Сликарство оштрих ивица

С Википедије, слободне енциклопедије
Сликарство оштрих ивица повезанo je са геометријском апстракцијом, оп уметности, постсликовном апстракцијом и сликарством поља боје.

Сликарство оштрих ивица (енг. Hard-edge painting) је сликовни правац у апстрактном сликарству дефинисан широким, плошним обојеним површинама омеђеним прецизно оцртаним ивицама, најчешће дуж правих линија, иако су и закривљене ивице такође уобичајене. Овај стил је повезан са геометријском апстракцијом, оп уметности, постсликовном апстракцијом и сликарством поља боје. За разлику од геометријске апстракције, сликарство оштрих ивица тежи тоталном јединству у којем нема предњег и задњег плана.

Лоренс Аловеј је 1966. писао да је термин сликарство оштрих ивица требало да се односи на „нови развој који комбинује економичност облика и уредност површине са пуноћом боја, без сталног подсећања на ранију геометријску уметност”. Главни представници сликарства оштрих ивица су Елсворт Кели и Кенет Ноланд. Четворица сликара са Западне обале САД на које је Лангснер првобитно применио термин били су Карл Бенџамин (Karl Benjamin), Лорсер Феителсон (Lorser Feitelson), Фредрик Хамерсли (Frederick Hammersley) и Џон Меклаклин (John McLaughlin); преферирали су термин „апстрактни класицизам”.

Порекло назива[уреди | уреди извор]

Термин сликарство оштрих ивица је сковао Џулс Лангснер (Jules Langsner) писац, кустос и ликовни критичар Лос Анђелес тајмса (енгл. Los Angeles Times), дневних новине из Лос Анђелеса, које се дистрибуирају у западном делу Сједињених Држава, 1959. године је ако би описао рад калифорнијских сликара , који су, као реакцију на више сликарске или гестуралне форме апстрактног експресионизма , усвојили безличну примену сликања и цртања. области боје са посебном оштрином и јасноћом. Овај приступ апстрактном сликарству проширио се светом 1960-их година.

Сликарство оштрих ивица се такође користи и као описни термин за описивање ових карактеристика када се нађу на било којој слици, односно слика са обојеним површинама оштрих ивица које могу бити и фигуративне и апстрактне.

Историја[уреди | уреди извор]

Пре сликарства оштрих ивица и други ранији покрети или стилови такође су се карактерисали оштрим обрисима, као што су прецизност, коју су неким уметници користили у својим радовима, па се тако сликарство оштра ивица може видети и у једној или више уметничких школа,

Нови приступи у апстрактном сликарству, обједињен називом системско сликарство, јавило се 1966. године када је Лоренс Аловеј за Музеј Гугенхајм у Њујорку организовао изложбу на којој су приказани радови уметника који на својим сликама понављају једну тему. Међу њима су били сликари, попут:

  • Кенета Ноланда,[1] који између 1955. и 1962. године слика кругове (круг или серију концентричних кругова тачно центрираних на квадратном платну), да би око 1963. године почео да истражује односе остварене најпре јајоликим облицима постављеним изнад центра платна, а потом и прецизно осликаним, најпре симетричним а потом и асиметричним, шевронима који почињу у горњим угловима и спуштају се до центра доње ивице платна (карактеристичан знак „V“). Ноланд је користећи поједностављену апстракцију омогућио да дизајн не умањи употребу боја.
  • Пола Филија који слика четворолистове,[2][3]
  • Рајнхарта који слика крстове, као и слике које се састоје од једног обојеног поља, или групе теквих слика.

Крајем 1950-их, Langsner и Peter Selz, тадашњи професори на Claremont Colleges, уочили су заједничку везу између недавних радова Џона Меклафлина (1898–1976), Лорсера Фајтелсона (1898–1978), Карла Бењамина (1925–2012), Фредерика Хамерслија (1919–2009) и Фајтелсонове супруге Хелене Лундеберг (1908–1999). Група од седморо се окупила у дому Фајтелсонових да разговарају о групној изложби овог нефигуративног сликарског стила. Под руководством кустоса Langsner ова четири апстрактна сликара (изузев Хелене Лундеберг) отворили су у Музеју уметности у Сан Франциску 1959. године, изложбу, са којом су затим отпутовала у Музеј уметности округа Лос Анђелес.[4]

Представници стила[уреди | уреди извор]

Овај стил геометријске апстракције са тврдом ивицом подсећа на раније радове Касимира Маљевича, Василија Кандинског, Теа ван Дузбурга и Пита Мондријана. Остали уметници повезани са сликарством оштрих ивица су:

Пит Модријан (1966)
Казимир Маљевич
  • Herb Aach,
  • Josef Albers,
  • Richard Anuszkiewicz,
  • Max Bill,
  • Ilya Bolotowsky,
  • Herbert Busemann,
  • Ralph Coburn,
  • Nassos Daphnis,
  • Ronald Davis,
  • Gene Davis,
  • Robyn Denny,
  • Howard Mehring,
  • Burgoyne Diller,
  • Burhan Dogancay,
  • John Ferren,
  • Peter Halley,
  • Al Held,
  • Robert Indiana,
  • Ellsworth Kelly,
  • Jack Youngerman,
  • Günther C. Kirchberger,
  • Alexander Liberman,
  • Agnes Martin,
  • George L. K. Morris,
  • Kenneth Noland,
  • Ad Reinhardt,
  • Deborah Remington,
  • Bridget Riley,
  • Ludwig Sander,
  • David Simpson,
  • Leon Polk Smith,
  • Julian Stanczak,
  • Jeffrey Steele,
  • Frank Stella,
  • Myron Stout,
  • Leo Valledor,
  • Victor Vasarely,
  • Charmion von Wiegand,
  • Neil Williams,
  • John Stephan,
  • Larry Zox,
  • Mino Argento and
  • Barbro Östlihn.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Appreciating Noland”. www.sharecom.ca. Архивирано из оригинала 21. 01. 2021. г. Приступљено 2022-08-08. 
  2. ^ „Paul Feeley”. Paul Feeley (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 08. 03. 2022. г. Приступљено 2022-08-08. 
  3. ^ Baro, Gene (1968). "Paul Feeley: The Drawings and Watercolors". Bennington Review. 2 (2): 17–30.
  4. ^ Finkel, Jori (2007-10-07). „Karl Benjamin’s Colorful Resurgence”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-08-08. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сликарство_оштрих_ивица&oldid=27008361”