Сладун

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Сладун
Farnetto.jpg
грана са листовима
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Секција:
Врста:
Q. frainetto
Биномијално име
Quercus frainetto
(Ten. 1813)
Quercus frainetto range.svg
Распрострањеност врсте
Синоними
Стабло храста сладуна у ботаничкој башти у Познању.

Сладун (лат. Quercus frainetto) је високо листопадно дрво из рода храстова. Други народни називи за сладун су благун, граница, крупна граница и плоскач.

Распрострањеност[уреди]

Сладун је дрво југоисточне Европе и једног дела Мале Азије. По свом ареалу припада балканском флорном елементу, са тежиштем на простору некадашње Мезије (Србија и Бугарска). У Европи допире на север до тромеђе Мађарске, Румуније и Украјине, а на југ до Пелопонеза. Има га понегде и у јужној Италији. Допире на исток до Бесарабије.[1]

Сладун у Србији[уреди]

У Србији Сладун улази у састав климатогене заједнице храстовог појаса, односно шума сладуна и цера (Quercetum frainetto - cerris Rudski 1949). Ова заједница покрива велике површине наше земље (Шумадија), ширећи се према Босни, Црној Гори, Македонији и Бугарској.[1] Чињеница да је сладун далеко цењенији као техничко дрво од цера утицала је да буде више и сечен.[2]

Изглед[уреди]

Сладун расте у висину до 30 м и достиже дебљину дебла до 1 м. Већ после 5 година на младим стаблима почиње а се јавља мртва кора. Кора је тања него код лужњака, светлије боје и обично са уздужним и попречним плитким пукотинама. Младе гранчице су релативно дебеле и длакаве. Сладун развија широку и прилично густу, округласту крошњу.[1][2]

Пупољци су крупни, длакави. Нагомилани су на врху грана, као и лишће. Листови су прости, на гранама наизменично распоређени. Крупни су, обрнуто јајасти, дуги до 20-30 цм, при основи срцасти или увасти, на врло кратким (3-8 цм) длакавим петељкама. Обод је дубоко режњевит, са 6-10 симетричних режњева који се смањују према врху. Наличје листа је меко маљаво.[3][1][3]

Цветови су једнополни. Мушке ресе су доста дугачке, до 12 цм, ретко маљаве. Женски цветови су маљави и седе на заједничкој краткој дршци. Цвета у априлу-мају.[3][1]

Плодови су нагомилани на врховима грана, као и листови. Жир је јајаст, дуг 15-30 цм, 2-3 пута дужи од купуле, на краткој дршци. Купула је полулоптаста, има сиве, прилегле, длакаве љуспе, које при врху прелазе обод. Сазрева у октобру исте године.[3][1] Обилно рађа сваких 5-8 година.[4]

Станиште[уреди]

Запис - Споменик природе Храст сладун у селу Тулеж, Општина Аранђеловац

Сладун се пење до 1.000 м н.в. Углавном расте на дубљим и доста сувим земљиштима, каква су гајњача, смоница али и псеудоглеј са киселом реакцијом. Ксеротермна је врста прелазног подручја између источног Медитерана и југозападних степа. Има добру изданачку снагу и највећи број забрана са сладуном је изданачког порекла.[1]

Употреба[уреди]

Дрво[уреди]

Дрво сладуна је једричаво, годови маркантни, прстенасто порозни. Боја дрвета бељике жућкаста, а срчевине жућкасто смеђа. Дрво храста сладуна далеко је цењеније од церовог. Тешко се цепа, врло је твдо и трајно, врло јако распуцава. [2][5] Као и остале врсте из рода храстова и сладун је цењено техничко дрво и има широку примену. Због својих естетских и механичких својстава и трајности користи се у облом стању или као резана грађа и фурнир. У облом стању користи се као рудничко дрво и за производњу железничких прагова. Резана грађа храста сладуна има широку примену у грађевинарству, за производњу намештаја и грађевинске столарије. Добро се резбари, па се користи и за уметничко изражавање. Дрво храста сладуна се нешто мање цени од дрвета храста лужњака.[6]

Плод - жир[уреди]

"Жирење" свиња.

Познато је да је у доба владавине Кнеза Милоша Обреновића тзв. "жирење свиња" био један од најчешћих начина екстензивног това свиња у Србији, у храстовим и буковим шумама.[7] Данас је оваква врста исхране нарочито популарна у органској пољопривреди.

Храстов жир употребљавао се и у људској исхрани од најдавнијих времена. Утврђено је да су се жирови лужњака и китњака користили у исхрани још у неолиту. Жир многих врста храстова, па тако и сладуна, богат је скробом, шећером, беланчевинама, мастима, смолом и танином. Јестивост жирова зависи управо од садржаја танина у њима. Велики садржај танина резултира горким укусом плодова и ограничава њихову употребу у људској исхрани. Сладун спада у врсте чији жир има мали садржај танина, а доста скроба. Жир и данас користе у исхрани поборници природне исхране, а може се користити печен попут питомог кестена, као пире, самлевен у брашно као додатак хлебу или пржен и млевен као замена за кафу. У Немачкој је и данас познат израз "жирова кафа" (Eichelkaffe).[8]

Медљика[уреди]

Храст сладун је медоносна врста. Посебно је значајан као извор медљике (медљиковац, медун, енг. honeydew honey), посебне врсте меда који стварају пчеле од тзв. медне росе која се лучи са живих делова биљака. То лучење могу изазвати инсекти који сишу биљне сокове (нпр. биљне ваши), односно то су њихови или биљни секрети настали као реакција на оштећивање пупољака, листова, четина или грана, али може бити и физиолошка појава без посредовања других инсеката између биљке и пчеле. Управо је код храста сладуна овај други извор медљике. У процесу раста и зрења жира сладуна долази до лучења слатког, прозирног биљног сока из самих жирова. Биљни сок који храни семе започиње цурити уз кутикулу жира, често уз стварање пене. Сваки поједини жир "меди" по неколико дана, а обзиром да не "меде" сви жирови истовремено ова појава може трајати и до 2 месеца, током јула и августа. Медљика је делотворан антиоксиданс, што јој, због способности везања слободних радикала, осигурава значајно место у исхрани. Осим тога медљика се спорије апсорбује интестиналном тракту човека и због тога мање агресивно делује на живе ћелије људског организма, што јој у погледу лековитости дајеизвесну предност у односу на цветни мед.[4]

Значај у озелењавању[уреди]

На зеленим површинама се користи слично осталим врстама храстова.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. стр. 79. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga. 
  4. 4,0 4,1 Krakar, Davorin (2012). „Karakteristike meduna hrasta sladuna iz Požeške kotline”. Radovi Zavoda za znanstveni i umjetnički rad u Požegi. 1: 375—397. Приступљено 8. 2. 2016. 
  5. ^ Шошкић, Борислав (јул—октобар 2006). „Својства и употреба храстовог дрвета Србије” (PDF). Шумарство. 3: 109—124. Приступљено 21. 1. 2016. 
  6. ^ Поповић, Здравко; Тодоровић, Небојша (2007). „Својства дрвета храста сладуна (Quercus conferta Kit.) из манастирских шума хиландара”. Гласник шумарског факултета. 9 5: 145—154. Приступљено 2. 2. 2016. 
  7. ^ Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. GAUS Agencija. 
  8. ^ Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 83—85. 

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 83—85. 
  • Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. стр. 79. 
  • Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga. 
  • Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304. 

Спољашње везе[уреди]