Славистика
Славистика је академска дисциплина која се бави словенским подручјима, словенским језицима, књижевношћу и културом. Слависти су лингвисти или филолози који се баве проучавањем славистике. Славистика се појавила крајем 18. и почетком 19. века, истовремено са националним буђењем разних народа словенског порекла и покушајима да се успостави заједничка свест о словенској заједници, посебно популарно у Пансловенском покрету. Међу првим научницима који су користили термин је био Јозеф Добровски.
Историја славистике је углавном подељена у три периода. До 1876. рани слависти су се сконцентрисали на прикупљање и штампање писаних споменика на словенским језицима, међу њима и првим текстовима написаних на националном језику. То је исто време када је већина словенских језика добила своје прве модерне речнике и правописе. Други период, који се завршава са Првим светским ратом је означен брзим развојем словенске филологије и лингвистике, највише у кругу основаном око Августа Шлајхера и Августа Лескина са Универзитета у Лајпцигу. Након Првог светског рата, слависти су се фокусирали на дијалектологију, док се наука развијала у земљама са становништвом словенског порекла. Након Другог светског рата, центри славистике су такође основани у разним универзитетима изван тих држава.
Славистичке дисциплине[уреди | уреди извор]
Полазећи од традиционалне поделе словенских народа на три основне групе (западни, источни, јужни), славистичке дисциплине се такође деле на три основне групе:
- Западнословенске студије
- Чешке студије, односно чехистика или бохемистика (лат. Bohemistica)
- Кашупске студије, односно кашубистика (лат. Kashubistica)
- Пољске студије, односно полонистика (лат. Polonistica)
- Словачке студије, односно словакистика (лат. Slovacistica)
- Лужичкосрпске студије, односно сорабистика (лат. Sorbistica)
- Источноословенске студије
- Белоруске студије, односно белорусистика (лат. Belarusistica)[1]
- Руске студије, односно русистика (лат. Russistica)
- Русинске студије, односно русинистика (лат. Rusinistica)[2]
- Украјинске студије, односно украјинистика (лат. Ucrainistica)
- Јужнословенске студије
- Бошњачке студије, односно бошњакистика (лат. Bosniacistica)[3]
- Бугарске студије, односно бугаристика (лат. Bulgaristica)
- Хрватске студије, односно хрватистика или кроатистика (лат. Croatistica)
- Македонске студије, односно македонистика (лат. Macedonistica)
- Српске студије, односно србистика (лат. Serbistica)
- Словеначке студије, односно словенистика (лат. Slovenistica)
Слависти[уреди | уреди извор]
Познати слависти[уреди | уреди извор]
 | Нека имена у овом чланку нису транскрибована. Ако умете, кликните на картицу уреди и транскрибујте имена дата у изворном облику. |
- Јозеф Добровски (1753 – 1829) из Чешке
- Александар Востоков (1781—1864.) из Русије
- Вук Стефановић Караџић (1781—1864.) из Србије
- Павел Јозеф Шафарик (1795—1861.) из Словачке
- Франц Миклошич (1813—1891.) из Словеније
- Фјодор Буслајев (1818—1869.) из Русије
- Антон Јанежич (1818—1898.) из Словеније
- Aлeкcaндap Caндић (1836—1908.) из Србије
- Ватрослав Јагић (1838—1923.) из Хрватске
- Jan Niecisław Baudouin de Courtenay (1845 – 1929) из Пољске
- Александар Брикнер (1856 – 1939) из Пољске
- Јосип Томиншек (1872 – 1954) из Словеније
- Макс Вазмер (1886—1962.) из Русије
- Јозеф Матл (1897 – 1974) из Аустрије
- Дмитри Ликачев (1906—1999.) из Русије
- Jaroslav Rudnyckyj (1910—1995.) из источне Галиције
- Dmytro Chyzhevsky (1894—1977.) из Украјине
- Thomas Schaub Noonan (1938 – 2001) из Сједињених Држава
Савремени слависти[уреди | уреди извор]
- Стефан Брезински (1932) из Бугарске
- Радослав Катичић (1930) из Хрватске
- Андреј Зализњак (1935) из Русије
- Борис Успенски (1937) из Русије
- Павел Рудјаков (1956) из Украјине
- Ирина Антанасијевић (1965) из Русије
- Предраг Пипер (1950) из Србије
Види још[уреди | уреди извор]
Напомене[уреди | уреди извор]
- Део текста је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Gordey (2011): Morphonology in Belarusian lingvistics: The formation period, p. 142.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 26. 08. 2021. г. Приступљено 26. 08. 2021.
- ^ Kassianova (2002), p. 1001[мртва веза]: "Rusinistica, or Carpatho-Rusyn studies - a social science discipline focussing on the history of an Eastern Slavic people inhabiting the northern and southern slope of the Carpathian mountains and living within the borders of several Eastern and Central European countries."
- ^ Greenberg 2004, стр. 151.
Литература[уреди | уреди извор]
- Greenberg, Robert D. (2004). Language and Identity in the Balkans: Serbo-Croatian and its Disintegration. New York: Oxford University Press.
