Сисал (биљка)

Сисал Agave sisalana
Научна класификација
Царство:	Plantae
Кладус:	Tracheophytes
Кладус:	Angiospermae
Кладус:	Monocotyledones
Ред:	Asparagales
Породица:	Asparagaceae
Потпородица:	Agavoideae
Род:	Agave
Врста:	A. sisalana
Биномно име
Agave sisalana Perrine
Синоними
Agave amaniensis Trel. & Nowell Agave rigida var. sisalana (Perrine) Engelm. Agave segurae D.Guillot & P.Van der Meer Agave sisalana var. armata Trel. Agave sisalana f. armata (Trel.) Trel.

Сисал (Agave sisalana) је врста цветнице пореклом из јужног Мексика, али се широко узгаја и натурализована је у многим другим земљама. Даје круто влакно које се користи за израду конопца и разних других производа. Сисал влакно се традиционално користи за конопац и канап, а има и многе друге намене, укључујући израду папира, тканине, обуће, шешира, торби, тепиха, геотекстила и мета за пикадо. Такође се користи као ојачање влакнима за композитне производе од фибергласа, гуме и бетона. Као и код других агава, срж листова се може ферментисати и дестиловати да би се направио мескал.

Сисал има неизвесно изворно порекло, али се сматра да потиче из мексичке државе Чијапас. Биљке сисала имају животни век од 7 до 10 година, производећи 200–250 употребљивих листова који садрже влакна која се користе у различитим применама. Сисал је тропска и суптропска биљка, која успева на температурама изнад 25 °C (77 °F) и на сунцу.

Историјски гледано, сисал су користили Астеци и Маје за израду грубе тканине. Проширио се у друге делове света у 19. веку, при чему је Бразил постао главни произвођач. Сисал се размножава помоћу булбила или изданака и може се генетски побољшати путем културе ткива. Влакна се екстрахују декортикацијом (љуштењем), а затим се суше, четкају и балирају за извоз.

Узгој сисала је у почетку доводио до деградације животне средине, али се сада сматра мање штетним од других врста пољопривреде. Сматра се инвазивном врстом на Хавајима и Флориди.

Глобална производња сисала у 2020. години износила је 210.000 тона, при чему је Бразил био највећи произвођач, а следе Танзанија, Кенија, Мадагаскар, Кина и Мексико.

Таксономија

Аутохтоно порекло врсте Agave sisalana је неизвесно. Традиционално се сматрало да потиче са полуострва Јукатан, али не постоје записи о ботаничким колекцијама одатле. Првобитно су испоручивани из шпанске колонијалне луке Сисал на Јукатану (отуда и име). На плантажама Јукатана се сада узгаја хенекен (Agave fourcroydes).

Х. С. Џентри је претпоставио порекло из Чијапаса, на основу традиционалне локалне употребе. Докази о аутохтоној кућној радиности тамо сугеришу то као оригиналну локацију станишта, вероватно као укрштање врста Agave angustifolia и Agave kewensis. Врста је сада натурализована у другим деловима Мексика, као и у Шпанији, на Канарским острвима, Зеленортским Острвима, Мадагаскару, Реиниону, Сејшелима, у многим деловима Африке, Кини, Индији, Пакистану, Непалу, Бурми, Камбоџи, Тајланду, Соломоновим Острвима, Квинсленду, Фиџију, Хавајима, Флориди, Централној Америци, Еквадору и Западној Индији.

Опис биљке

Биљке сисала састоје се од розете листова у облику мача високих око 15 to 2 m (49,2 to 6,6 ft). Млади листови могу имати неколико ситних зубаца дуж својих ивица, али их губе како сазревају.

Биљка сисала има животни век од 7 до 10 година и обично производи 200–250 комерцијално употребљивих листова. Сваки лист садржи око 1000 влакана. Влакна чине само око 4% тежине биљке. Сисал се сматра биљком тропских и суптропских предела, јер производњи погодују температуре изнад 25 °C (77 °F) и сунчева светлост.

• 
  Цваст у Гои, Индија
• 
  Цветови у Гои

Узгој

Сисал су користили Астеци и Маје за израду тканине.

У 19. веку, узгој сисала проширио се на Флориду, Карипска острва и Бразил (Параиба и Баија), као и на земље у Африци, посебно Танзанију и Кенију, и Азију. Наводно је сисал „дошао у Африку са Флориде, посредством изузетног немачког ботаничара по имену Хиндорф”.

На Куби је његов узгој увео Фернандо Хејдрих у Матансасу 1880. године.

Прве комерцијалне садње у Бразилу обављене су крајем 1930-их, а први извоз влакана сисала одатле извршен је 1948. године. Бразилска производња није се убрзала све до 1960-их, када је основана прва од многих предионица. Данас је Бразил главни светски произвођач сисала.

Размножавање

Размножавање сисала се углавном врши помоћу булбила (ваздушних луковића) произведених из пупољака на цветној стабљици или помоћу изданака који расту око основе биљке, а који се узгајају у расадницима док не буду довољно велики за пресађивање на коначне позиције. Ове методе не нуде потенцијал за генетско побољшање. In vitro умножавање одабраног генетског материјала коришћењем меристемске културе ткива нуди значајан потенцијал за развој побољшаног генетског материјала.

Екстракција влакана

Влакно се екстрахује процесом познатим као декортикација, где се листови дробе, ударају и четкају ротирајућим точком са тупим ножевима, тако да остају само влакна. Алтернативно, у источној Африци, где се производња обично одвија на великим имањима, листови се транспортују у централно постројење за декортикацију, где се користи вода за испирање отпадних делова листова.

Влакно се затим суши, четка и балира за извоз. Правилно сушење је важно, јер квалитет влакана у великој мери зависи од садржаја влаге. Утврђено је да вештачко сушење генерално резултира бољим категоријама влакана од сушења на сунцу, али није увек изводљиво у мање индустријализованим земљама где се сисал производи. У сушој клими североисточног Бразила, сисал углавном узгајају ситни земљопоседници, а влакно екстрахују тимови користећи преносиве „распадоре” (стругаче), који не користе воду.

Влакно се накнадно чисти четкањем. Сува влакна се машински чешљају и сортирају у различите класе, углавном на основу претходног раздвајања листова у пољу у групе према величини.

• 
  Балирано бразилско сисал влакно
• 
  Машина за сушење сисал влакана на Јави
• 
  Плантажа сисала у Морогороу, Танзанија: Улугуру планине се виде у позадини.
• 
  Историјска слика која приказује плантажу сисала на Јави
• 
  Ручни одабир сисал влакана пре прања
• 
  Товар сисал влакана на броду у луци Танга, Танзанија, 1959. године

Утицаји на животну средину

Узгој сисала је у почетку изазивао деградацију животне средине, јер су плантаже сисала замениле аутохтоне шуме, али се и даље сматра мање штетним од многих других врста пољопривреде. У производњи сисала се не користе хемијска ђубрива, а иако се хербициди повремено користе, чак и овај утицај се може елиминисати, јер се већина корова уклања ручно. Отпадне воде из процеса декортикације изазивају озбиљно загађење када им се дозволи да отичу у водотокове.

Сисал се сматра инвазивном врстом на Хавајима и Флориди.

Употреба

Зидна облога од сисала (сива површина испод дрвеног венца) у састајалишту Цркве Исуса Христа светаца последњих дана. Због честе употребе у састајалиштима, постала је мим у мормонској култури.

Ткање отирача у Уганди

Традиционално, сисал је био водећи материјал за пољопривредни канап (везиво за снопове и канап за балирање) због своје чврстоће, издржљивости, способности растезања, афинитета према одређеним бојама и отпорности на пропадање у сланој води. Значај ове традиционалне употребе се смањује са конкуренцијом полипропилена и развојем других техника припреме сена, док су развијени нови производи од сисала веће вредности.

Осим ужади, канапа и опште ужарије, сисал се користи у производњи јефтиног и специјалног папира, мета за пикадо, тканина за полирање, филтера, геотекстила, душека, тепиха, рукотворина, језгара жичаних ужади и макрамеа. Сисал се користи као еколошки прихватљиво средство за ојачавање које замењује азбест и фиберглас у композитним материјалима у различитим употребама, укључујући аутомобилску индустрију. Влакна нижег квалитета обрађује индустрија папира због високог садржаја целулозе и хемицелулозе. Влакна средњег квалитета користе се у индустрији ужарије за израду ужади и канапа за балирање и везивање. Ужад и канапи се широко користе за поморску, пољопривредну и општу индустријску употребу. Влакна вишег квалитета се након третмана претварају у предива и користе у индустрији тепиха.

Остали производи развијени од сисал влакана укључују спа производе, стубове за гребање за мачке, појасеве за лумбалну потпору, простирке, папуче, тканине и дискове за полирање. Зидна облога од сисала испуњава стандарде отпорности на абразију и кидање Америчког друштва за испитивање и материјале и Националног удружења за заштиту од пожара.

Зидови од сисала су се веома често користили у изградњи састајалишта Цркве Исуса Христа светаца последњих дана (Мормона) изграђених између 1985. и 2010. године. Због честе употребе, то је постало „мим” (интерна шала) у мормонској култури.

Како екстракција влакана користи само мали проценат биљке, неки покушаји побољшања економске одрживости фокусирали су се на коришћење отпадног материјала за производњу биогаса, за сточну храну или екстракцију фармацеутских материјала.

Сисал је драгоцена крмна биљка за пчеле због дугог периода цветања. Посебно им је привлачан током несташице полена. Мед који се производи, међутим, таман је и има јак и непријатан укус.

Пошто је сисал агава, може се ферментисати и дестиловати да би се направио мескал. У Индији, може бити састојак неких уличних грицкалица.

Теписи

Упркос трајности предива по којој је сисал познат, у прометним подручјима може доћи до благог ћебања тепиха од сисала. Тепих од сисала не ствара статички електрицитет нити задржава прашину, па је усисавање једино потребно одржавање. Подручја где долази до проливања течности треба третирати заптивачем за влакна, а за уклањање мрља препоручује се прашак за хемијско чишћење. У зависности од климатских услова, сисал апсорбује влажност ваздуха или је ослобађа, изазивајући ширење или скупљање. Сисал се не препоручује за подручја која су изложена влажним мрљама, киши или снегу. Сисал се користи сам у теписима или у мешавинама са вуном и акрилом за мекши опип.

Глобална производња и обрасци трговине

Главни произвођачи
сисала — 2020.
(хиљаде тона)

Brazil	86,1
Tanzania	36,4
Kenya	22,8
Madagascar	17,6
China	14,0
Mexico	13,1
Haiti	12,0
Свет укупно	209,9

Глобална производња влакана сисала у 2020. години износила је 210 хиљада метричких тона, од чега је Бразил, највећа земља произвођач, произвео 86.061 тону.

Танзанија је произвела око 36.379 тона, Кенија 22.768 тона, Мадагаскар 17.578 тона, а 14.006 тона је произведено у Кини. Мексико је допринео са 13.107 тона, док мање количине долазе са Хаитија, из Марока, Венецуеле и Јужне Африке. Сисал заузима шесто место међу биљкама за производњу влакана, представљајући 2% светске производње биљних влакана (биљна влакна обезбеђују 65% светских влакана).

Хералдика

Биљка сисал појављује се на грбу Баркисимета у Венецуели.

Незванични грб мексичке државе Јукатан приказује јелена који скаче преко биљке сисала.

У књижевности

Новинар Џон Гантер писао је о сисалу 1953. године: „Да није било чињенице да је сисал тежак усев, можда не би било Минхена 1939. године. Невил Чемберлен је започео живот као плантажер сисала на Бахамима и вратио се у Британију и ушао у политику тек када је открио да је ово тврдоглаво поврће превише тешко за узгој.”

Види још

• Хенекен

Литература

• H.S. Gentry (1982). Agaves of Continental North America. University of Arizona Press. стр. 628—631. 
• Gunther, John (1974) [1955]. Inside Africa. Harper & Brothers. стр. 408. ISBN 0836981979. 
• García, Antonio Santamaría (2011) [1900]. Economía y colonia: la economía cubana y la relación con España (1765–1902) (на језику: шпански). Editorial CSIC Press. ISBN 978-8400090081. 
• OECD (8. 6. 2006). OECD Trade Policy Studies Environmental and Energy Products The Benefits of Liberalising Trade: The Benefits of Liberalising Trade (на језику: енглески). OECD Publishing. стр. 21. ISBN 978-92-64-02482-3. 
• Yuko Ikeda, Shinzo Kohjiya (2014). Chemistry, Manufacture and Applications of Natural Rubber. Elsevier Science. стр. 262. ISBN 9780857096913. 
• Witucki, Lawrence A. (1976). Agricultural Development in Kenya Since 1967. University of Minnesota: U.S. Department of Agriculture Economic Research Service. стр. 3. 
• Kadolph, Sara J and Ann L Langford (2002). Textiles (Ninth изд.). New Jersey: Pearson Education, Inc. ISBN 0-13-025443-6. 
• G. W. Lock, Sisal  – Longmans Green & Co., 1969.