Славиша Сабљић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Славиша Сабљић
Славиша Сабљић 2015. године
Лични подаци
Датум рођења(1946-09-12)12. септембар 1946.
Место рођењаДрвар, ФНРЈ
Датум смрти1. новембар 2021.(2021-11-01) (75 год.)
Место смртиБања Лука, Република Српска, БиХ

Славиша Сабљић (Дрвар, 12. септембар 1946 − Бања Лука, 1. новембар 2021) био је дугогодишњи новинар и уредник Радио-телевизије Републике Српске, аутор серијала "Капи завичаја". Током Одбрамбено-отаџбинског рата био је шеф Прес-центра Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске.

Биограгфија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1946. године у Дрвару. Његов први новинарски текст објављен је 26. марта 1976. године у Дневнику Радио станице "Братство-једниство" у Дрвару. Први његов штампани текст објављен је на насловној страни сарајевског "Ослобођења". Сарађивао је са четрдесет медијских кућа из земље и иностранства, међу којима су Ројтерс и Политика.[1]

Девет година је провео у Великој Кладуши гдје је водио радио Велика Кладуша. Први је новинар који је извјестио о великој афери у предузећу "Агрокомерц" које је у то вријеме водио Фикрет Абдић. Ова афера је потресла тадашњу привреду Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и изазвала је велику пажњу домаћих и свјетских медија.[2]

Био је ратни репортер, односно шеф Прес-центра Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске током Одбрамбено-отаџбинског рата.[1] На ратиштима је провео око 1500 дана. Као ратни репортер био је учесник скупа ратних репортера из земаља југоисточне Европе који је одржан 2003. у Сарајеву. Написао је више текстова и уредио први и једини број "Српске ријечи" (прољеће 1991) гласила одбора Српске демократске странке који је тада формиран у Дрвару. Члан Српске демократске странке до јула 1992. односно до смрти Јована Рашковића.[2] Био је свједок одбране генерала Ратка Младића пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу.

Током рата и послије рата био је новинар Радио-телевизије Републике Српске. Своју прву ТВ причу за ову новинарску кућу објавио је 21. априла 1992. Од тада је објавио преко 2500 ТВ прича. Посебно су били популарни његови серијали "Мало сутра" и "Капи завичаја". Серијал "Мало сутра" је 2005, године била најгледанија емисије у региону. Кратко је био директор ове медијске куће, а потом и уредник Информативног програма "Бел телевизије" након чега се поново враћа у Радио-телевизију Републике Српске. Током 45. година новинарског рада објавио је око 22.000 прича - вијести, информација, репортажа, коментара...[1] Због својих текстова четрнаест пута се нашао на суду, али ни једну парницу коју су поднијели подносиоци тужбе против њега, није изгубио.

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Добитник је бројних признања, између осталог, и признања "Златно перо" за изузетна новинарска достигнућа и допринос укупном развоју и унапређењу новинарства, које му је додијелило Удружење новинара Војводине.[3] Прва значајнија награда коју је добио била му је додијељена од стране сарајевског "Ослобођења" за вијест.[2]

Сабљић је 2016. године одликован Орденом Његоша трећег реда, а одликовао га је тадашњи предсједник Републике Српске Милорад Додик.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Деведесете : из ратног дневника. Бања Лука: Арт принт,. 2005. 
  • Деведесете : из ратног дневника. Бања Лука: Арт принт,. 2007. ISBN 978-99938-40-88-6.  (II издање)
  • Не заборави, вољена земљо. Бања Лука: Републичка организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске. 2009. ISBN 978-99955-51-09-4. 
  • Капи завичаја. Бања Лука: Слово,. 2010. ISBN 978-99938-41-12-8. 
  • Не заборави, вољена земљо. Бања Лука: Републичка организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске. 2010. ISBN 978-99955-51-64-3.  (II допуњено издање)
  • Дрвар између крста и петокраке. Бања Лука: Арт принт. 2012. ISBN 978-99955-84-93-1. 
  • Бисерница : само је прошлост вјечна. Бања Лука: Графид. 2014. ISBN 978-99955-89-34-9. 
  • Не заборави, вољена земљо. Бања Лука: Републичка организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске. 2017. ISBN 978-99976-35-09-9.  (III допуњено издање)
  • Капи завичаја са Славишом Сабљићем. Бања Лука: Радио телевизија Републике Српске. 2020. ISBN 978-99955-794-7-0. 
  • Мара Симашева. Бања Лука: Графид. 2020. ISBN 978-99976-52-23-2. </ref>
  • Не заборави сјећати се. Бања Лука: Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. 2020. ISBN 978-99976-939-0-7. 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Преминуо Славиша Сабљић (ВИДЕО)”. РТРС. 1. 11. 2021. Приступљено 2. 11. 2021. 
  2. ^ а б в Požgaj, Igor (1. 11. 2021). „Preminuo novinar Slaviša Sabljić/Evo šta je o sebi i svom radu napisao”. BLMojGrad.com. Приступљено 2. 11. 2021. 
  3. ^ „Славиши Сабљићу "Златно перо" за изузетна достигнућа у новинарству”. РТРС. 9. 11. 2015. Приступљено 2. 11. 2021. 


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Славиша_Сабљић&oldid=27362330”