Слатко (зимница)


Слатко је типичан српски традиционални специјалитет. У међународној терминологији, слатко би се могло описати као кандирано воће. Церемонија гостопримства у Србији често започиње са слатким и чашом воде.[1] Након тога је следио главни део послужења.
Слатко се традиционално припрема искључиво од пробраних, здравих коамда воћа, на шпорету на дрва у отвореним шерпама које се користе само једном годишње, само за кување слатка. Слатко се састоји од целог воћа које се може препознати у густом шећерном сирупу. Служи се у малим чинијама уз чашу свеже воде. Обично гост узима једну кашичицу слатка из чиније и гутљај воде (ако неко пожели више, то мора учинити новом кашичицом).[2]
Најчешће врсте воћа које се користе за кување слатка су: шумске јагоде, шљиве, дуње, вишње, смокве, боровнице и купине.
Слатко је познато исто македонској, бугарској и грчкој кухињи, те као сладко ушло је и у јеврејску кухињу. Ова посластица је била традиционална код јужнословенских народа која се вековима развијала као начин чувања воћа, а данас представља симбол гостопримства. Ова традиција је првобитно била уобичајена само у старој Србији (јужно од Дунава и Саве), док је током постојања Југославије постала популарна широм региона.
Данас се модерна верзија слатке зимнице, тј. кандирано воће често користи као преливи или пуњења за разне торте и колаче.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Slatko & voda”. Vreme. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ „Slatko”. Маde in Montenegro. Архивирано из оригинала 05. 11. 2020. г. Приступљено 24. 1. 2020.