Пређи на садржај

Слаткоћа

С Википедије, слободне енциклопедије

Слаткоћа (или љупкост) је врста привлачности која се обично повезује са младошћу и изгледом, као и научни концепт и аналитички модел у етологији, који је први увео аустријски етолог Конрад Лоренц.[1] Лоренц је предложио концепт дечје шеме (нем. Kindchenschema), скупину особина лица и тела које чине да створење изгледа „слатко” и активирају („ослобађају”) код других мотивацију да се брину о њему.[2] Слаткоћа се може приписати људима, као и стварима које се сматрају привлачним или шармантним.[3]

Јувенилне одлике

[уреди | уреди извор]
Промена пропорција главе (посебно релативне величине горње и доње вилице) у зависности од старости
Пример два љупка барокна анђела из јужне Немачке, из средине 18. века, израђена од липовог дрвета, позлаћена и са оригиналном полихромијом, у Музеју уметности Метрополитен (Њујорк)

Даг Џоунс, гостујући истраживач у области антропологије на Универзитету Корнел, изјавио је да се пропорције црта лица мењају са годинама услед промена у тврдом и меком ткиву. Џоунс је навео да ове „промене везане за узраст” чине да младунци животиња имају „карактеристичан ’сладак’ изглед” са пропорционално мањим њушкама, вишим челима и већим очима од њихових одраслих сродника. Што се тиче тврдог ткива, Џоунс је рекао да неурокранијум знатно расте код младунаца, док кости носа и делови лобање укључени у жвакање хране достижу максималан раст тек касније. Када је реч о меком ткиву, Џоунс је истакао да хрскавичава ткива ушију и носа настављају да расту током целог живота особе. Почевши од двадесет пете године, обрве се спуштају на „супраорбитални гребен” са позиције изнад њега, „бочни аспект обрва” се опушта са годинама, чинећи да очи изгледају мање, а црвени део усана постаје тањи услед губитка везивног ткива.[4]

Једна студија је открила да лица „привлачне” деце беле расе из северне Италије имају „карактеристике бебастости” као што су „веће чело”, мања вилица, „пропорционално већа и истакнутија горња вилица”, шире лице, равније лице и веће „антеропостериорне” димензије лица у поређењу са децом беле расе из северне Италије која су коришћена као референца.[5]

Биолошка функција

[уреди | уреди извор]

Конрад Лоренц је 1949. године тврдио да инфантилне црте лица покрећу реакције неговања код одраслих и да је то еволутивна адаптација која је помогла да се осигура да одрасли брину о својој деци, чиме се на крају обезбеђује опстанак врсте. Неке касније научне студије пружиле су додатне доказе за Лоренцову теорију. На пример, показано је да одрасли људи позитивно реагују на бебе које су стереотипно слатке. Студије су такође показале да реакције на слаткоћу — и на привлачност лица уопште — изгледају сличне унутар и између култура.[6] У студији коју је спровео Стефан Хаман са Универзитета Емори, коришћењем fMRI утврђено је да слатке слике повећавају мождану активност у орбитофронталном кортексу.[7]

Образац раста деце

[уреди | уреди извор]
Мало дете

Дезмонд Колинс, који је био предавач археологије на Универзитету у Лондону,[8] рекао је да је продужени период младости код људи део неотеније.[9]

Физички антрополог Бари Боџин изјавио је да образац раста деце може намерно продужити трајање њихове слаткоће. Боџин је рекао да људски мозак достиже величину одрасле особе када је тело комплетно само 40 процената, када је „сазревање зуба комплетно само 58 процената” и када је „репродуктивно сазревање комплетно само 10 процената”. Боџин је навео да ова алометрија људског раста омогућава деци да имају „површно инфантилан” изглед (велика лобања, мало лице, мало тело и сексуална неразвијеност) дуже него код других врста сисара. Боџин је закључио да овај сладак изглед изазива реакцију „неговања” и „бриге” код „старијих појединаца”.[10]

Родне разлике

[уреди | уреди извор]

На перципирану слаткоћу бебе утичу пол и понашање бебе.[11][12] У истраживању Којаме и сарадника (2006), женске бебе се сматрају слатким због физичке привлачности коју показују више него мушке бебе,[11] док истраживање Каракера (1990) показује да пажња неговатеља и укљученост у заштиту мушке бебе могу бити засновани искључиво на перцепцији среће и привлачности детета.[12]

Пол посматрача може одредити њихову перцепцију разлике у слаткоћи. У студији Шпренгелмајера и сарадника (2009), сугерисано је да су жене осетљивије на мале разлике у слаткоћи од мушкараца истих година. Ово сугерише да су репродуктивни хормони код жена важни за одређивање слаткоће.[13]

Овај налаз је такође демонстриран у студији коју је спровео Т. Р. Али, у којој је 25 студената (7 мушкараца и 18 жена) оцењивало слаткоћу беба у зависности од различитих карактеристика као што су узраст, карактеристике понашања и физичке карактеристике попут облика главе и конфигурације црта лица.[14]

Преференције код мале деце

[уреди | уреди извор]

Борџи и сарадници су навели да мала деца показују преференцију према лицима са „инфантилнијим” распоредом, тј. округлијим лицем, вишим челом, већим очима, мањим носом и мањим устима. У студији која је обухватала децу узраста од три до шест година, Борџи и сарадници (2014) су утврдили да су деца показивала преференцију времена гледања према очима „високо инфантилних” лица паса, мачака и људи, за разлику од „ниско инфантилних” лица те три врсте.[15]

Хормони и варијације у слаткоћи

[уреди | уреди извор]

Постоје сугестије да нивои хормона могу утицати на перцепцију слаткоће код особе. Конрад Лоренц сугерише да је „понашање неговања и афективна оријентација” према бебама урођени механизам, и да га покрећу слатке карактеристике као што су „буцкасти образи” и велике очи. Студија Шпренгелмајера и сарадника (2009) проширује ову тврдњу манипулисањем сликама беба како би се тестирала способност група да уоче разлике у слаткоћи. Студије показују да жене у пременопаузи боље детектују слаткоћу од жена истих година у постменопаузи. Штавише, у прилог овој тврдњи, жене које узимају пилуле за контрацепцију које подижу ниво репродуктивних хормона боље детектују слаткоћу од жена истих година које не узимају пилулу.[13]

Шпренгелмајер је окупио 24 младе жене, 24 млада мушкараца и 24 старије жене да учествују у његовој студији. Спровео је три студије у којима су приказиване слике беба беле расе, а од учесника је тражено да их оцене на скали слаткоће од један до седам. Студија је открила разлике међу групама у дискриминацији слаткоће, што је искључило кохортне и друштвене утицаје на перципирану слаткоћу. У другој студији је утврђено да су жене у пременопаузи дискриминисале слаткоћу на вишем нивоу од својих вршњакиња у постменопаузи. Овај налаз сугерисао је биолошки фактор, који је затим даље истражен у трећој студији. Овде је Шпренгелмајер упоредио осетљивост на слаткоћу између жена у пременопаузи које су узимале и оних које нису узимале оралне контрацептиве. Студија је закључила да су на пост-перцептивне процесе утицали нивои хормона (посебно прогестерона и естрогена) код жена, и тиме утицали на осетљивост на слаткоћу.[13]

Корелације са неговањем

[уреди | уреди извор]

Студија коју је спровео Конрад Лоренц раних 1940-их открила је да облик главе бебе позитивно корелира са неговањем одраслих и повећаном перцепцијом „слатког”. Међутим, студија Томаса Алија није пронашла такву корелацију и указала је на погрешне процедуре у тој студији. Алијева студија је открила да цефалични облик главе бебе заиста изазива позитиван одговор код одраслих и да се та деца сматрају „слађом”. У својој студији, Али је ангажовао 25 студената да оцењују цртеже лица бебе. Исти цртеж је коришћен сваки пут, међутим, цефалични облик главе је мењан коришћењем кардиоидне трансформације (трансформација која моделира цефалични раст у односу на процес старења) како би се прилагодила перципирана старост; друге карактеристике лица нису мењане. Студија је закључила да велики облик главе повећава перципирану слаткоћу, која затим изазива позитиван одговор у неговању од стране одраслих. Студија је такође приметила да перципирана слаткоћа зависи и од других физичких и карактерних особина детета, укључујући узраст.[14]

У студији Мекејба (1984) о деци чији је узраст варирао од малишана до тинејџера, деца са „одраслијим” пропорцијама лица су имала већу вероватноћу да су доживела физичко злостављање од деце истог узраста која су имала мање „одрасле” пропорције лица.[16]

Студија Каракера (1990) сугерисала је да „веровања одрасле особе о личности и очекиваном понашању бебе могу утицати на интеракцију одрасле особе са бебом”, и пружила доказе да се на тај начин „основни ефекти слаткоће могу повремено замаглити код појединих беба”.[12] Којама (2006) је рекао да перцепција слаткоће бебе код одраслог неговатеља може мотивисати количину бриге и заштите коју неговатељ пружа, као и дивљење показано према беби, и закључио да је „заштитнички осећај одраслих према деци изгледао као важнији критеријум за процену слаткоће дечака”.[11]

Мелани Глокер (2009) пружила је експерименталне доказе да слаткоћа беба мотивише неговање код одраслих, чак и ако нису у сродству са бебом.[17] Глокер је тражила од појединаца да оцене ниво слаткоће беба на сликама и бележила мотивацију коју су ти учесници имали да брину о бебама. Истраживање је сугерисало да је оцена перципиране слаткоће бебе од стране појединца одговарала нивоу мотивације коју је појединац имао да брине о тој беби.[17] Глокер и колеге су затим користили функционалну магнетну резонанцију (fMRI) да покажу да лица беба са већим садржајем особина дечје шеме генеришу већу активацију у нуклеус акумбенсу, малој области мозга централној за мотивацију и награду.[2] Овај рад је разјаснио неуронски механизам кроз који дечја шема (Kindchenschema) може мотивисати („ослободити”) понашање неговања. Штавише, слатке бебе су имале већу вероватноћу да буду усвојене и оцењене као „симпатичније, пријатељскије, здравије и компетентније” од беба које су биле мање слатке. Постоји импликација да је одговор на дечју шему кључан за људски развој јер поставља темеље за неговање и однос између детета и старатеља.[17]

Шерман, Хајт и Коан (2009), у два експеримента, открили су да излагање надражајима високе слаткоће повећава учинак при игрању игре Операција, задатка који захтева екстремну пажљивост. Студија је навела да је промена у понашању ка већој пажљивости у складу са ставом да је слаткоћа нешто што ослобађа људски систем неговања. Студија је такође навела да промена у понашању ка већој пажљивости има смисла као адаптација за бригу о малој деци.[18]

Културни значај

[уреди | уреди извор]
Стивен Џеј Гулд и Ненси Еткоф навели су Микија Мауса као пример лика из цртаног филма намерно дизајнираног да буде сладак
Примери кавај дизајна ликова

Даг Џоунс, гостујући истраживач у области антропологије на Универзитету Корнел, рекао је да се лица мајмуна, паса, птица па чак и предњи делови аутомобила могу учинити слађим њиховим морфовањем помоћу „кардиоидне” (срцолике) математичке трансформације. Џоунс је рекао да негативно кардиоидно напрезање резултира тиме да лица изгледају мање зрело и слађе тако што изазива ширење црта лица на врху лица ка споља и нагоре, док изазива сакупљање црта на дну лица ка унутра и нагоре.[4]

Стивен Џеј Гулд је рекао да је током времена Мики Маус цртан тако да све више личи на младунче са релативно већом главом, већим очима, већим и избоченијим кранијумом, мање закошеним и заобљенијим челом, краћим, дебљим и „буцкастијим” ногама, дебљим рукама и дебљом њушком која је давала изглед мање истурености. Гулд је сугерисао да је ова промена у Микијевом имиџу имала за циљ да повећа његову популарност чинећи га слађим и „безопасним”. Гулд је рекао да су неотеничне промене у Микијевом облику биле сличне неотеничним променама које су се догодиле у људској еволуцији.[19]

Ненси Еткоф, доктор психологије са Универзитета у Бостону, рекла је да „цртачи капитализују наше урођене преференције за јувенилне особине”, и навела је Микија Мауса и Бамбија као примере овог тренда. Рекла је да су телесне пропорције Микија Мауса „стариле уназад” од његовог настанка, јер су „његове очи и глава постајали све већи док су му удови постајали све краћи и дебљи”, што је кулминирало тиме да личи на „људску бебу”. Даље је поменула „преувеличано високо чело” и „срнеће очи” Бамбија као још један пример овог тренда.[20]

Марк Џ. Естрен, доктор психологије са Универзитета у Бафалу,[21] рекао је да слатке животиње добијају више пажње јавности и научних студија због физичких карактеристика које би се сматрале неотеничним из перспективе људског развоја. Естрен је рекао да људи треба да буду свесни своје пристрасности према слатким животињама, како би се вредновале и животиње које се не би сматрале слатким, поред оних слатких.[22]

Перцепција слаткоће је културно разнолика. Разлике међу културама могу бити значајно повезане са потребом да се буде друштвено прихваћен.[23] Кавај је концепт у јапанској популарној култури који описује слаткоћу и невиност. Кавај естетика се често налази у аниме и манга остварењима, а њени елементи се појављују и у савременој јапанској уличној моди.[24]

Слатке животиње

[уреди | уреди извор]
Штене златног ретривера

Шерман, Хајт и Коан (2009) су користили слике штенаца и мачета за „високо слатке” надражаје у својој студији у два експеримента.[18]

Вилијам Р. Милер, доцент биологије на Универзитету Бејкер у Канзасу, рекао је да већина људи, када види тардиграде (водене медведе), каже да су то најслађи бескичмењаци.[25]

Кента Такада (2016) је навео да је Мијаношита (2008) рекао да је дизајн чоколаде направљене да изгледа као ларва бубе носорога дизајн који је истовремено сладак и одвратан.[26][27]

Еволуциони биолози сумњају да су „псеће очи”, особина која одсуствује код дивљих вукова, ненамерно одабране од стране људи током припитомљавања паса.[28] Како би добили љубимце са посебно слатким лицима, неке расе паса су узгајане са све озбиљнијим деформитетима лобање званим брахицефалија, на пример француски булдог, који због тога пати од синдрома опструкције дисајних путева.[29][30]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lorenz, Konrad (1971). Studies in Animal and Human Behavior. Cambridge, MA: Harvard Univ Press. 
  2. ^ а б Glocker ML, Langleben DD, Ruparel K, Loughead JW, Valdez JN, Griffin MD, Sachser N, Gur RC. „Baby schema modulates the brain reward system in nulliparous women.”. 106 (22): 9115—9119.  Proceedings of the National Academy of Sciences – U.S.A 2009 June 2;.
  3. ^ cute, adj. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 16. 02. 2013. г. Приступљено 30. 01. 2026. . OED Online. March 2012. . (приступљено 29. 4. 2012).
  4. ^ а б Jones, D.; et al. (децембар 1995). „Sexual Selection, Physical Attractiveness, and Facial Neoteny: Cross-cultural Evidence and Implications [and Comments and Reply]”Неопходна новчана претплата. Current Anthropology. 36 (5): 723—748. S2CID 52840802. doi:10.1086/204427. Приступљено 22. 1. 2017. 
  5. ^ Preedy, V.R. (2012). Handbook of anthropometry: Physical measures of human form in health and disease. New York: Springer Science. ISBN 978-1-4419-1787-4
  6. ^ Van Duuren, Mike; Kendell-Scott, Linda; Stark, Natalie. Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (27. септембар 2007)(PDF), King Alfred's College. Archived from the original.
  7. ^ Schneider, Avie (10. 1. 2013). „Agreed, Baby Pandas Are Cute. But Why?”. National Public Radio. Приступљено 13. 1. 2013. 
  8. ^ (1970). Special Issue: Early Man. World Archaeology Volume 2, Issue 1, „Contributors”. World Archaeology. 2: 112. 1970. doi:10.1080/00438243.1970.9979467.  Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ) „link”. 
  9. ^ Collins, D.; et al. (1973). Background to archaeology: Britain in its European setting. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-20155-1.  hard cover
  10. ^ Bogin, B. (1997). Evolutionary Hypotheses for Human Childhood. Yearbook of Physical Anthropology, vol. 40, стр. 63–89
  11. ^ а б в Koyama, Reiko; Takahashi, Yuwen; Mori, Kazuo (2006). „Assessing the cuteness of children: Significant factors and gender differences”. Social Behavior and Personality. 34 (9): 1087—1100. doi:10.2224/sbp.2006.34.9.1087 Слободан приступ. 
  12. ^ а б в Karraker, Katherine; Stern, Marilyn (1990). „Infant physical attractiveness and facial expression: Effects on adult perceptions”. Basic and Applied Social Psychology. 11 (4): 371—385. doi:10.1207/s15324834basp1104_2. 
  13. ^ а б в Sprengelmeyer, R; Perrett, D.; Fagan, E.; Cornwell, R.; Lobmaier, J.; Sprengelmeyer, A.; Aasheim, H.; Black, I.; Cameron, L.; Crow, S.; Milne, N.; Rhodes, E.; Young, A. (2009). „The Cutest Little Baby Face: A Hormonal Link to Sensitivity to Cuteness in Infant Faces”. Psychological Science. 20 (9): 149—154. CiteSeerX 10.1.1.468.7485 Слободан приступ. PMID 19175530. S2CID 1040565. doi:10.1111/j.1467-9280.2009.02272.x. 
  14. ^ а б Alley, Thomas (1981). „Head shape and the perception of cuteness”. Developmental Psychology. 17 (5): 650—654. doi:10.1037/0012-1649.17.5.650. 
  15. ^ Borgi, M. et al. (2014). Baby schema in human and animal faces induces cuteness perception and gaze allocation in children. In Frontiers in Psychology. 5(411).
  16. ^ Bruce, V. & Young, A. (2012). Face Perception. USA & Canada: Psychology Press. ISBN 978-1-84169-878-6 (hbk)
  17. ^ а б в Glocker, Melanie; Langleben, Daniel D.; Kosha Ruparel; Loughead, James W.; Gur, Ruben C.; Norbert Sachser (2008). „Baby Schema in Infant Faces Induces Cuteness Perception and Motivation for Caretaking in Adults”. Ethology. 115 (3): 257—263. PMC 3260535 Слободан приступ. PMID 22267884. doi:10.1111/j.1439-0310.2008.01603.x. 
  18. ^ а б Sherman, G. D., Haidt, J., & Coan, J.A. „Viewing Cute Images Increases Behavioral Carefulness”. Emotion. 9 (2): 283—285. 2009. 
  19. ^ Etcoff (1980). „"A Biological Homage to Mickey Mouse"”. The Panda's Thumb: More Reflections in Natural History (PDF). W.W. Norton & Company. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 10. 2013. г.  Непознати параметар |DUPLICATE_publisher= игнорисан (помоћ)
  20. ^ Survival of the Prettiest: The Science of Beauty. New York. 1999. ISBN 978-0-307-77911-3.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  21. ^ Estren, M.J. & Potter, B.A. (2013). Healing Hormones: How to Turn on Natural Chemicals to Reduce Stress. Oakland, CA: Ronin Publishing, Inc. ISBN 978-1-57951-180-7. 
  22. ^ Estren, M.J. (2012). „The Neoteny Barrier: Seeking Respect for the Non-Cute”. Journal of Animal Ethics. 2 (1): 6—11. doi:10.5406/janimalethics.2.1.0006. 
  23. ^ Kleck, Robert E.; Richardson, Stephen A.; Ronald, Linda (1974). „Physical appearance cues and interpersonal attraction in children”. Child Development. 45 (2): 305—310. JSTOR 1127949. doi:10.2307/1127949. 
  24. ^ Bremner, Brian. „In Japan, Cute Conquers All”. Bloomberg News (на језику: енглески). Приступљено 1. 10. 2024. 
  25. ^ Miller, William R. "Randy" (2011). „Tardigrades: These ambling, eight-legged microscopic "bears of the moss" are cute, ubiquitous, all but indestructible and a model organism for education”. American Scientist. 99 (5): 384—391. JSTOR 23019349. doi:10.1511/2011.92.384. 
  26. ^ Takada, K (2016). „Gummi Candy as a Realistic Representation of a Rhinoceros Beetle Larva”. American Entomologist. 62 (3): 154—156. doi:10.1093/ae/tmw060. 
  27. ^ Breeding for extreme conformations
  28. ^ „Scientists Explain Puppy Dog Eyes”. www.wbur.org. 18. 6. 2019. 
  29. ^ Suffocate me…WITH LOVE – The History & Realities of French Bulldogs
  30. ^ What Unethical Breeding Has Done To Bulldogs

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Слаткоћа&oldid=30904804”