Системским узроцима изазвана копривњача
| Системским узроцима изазвана копривњача | |
|---|---|
 | |
| Копривњача на руци | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| MKB-10 | L50 |
| MKB-9-CM | 708 |
| DiseasesDB | 13606 |
| MedlinePlus | 000845 |
| eMedicine | topic list |
| MeSH | D014581 |
Системским узроцима изазвана копривњача најчешће је последица вирусне инфекције респираторних путева (назофарингса), која се сматрају најчешћим узроком акутне копривњаче (уртикарије) код деце. Веза између инфекција и хроничне копривњаче је мање уочљива.[1]
Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]
Системски узроци копривњаче су:
- инфекције (вирусне, бактеријске, гљивичне и паразитарне)
- васкулитис и аутоимунске болести
- малигнитет
- друге болести
Инфекције[уреди | уреди извор]
Код ове врсте копривњаче нађена је повезаност са појединим инфективним, нарочито бактеријским узрочницима, као што су Streptococcus β haemolyticus, Helicobacter pylori, Mycoplasma pneumoniae.[2]
Улога инфекције гастроинтестиналног тракта чији је узрок Helicobacter pylori потврђена је у неким студијама. Да би се успешно лечила копривњача, инфекција која је изазвана хеликобактером требало би да буде адекватно третирана.[3]
Вирусне инфекције Epstein-Barr вирусом, Herpes simplex и Hepatitis B и Hepatitis C вирусом наводе се као етиолошки фактори у настанку хроничне копривњаче.
Копривњача се може јавити и у току гљивичних инфекција изазваних дерматофитима.
Инфестација паразитима и протозоама (Giardia lamblia, Entamoeba histolytica и Strongiloides stercoralis), може бити значајан етиолошки фактор у настанку копривњаче, али се ређе јавља у северноевропским земљама. Цревна кандидиаза је у прошлости сматрана за веома важан етиолошки фактор хроничне копривњаче.
Генерално, учесталост и значај инфективних узрочника, варирају између различитих група пацијената и у различитим регионима. На пример, хепатитисне вирусне инфекције су чешћи узрок хроничне копривњаче у Јужној Европи, а ретко у Северној. Поред инфекција, хронични незаразни запаљењски процеси као што су гастритис, рефлуксни езофагитис, запаљење жучних путева или жучне кесе могу изазвати хроничну копривњачу.[2] Многе аутоимунске болести могу се манифестовати копривњачом на почетку или било када у току болести.
Васкулитис и аутоимунске болести[уреди | уреди извор]
Копривњача се јавља у системском еритемском лупусу, јувенилном идиопатском артритису, инфламаторним болестима црева и системским васкулитисима укључујући и пурпуру Henoch Schönlein.[4]
Стечени ангиоедем (енг. acquired angioedema - ААЕ) је изазван аутоантителима против инхибитора C1 компоненте комплемента - C1INH или настаје због делеције комплемента у болестима у којима се стварају солубилни имунокомплекси, као што су системски еритемски лупус и лимфопролиферативне болести.
Аутоимунски тиреоидитис је најчешћа аутоимунска болест повезана са копривњачом код одраслих, а такође се виђа и код деце. Копривњач може да претходи дисфункцији тиреоидне жлезде, када се идентификују само антитиреоидна антитела.[5]
Све је више података о целијакији као узроку уртикарије.[6]
Малигнитет[уреди | уреди извор]
Малигнитет је чешће удружен са изолованим ангиоедемом него са копривњачом. Удружена појава уртикарије/ангиоедема јавља се веома ретко, углавном код одраслих, а још ређе у дечјем узрасту.
Најчешће се виђа код гамапатија (које карактерише присуством М-протеина у крвној плазми, који могу бити ИгГ, ИгА, ИгМ класе или Иг лаки ланци) као што је мултипли мијелом и код лимфома (Хочкинов и Нехочкинов лимфом).[7]
Друге болести[уреди | уреди извор]
Генерализовани пруритус, при чему се не запажа видљива оспа, представља неуобичајену презентацију копривњаче код деце. Диференцијално дијагностички тада треба размотрити стања као што су лимфоми, хроничне болести јетре и хроничне бубрежне болести. Такође је потребно размотрити и психијатријске узроке генерализованог пруритуса уколико други узрочници нису идентификовани.[8]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Јелена Томић, Етиологија уртикарје и ангиоедема У: Група аутора, Савремени приступ уртикарији и ангиоедему Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јануар 2020) Монографије научних скупова Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, Волумен 2, број 1, 2011. pp. 47-49
- ^ а б Zuberbier T. Urticaria. Allergy. 2003;58(12):1224-34
- ^ Federman DG, Kirsner RS, Moriarty JP, Concato J. The effect of antibiotic therapy for patients infected with Helicobacter pylori who have chronic urticaria. J Am Acad Dermatol. 2003;49:861–4.
- ^ Tomić J, Gebauer E, Odri I. Certain findings concerning purpura HenochSchonlein. Bilt Transfuziol. 2005;51(1-2):30-3.
- ^ 2. Leznoff A, Sussman GL. Syndrome of idiopathic chronic urticaria and angioedema with thyroid autoimmunity: a study of 90 patients. J Allergy Clin Immunol.1989;84:66–71.
- ^ Caminiti L, Passalacqua G, Magazzu G, Comisi F, Vita D, Barberio G, et al. Chronic urticaria (hives) and associated celiac disease in children: A case-control study. Pediatr Allergy Immunol. 2005;16(5):428-32.
- ^ Grewal, Ravnit; Irimie, Alexandra; Naidoo, Nasheen; Mohamed, Nooroudien; Petrushev, Bobe; Chetty, Manogari; Tomuleasa, Ciprian; Abayomi, Emmanuel-Akinola (2018-01-09). Hodgkin's lymphoma and its association with EBV and HIV infection. Critical Reviews in Clinical Laboratory Sciences. 55 (2): 102–114
- ^ Karakelides M, Monson KL, Volcheck GW, Weiler CR. Monoclonal gammopathies and malignancies in patients with chronic urticaria. Int J Dermatol. 2006;45:1032-8.
Литература[уреди | уреди извор]
- Група аутора, Савремени приступ уртикарији и ангиоедему Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јануар 2020) Монографије научних скупова Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, Волумен 2, број 1, 2011.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
