Скадарска митрополија
| Скадарска митрополија Μητρόπολη της Σκόδρας | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Оснивање | 4. вијек (пропала почетком 7. вијека) |
| Признање аутокефалности | канонски призната |
| Аутономија | митрополија, од 535. године у саставу Архиепископије Јустинијане Приме |
| Руководство | |
| Предстојатељ | скадарски митрополит |
| Седиште | Скадар |
| Територија | |
| Јурисдикција | провинција Превалитана |
| Богослужење | |
| Статистика | |
Скадарска митрополија (грч. Μητρόπολη της Σκόδρας) је била древна црквена област (митрополија) са сједиштем у позноримском и потоњем рановизантијском граду Скадру (грч. Σκόδρα, лат. Scodra). Имала је надлежност над свим епископијама на подручју провинције Превалитане, која је у античко доба обухватала сјеверни дио данашње Албаније, највећи дио данашње Црне Горе и југозападни дио данашње Србије. Настала је током 4. вијека, након увођења митрополитског система, а постојала је све до почетка 7. вијека, када је пропала усљед најезде Авара и Словена. Поред самог Скадра као сједишта митрополије, постојали су и други црквени центри међу којима су посебан значај имале епископије у античким градовима Дукљи и Љешу.[1][2][3]
Позноримски период
[уреди | уреди извор]
Појава раног хришћанства на источним обалама Јадранског мора везује се за прве вјекове хришћанске историје, али постојана црквена управа се на тим подручјима усталила тек након увођења митрополитског сиистема у 4. вијеку. Као јерарх главног града провинције Превалитане, епископ Скадра је тада добио митрополитску власт над свим епископима у тој провинцији, чиме је створена скадарска црквена област, односно Скадарска митрополија, која је у историографији такође позната и као Превалитанска митрополија.[4][2][3][5][6][7]
Након коначне подјеле Римског царства (395), провинција Превалитана је заједно са својом Скадарском митрополијом и њеним епископијама потпала под власт источноримских, односно византијских царева, који су столовали у Константинопољу.[8] Међу тадашњим скадарским митрополитима најпознатији је Сенецион (лат. Senecio), који је учествовао у раду Трећег васељенског сабора (431). У то вријеме, све митрополије у позноримском Илирику признавале су првенство солунског архиепископа, који је од римског папе добио наслов и службу обласног викара (лат. vicarius, грч. ἔξαρχος).[9][10][11]
Рановизантијски период
[уреди | уреди извор]
До значајних промјена у црквеном уређењу на ширем подручју рановизантијског Илирика дошло је за вријеме владавине цара Јустинијана I (527–565), када је створена нова Архиепископија Јустинијана Прима, са сједиштем у истоименом граду (локалитет Царичин град, код данашњег Лебана у Србији). Тој аутокефалној архиепископији је приликом оснивања (535) била додјељена црквена надлежност над неколико покрајина, међу којима је била и Превалитана, тако да је скадарски мирополит са својим епископима од тада био под јурисдикцијом архепископа Прве Јустинијане.[12][13][14]
Током 6. и 7. вијека, провинција Превалитана се нашла међу рановизантијским областима које су у више наврата биле пустошене од стране Словена, а потом и Авара. Провинција је пропала око 615. године, а у то вријеме су пострадале и древне епископије у градовима широм Превалитане, укључујући и антички Скадар.[15][16][17][18]
Потом је наступио период подуже запустјелости, а у међувремену је дошло до покрштавања Срба, који су на том подручју након досељавања створили своју кнежевину Дукљу.[19]
Насљеђе
[уреди | уреди извор]Након поновног јачања византијске власти и постепеног ширења Драчке теме према сјеверним областима током 9. вијека, створени су предуслови за обнову појединих епископија.[20][21]
Прво је обновљена епископија у Љешу, која је у древним временима припадала бившој Скадарској митрополији, али је приликом обнављања на почетку 10. вијека стављена под надлежност Драчке митрополије. Исто рјешење је нешто касније примјењено и приликом обнове архијерејског сједишта у самом Скадру, гдје је постављен обичан епископ, под јурисдикцијом драчког митрополита.[22] Тиме је постало извјесно да Скадарска митрополија неће бити обновљена, пошто је њену област преузела Драчка митрополија, под чијом су јурисдикцијом крајем 10. и почетком 11. вијека обновљене старе и основане нове епископије на том подручју (Пилотска, Дривастанска, Барска, Дукљанска).[23][10][24]
Иако су се поменуте епископије касније угасиле, усљед експанзије римокатолицизнма на тим просторима током 11. и 12. вијека, обнова православља је у тим областима покренута у вријеме првог српског архиепископа светог Саве, који је 1219. године, након добијања црквене аутокефалности, одлучио да се на приморским подручјима, која су у ранијим временима припадала бившим епископијама из састава древне Скадарске митрополије и проширене Драчке митрополије (Дукљанска, Барска, Скадарска, Дривастанска, Пилотска), установи нова Зетска епископија која је тиме постала и баштиница старијег православног наслеђа на тим просторима, што је утицало и на додјељивање истакнутог мјеста међу светосавским епископијама.[25][26] [27]
Хронотакса скадарских митрополита
[уреди | уреди извор]- Бас (око 392)
- Сенеције (I, II?) (око 392; 424; 431; 446)
- Андрија (519)
- Фока (553)
- Стефан (591)
- Јован (597; 599)
- Константин (602)
- Анонимни епископ (око 971)
- Анонимни епископ (1089)[28]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ковачевић 1967а, стр. 242-243, 256-266.
- ^ а б Mijović 1978, стр. 641-678.
- ^ а б Mijović 1987, стр. 59-94.
- ^ Ковачевић 1967а, стр. 242-243, 256-257.
- ^ Popović 1996.
- ^ Поповић 2004.
- ^ Живковић 2024, стр. 252-254.
- ^ Ковачевић 1967а, стр. 231-242.
- ^ Ковачевић 1967а, стр. 242-243, 257-260.
- ^ а б Петровић 1991, стр. 131-135.
- ^ Живковић 2024, стр. 255-256.
- ^ Ковачевић 1967а, стр. 260-266.
- ^ Turlej 2016, стр. 47-86.
- ^ Живковић 2024, стр. 257.
- ^ Ковачевић 1967б, стр. 279-444.
- ^ Ковачевић 1981, стр. 109-124.
- ^ Popović 1984, стр. 181-243.
- ^ Живковић 2024, стр. 258-259.
- ^ Коматина 2014, стр. 33–46.
- ^ Ферлуга 1964, стр. 117-132.
- ^ Ферлуга 1986, стр. 65-130.
- ^ Живковић 2024, стр. 258.
- ^ Dragojlović 1990, стр. 201-209.
- ^ Коматина 2016, стр. 68-73.
- ^ Стаматовић 2006, стр. 5-12.
- ^ Радовић 2010, стр. 7-13.
- ^ Коматина 2016, стр. 286-287.
- ^ Живковић 2024, стр. 260.
Литература
[уреди | уреди извор]- Драгојловић, Драгољуб (1989). „Црквене прилике у Далмацији од разарања Салоне до обнове Сплитске надбискупије”. Balcanica. 20: 211—226.
- Dragojlović, Dragoljub (1990). „Dyrrachium et les Évéchés de Doclea jusqu'a la fondation de l'Archevéche de Bar”. Balcanica. 21: 201—209.
- Живковић, Војислав (2024). „Скадарска епископија до 1089. године”. Византијско-словенска чтенија. 7: 253—262.
- Ковачевић, Јован И. (1967а). „Провинција Превалис” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 241—277.
- Ковачевић, Јован И. (1967б). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
- Ковачевић, Јован И. (1981). „Досељење Словена на Балканско полуострво”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 109—124.
- Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт.
- Коматина, Предраг (2014). „Идентитет Дукљана према De administrando imperio”. Зборник радова Византолошког института. 51: 33—46.
- Mijović, Pavle (1978). „Ranohrišćanski spomenici Praevalisa”. Arheološki vestnik. 29: 641—678.
- Mijović, Pavle (1987). Pradavne i davne kulture Crne Gore. Titograd: Leksikografski zavod.
- Мирковић, Мирослава (1981). „Централне балканске области у доба позног царства”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 89—105.
- Петровић, Радмило (1991). „Драчка митрополија у светлу археолошких налаза”. Становништво словенског поријекла у Албанији. Титоград: Историјски институт. стр. 131—135.|chapter-url=https://www.rastko.rs/rastko-al/zbornik1990/rpetrovic-dracka.php}}[мртва веза]
- Popović, Vladislav (1984). „Byzantins, Slaves et autochtones dans les provinces de Prévalitane et Nouvelle Épire” (PDF). Villes et peuplement dans l'Illyricum protobyzantin. Roma: École française. стр. 181—243.[мртва веза]
- Popović, Radomir V. (1996). Le Christianisme sur le sol de l'Illyricum oriental jusqu'à l'arrivée des Slaves. Thessaloniki: Institute for Balkan Studies.
- Поповић, Радомир В. (2004). Хришћанство на тлу источног Илирика пре досељења Словена. Београд.
- Радовић, Амфилохије (2010). „Древнохришћански темељи Зетске епископије - Митрополије црногорско-приморске”. Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори. Београд: Православни богословски факултет. стр. 7—13.
- Стаматовић, Александар Д. (2006). „Хришћанска црква на тлу данашње Црне Горе прије досељавања словенских племена”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 5—12.
- Turlej, Stanisław (2016). Justiniana Prima: An Underestimated Aspect of Justinian’s Church Policy. Krakow: Jagiellonian University Press.
- Ферлуга, Јадран (1964). „Драч и Драчка област пред крај X и почетком XI века”. Зборник радова Византолошког института. 8 (2): 117—132.
- Ферлуга, Јадран (1986). „Драч и његова област од VII до почетка XIII века”. Глас САНУ. 343 (5): 65—130.
