између представника власти и опозиције у Сирији. Почео је 15. марта 2011. године истовременим демонстрацијама у више сиријских градова против сиријске владе и председника Сирије Башара ел Асада, под утицајем Арапског пролећа. Демонстранти су тражили крај владавине Баас партије у Сирији, већа грађанска и социјална права као и одлазак са власти Башара ел Асада. Протести и демонстрације су касније прерасли у оружане сукобе а 2012. године сукоб побуњеника и Војске Сирије прераста у грађански рат.

У пролеће 2011. сиријска влада користи Војску Сирије у гушењу протеста и демонстрација. Неколико градова је опседнуто,[9][10] а у неким градовима је сиријска војска користила и ватрено оружје те пуцала на демонстранте.[11] Ово је довело до револта у самим оружаним снагама, па је један број припадника војске дезертирао и прикључуио се демонстрантима а касније су формирали Слободну армију Сирије. Сиријска власт је ове оружане формације оцењивала као терористичке те је дошло до оружаног сукоба побуњеника и регуларне војске.

По различитим изворима до 23.000 људи је погинуло, укључујући у тај број око 19.000 бораца са обе стране[12][13] и око 1.800 демонстраната.[14][15] Око 1,5 милиона Сиријаца је напустило своје домове.[16] Десетине хиљада избеглица је избегло у Ирачки Курдистан,[17] Јордан,[18] Либан и Турску.[19][20] Десетине хиљада људи су ухапшене а постоје и подаци о тортури у затворима.[21][22]

И једна и друга страна у конфликту су оптужене да су чиниле ратне злочине, зверства и тортуру над заробљеницима као и коришћење цивила као живи штит.[23][24][25][26][27]

Арапска лига, САД, Европска унија и друге земље су оптуживали сиријски режим због бруталног обрачуна са демонстрантима. Покушај да се кроз Савет Безбедности, као на примеру Либије, уведе зона забрањеног лета и изврши војна интервенција блокирале су Кина и Русија у страху од додатне ескалације насиља и једностраних решења.[28][29] Арапска лига је у новембру 2011. искључила Сирију из те организације.[30] Касније су Уједињене нације послале специјалног изасланика Кофија Анана, и посматрачку мисију ради мирног решења и смиривања насиља.[31]

Црвени Крст је 15. јула 2012. прогласио сукоб у Сирији унутрашњим оружаним конфликтом, односно грађанским ратом, што је значило пуну примену међународног хуманитарног права под Женевском конвенцијом.[32]

Политика[уреди]

Председник Сирије Башар ел Асад.

Сирија је парламентарна република. Критичари Сирије, међутим, сматрају да је Сирија ауторитарни режим који само на површини приказује демократски систем. Иако де факто грађани Сирије бирају гласањем председника и чланове парламента, они немају право да промене своју власт. Покојни председник Хафиз ел Асад је пет узастопних пута на референдуму био непоражен. Његов син, Башар ел Асад, је такође изабран на референдуму на којем није ни имао противника јула 2000. године.

Административна подела[уреди]

Сирија је административно подељена на 14 покрајина (арап. محافظة - мухафаза):

Српски
назив
Арапски
назив
Становништво Главни град
1. Дамаск دمشق 4.500.000 Дамаск
2. Дамаск ریف دمشق 2.235.000 Дамаск
3. Кунејтра القنيطرة 69.000 Кунејтра
4. Дара درعا 858.000 Дара
5. Сувајда السويداء 304.000 Сувајда
6. Хомс حمص 1.561.000 Хомс
7. Тартус طرطوس 720.000 Тартус
8. Латакија اللاذقية 891.000 Латакија
9. Хама حماه 1.416.000 Хама
10. Идлиб ادلب 1.288.000 Идлиб
11. Алеп حلب 4.120.000 Алеп
12. Рака الرقة 811.000 Рака
13. Дајр ез Заур دير الزور 1.040.000 Дајр ез Заур
14. Хасака الحسكة 1.225.926 Хасака

Влада[уреди]

Економија[уреди]

Од природних богатстава Сирија располаже нафтом, природним гасом, фосфоритима и хидроенергијом. Што се тиче индустрије најразвијенија је прехрамбена индустрија. Од пољопривредних култура се гаје памук и житарице, развијено је сточарство пре свега овце, говеда и камиле.

Демографија[уреди]

Сирија је доживела демографску експлозију током последњих педесетак година

У Сирији живи око 18 милиона становника. У етничком погледу око 90% чине Арапи, 7% Курди, 2% Јермени. Ислам је религија 88% становништва (око 70% су сунити, 15% алавити, 2% исмаилити). Око 9% су хришћани (православци, сиријски католици, несторијанци, маронити). У градовима живи око 55% популације. Највећи градови су Алеп са 1,9 милиона и престоница Дамаск са 1,7 милиона становника.

Највећи градови[уреди]

 

Извор: 2004 official census
Град Територија Популација
Алеп
Алеп
Дамаск
Дамаск
1. Алеп Алеп 2.132.100 Khaled Ebn El-Walid Mosque3.jpg
Хомс
Латакија
Латакија
2. Дамаск Дамаск 1.711.000
3. Хомс Хомс 652.609
4. Латакија Латакија 383.786
5. Хама Хама 312.994
6. Рака Рака 220.488
7. Дајр ез Заур Дајр ез Заур 211.857
8. Хасака Хасака 188.160
9. Камишли Хасака 184.231
10. Сајида Зајнаб Дамаск 136.427

Култура[уреди]

Празници[уреди]

Датум Назив Локални назив Коментар
1. јануар Нова година -  
7. јануар Православни Божић -  
8. март Осмомартовска Револуција - -
21. март Дан Мајки - -
17. април Дан Независности - Независност од Француске
-- Ускрс - Према грегоријанском и јулијанском календару
1. мај Дан рада - -
6. мај Дан пожртвованих - -
25. децембар Католички Божић - -
Датуми који прате исламски календар
Дул Хиђа Еид ел Адха - -
Шаваал Еид ел фитр - -
Раби`-ул-Аваал Мавлид - Мухамедов рођендан

Фестивали и сајмови[уреди]

Фестивал/Сајам Град Месец
Фестивал цвећа Латакија април
Традиционални Фестивал Палмира мај
Међународни сајам цвећа Дамаск мај
Фестивал вина Ас Сувајда јул
Фестивал памука Алепо септембар
Међународни сајам у Дамаску Дамаск септембар
Фестивал љубави Латакија септембар
Босра Фестивал Босра септембар
Филмски и позоришни фестивал Дамаск новембар

Референце[уреди]

  1. „Syrian ministry of foreign affairs”. 
  2. The Department of Economic and Social Affairs of the United Nations. стр. 51–55. Retrieved 11 juli 2014. [1]
  3. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. „Syria: France calls for UN to enforce Annan plan”. BBC News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012. 
  5. „UN peacekeeping chief calls Syria conflict a civil war”. Fox News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012. 
  6. „UN: Syria now in state of civil war, death toll at more than 4,000”. Haaretz. 17. 7. 2012. Приступљено 17. 7. 2012. 
  7. „Exclusive: Syria now an "internal armed conflict" – Red Cross”. Reuters. 15. 7. 2012. Приступљено 17. 7. 2012. 
  8. „Syria's uprising: From rocks to RPGs”. CNN. 29. 7. 2012. Приступљено 29. 7. 2012. 
  9. „Syrian army tanks 'moving towards Hama'. BBC News. 5. 5. 2011. Приступљено 20. 1. 2012. 
  10. „'Dozens killed' in Syrian border town”. Al Jazeera. 17. 5. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  11. „'Defected Syria security agent' speaks out”. Al Jazeera. 8. 6. 2011. Приступљено 21. 6. 2011. 
  12. „Arab League delegates head to Syria over 'bloodbath'. USA Today. 22. 12. 2011. Приступљено 10. 4. 2012. 
  13. „Number as a civil / military”. Syrian Martyrs. Приступљено 23. 7. 2012. 
  14. „Syria: Opposition, almost 11,500 civilians killed”. Ansamed.ansa.it. 3. 1. 2010. Приступљено 17. 5. 2012. 
  15. „891 Martyrs, may God's mercy be on them all”. Syrianshuhada.com. Приступљено 18. 8. 2012. 
  16. Memmott, Mark (10. 8. 2012). „Fighting Has Forced More Than 1.5 Million Syrians To Move, U.N. Says”. NPR. Приступљено 13. 8. 2012. 
  17. „30 Syrian soldiers flees to Iraq's Kurdish region: official”. News.xinhuanet.com. 27. 2. 2012. Приступљено 30. 8. 2012. 
  18. „Syria: Refugees brace for more bloodshed”. News24. 12. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  19. „Syrian Refugees May Be Wearing Out Turks' Welcome”. NPR. 11. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  20. „Syria crisis: Turkey refugee surge amid escalation fear”. BBC News. 6. 4. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  21. „UNICEF says 400 children killed in Syria”. The Courier-Mail. 8. 2. 2012. Приступљено 16. 2. 2012. 
  22. Peralta, Eyder (3. 2. 2012). „Rights Group Says Syrian Security Forces Detained, Tortured Children: The Two-Way”. NPR. Приступљено 16. 2. 2012. 
  23. „Syria: Local Residents Used as Human Shields”. Huffington Post. 26. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  24. „UN report accuses Syrian troops of torturing and executing children, and of using children as "human shields". Blogs.aljazeera.net. 12. 6. 2012. Приступљено 8. 7. 2012. 
  25. „Syria: Armed Opposition Groups Committing Abuses”. Human Rights Watch. 20. 3. 2012. Приступљено 20. 3. 2012. 
  26. „Syria conflict: Aleppo shootings by rebels condemned”. BBC News. 2. 8. 2012. Приступљено 2. 8. 2012. 
  27. „Open Letter to the Leaders of the Syrian Opposition Regarding Human Rights Abuses by Armed Opposition Members”. Human Rights Watch. 20. 3. 2012. Приступљено 20. 3. 2012. 
  28. Syria's leadership making mistakes, says Russia, BBC, 20 March 2012
  29. Russia and China: Sabotaging U.N. with vetoes, CNN, 8 February 2012
  30. MacFarquhar, Neil (12 November 2011). „Arab League Votes to Suspend Syria”. The New York Times. Приступљено 12 November 2011. 
  31. U.N. worried about Syria's effect on neighboring Lebanon, civil war risk Reuters, Reuters, 21 May 2012
  32. „Syria in civil war, Red Cross says”. BBC. 15. 7. 2012. Приступљено 15. 7. 2012. 

Спољашње везе[уреди]