Слепуље

С Википедије, слободне енциклопедије

Слепуље
Временски распон: Pennsylvanian–Recent
Pacific hagfish Myxine.jpg
Пацифичка слешуља почива на дну океана, на 280 m дубине од обале Орегона
Eptatretus stoutii heads.jpg
главе пацифичких слепуља,
Eptatretus stoutii
Научна класификација e
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Подтип: Vertebrata
Наткласа: Cyclostomata
Класа: Myxini
Ред: Myxiniformes
Породица: Myxinidae
Rafinesque, 1815
Родови[1]
Синоними
  • Bdellostomatidae Gill, 1872
  • Homeidae Garman, 1899
  • Paramyxinidae Berg, 1940
  • Diporobranchia Latreille, 1825[2]

Слепуље или миксине (Myxini, Myxinoidea или Hypotreti) су кичмењаци без вилица, колоусте, који паразитирају на површини или у цреву риба због чега су без очију по чему се разликују од својих најближих сродника, змијуљица. Могу да реагују на промену јачине светлости захваљујући рецепторима у кожи. На унутрашњој ивици уста имају хрсавичаво задебљање које им омогућава да гризу плен. Не могу да сишу крв као што то раде змијуљице. Најчешће нападају угинуле или болесне рибе, а могу се хранити и ситним бескичмењацима. Носна дупља је непарна и преко унутрашњег отвора је у вези са ждрелом чиме се омогућава дисање и за време храњења пошто су тада уста затворена. Немају јасно изражен стадијум ларве. Слепуље су хермафродити, али је код сваке јединке функционална само једна врста полних жлезда па се тако мужјаци морају спарити са женкама. Најпознатије врсте слепуља су: Myxine glutinosa која живи у Атлантском океану и има шест пари шкржних отвора; и Bdellostoma stouti има већи број шкржних отвора и живи поред западне обале Америке.

Слепуље су једине познате постојеће животиње које имају лобању, али су без кичменог стуба, иако оне имају рудиментарне пршљенове.[3] Попут лампуга, слепуље су без чељусти; оне чине сестринску групу чељусних кичмењака, и постојеће слепуље су сличне онима од пре око 300 милиона година.[4]

Класификација слепуља је била контроверзна. Питање је било да ли су слепуље дегенерисан тип кичмењачке рибе који је током еволуције изгубио своје пршљенове (првобитна шема) и био је најближи сродник лампугама, или слепуље представљају фазу која претходи еволуцији кичменог стуба (алтернативна шема) као што је случај са ланцетама. Недавни ДНК докази су подржали оригиналну шему.[5]

Физичке карактеристике[уреди | уреди извор]

Два погледа на слепуљу (Myxini glutinosa[6][7]) са аналитичким слојевима и дисекцијом, објављена 1905.

Карактеристике тела[уреди | уреди извор]

Слепуља је типично дугачка око 50 cm (19,7 in). Највећа позната врста је Eptatretus goliath, са примерком забележеним од 127 cm (4 ft 2 in), док Myxine kuoi и Myxine pequenoi изгледа не достижу више од 18 cm (7,1 in). Неки примерци су виђени чак и са дужином до 4 cm (1,6 in).

Слепуље имају издужено тело налик јегуљи и репове налик на весла. Њихова кожа је гола и покрива тело као чарапа која лабаво пристаје. Оне су углавном загасито ружичасте боје и изгледају у знатној мери попут црва. Имају хрскавичасту лобању (иако је део који окружује мозак састављен првенствено од фиброзног омотача) и структуре налик на зубе састављене од кератина. Боје зависе од врсте, у распону од розе до плаво-сиве, а могу бити присутне црне или беле мрље. Очи су једноставне мрље, а не очи са сочивима које могу да разреше слике. Слепуље немају праве пераје и имају шест или осам мрена око уста и једну ноздрву. Уместо вертикално артикулисаних чељусти попут Gnathostomata (кичмењаци са чељустима), они имају пар хоризонтално покретних структура са избочинама сличним зубима за извлачење хране. Уста слепуље има два пара рожнатих зуба у облику чешља на хрскавичној плочи која се извлачи и увлачи. Ови зуби служе за хватање хране и њено привлачење према ждрелу.[8]

Пацифичка слепуља на 150 m дубине, Калифорнија, Национално морско уточиште Кордел Банк

Кожа му је причвршћена за тело само дуж средишњег гребена леђа и код слузавих жлезда, и испуњена је са приближно трећином телесне запремине крви, остављајући утисак вреће испуњене крвљу. Претпоставља се да је ово адаптација за преживљавање напада предатора.[9] Атлантска слепуља, представник потфамилије Myxininae, и пацифичка слепуља, представник подфамилије Eptatretinae, разликују се по томе што ова друга има мишићна влакна уграђена у кожу. Положај мировања пацифичке слепуље такође има тенденцију да буде намотан, док је положај атлантске слепуље испружен.[10][11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Nelson, Joseph S.; Grande, Terry C.; Wilson, Mark V. H. (2016). Fishes of the World (5th изд.). John Wiley & Sons. ISBN 9781118342336. 
  2. ^ van der Laan, Richard; Eschmeyer, William N.; Fricke, Ronald (2014). „Family-group names of Recent fishes”. Zootaxa. 3882 (2): 001—230. ISSN 1175-5326. PMID 25543675. S2CID 31014657. doi:10.11646/zootaxa.3882.1.1Слободан приступ. 
  3. ^ Reece, Jane (2014). Campbell Biology. Boston: Pearson. стр. 717. ISBN 978-0321775658. 
  4. ^ Myxini Архивирано 2017-12-15 на сајту Wayback Machine – University of California Museum of Paleontology
  5. ^ Janvier, P. (2010). „MicroRNAs revive old views about jawless vertebrate divergence and evolution”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 107 (45): 19137—19138. Bibcode:2010PNAS..10719137J. PMC 2984170Слободан приступ. PMID 21041649. doi:10.1073/pnas.1014583107Слободан приступ. »Although I was among the early supporters of vertebrate paraphyly, I am impressed by the evidence provided by Heimberg et al. and prepared to admit that cyclostomes are, in fact, monophyletic. The consequence is that they may tell us little, if anything, about the dawn of vertebrate evolution, except that the intuitions of 19th century zoologists were correct in assuming that these odd vertebrates (notably, hagfishes) are strongly degenerate and have lost many characters over time« 
  6. ^ P. J. P. Whitehead; M.-L. Bauchot; J.-C. Hureau; J. Nielsen; E. Tortonese, ур. (1984). „Hagfish (Myxine glutinosa)”. Fishes of the NE Atlantic and the Mediterranean. 
  7. ^ Michael Filisky; Roger Tory Peterson (1998). „Atlantic Hagfish”. Peterson First Guide to Fishes of North America (2nd изд.). Houghton Mifflin Harcourt. стр. 10. ISBN 978-0-395-91179-2. 
  8. ^ Hyperotreti Архивирано 2013-02-06 на сајту Wayback Machine. Tree of Life
  9. ^ The world's fastest shark is no match for a sack of flaccid hagfish skin
  10. ^ How the slimy hagfish ties itself up in knots—and survives shark attacks
  11. ^ „Comparative Biomechanics of Hagfish Skins SICB - 2017 meeting - Abstract Details”. Архивирано из оригинала на датум 2018-05-21. Приступљено 2018-05-17. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]