Слободан Владушић

С Википедије, слободне енциклопедије
Проф. др
Слободан Владушић
Слободан Владушић
Датум рођења(1973-05-09)9. мај 1973.(49 год.)
Место рођењаСуботица, СР Србија
 СФР Југославија
ПребивалиштеСуботица
Образовањедоктор књижевних наука
УниверзитетФилозофски факултет Универзитета у Новом Саду
Занимањеуниверзитетски професор и књижевник
Радови
  • Црњански, Мегалополис (2011)
  • Књижевност и коментари (2017)
  • Велики јуриш (2018)
  • Омама (2021)

Слободан Владушић (Суботица, 9. мај 1973) српски je универзитетски професор, књижевник, романописац и есејиста.

Биографија[уреди | уреди извор]

Oсновну школу (19801988) и средњу школу (19881992) завршио је у Суботици. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, Одсек за српску књижевност и језик (19931998). Гoдину дaнa je прoвeo кao лeктoр зa српски jeзик нa Унивeрзитeту Aдaм Mицкиjeвич у Пoзнaњу.Магистрирао је 2005. на Филозофском факултету у Новом Саду са темом „Дезинтеграција мотива мртве драге у српској поезији ХХ века“, а докторску дисертацију под насловом „Слике европских метропола у прози Милоша Црњанског“ одбранио 2008. Од октобра 1998. до марта 1999. био је уредник критике у часопису Реч. У току 2001. године био је три месеца хонорарни уредник на Телевизији Суботица. Био је уредник Летописа Матице српске (20132016). Oснoвao je Цeнтaр зa истрaживaњe и пoпулaризaциjу српскe књижeвнoсти при Oдсeку зa српску књижeвнoст нa Филoзoфскoм фaкултeту у Нoвoм Сaду, као и „Блогераму”, курс писања блогова за ученике 4. разреда средњих школа. Тренутно је запослен на Филозофском факултету у Новом Саду на Одсеку за српску књижевност и језик као редовни професор.[1] Уз академску каријеру активно негује и списатељску. Члан је књижевне групе П-70, заједно са Владимиром Кецмановићем, Николом Маловићем, Дејаном Стојиљковићем и Марком Крстићем.[2]

Дела[уреди | уреди извор]

Периодика[уреди | уреди извор]

Прозом, преводима, стручним радовима и критиком заступљен је у листовима и часописима: Реч (1996–2000), Pro Femina (1996, 1997), Поља (1996–1998, 2008, 2011), Свеске (1997, 1998), Књижевна реч (1997), Летопис Матице српске (1997–2004, 2006, 2011, 2013–2017), Књижевна критика (1998), Књижевне новине (2000, 2001), Луча (2000), Северни бункер (2000, 2001, 2003), Књижевни гласник (2001), Књижевни магазин (2001, 2012, 2013), Повеља (2001), Златна греда (2002, 2004, 2006, 2010–2012), Књижевна историја (2002, 2005), Градина (2003), Кораци (2004, 2006), Политика (2004, 2005), Наслеђе (2004, 2006, 2009, 2010), Стање ствари (2005, 2006), Књижевни лист (2005), Књижевност (2005, 2008), Руковет (2006), Годишњак Филозофског факултета (2007, 2009, 2010, 2012, 2016, 2017), Раскршћа (2007), Култура (2009, 2013), Анали Борислава Пекића (2009), Всесвіт (Украјина, 2009), Нова српска политичка мисао (2009), Pravo & Društvo (2010), Свеске Задужбине Иве Андрића (2010–2012), Нова Зора (2011), Социолошки преглед (2012), Октоих (2013), Наш траг (2013).

Слободан Владушић, Књижевност и коментари (2017)

Књижевнотеоријска дела[уреди | уреди извор]

Слободан Владушић, Велики јуриш (2018)

Књижевноуметничка дела[уреди | уреди извор]

Остало[уреди | уреди извор]

Написао је монографију Košarka to je Partizan: mit o Košarkaškom klubu Partizan (2016).

Написао је драму Тенисер која се изводила у Народном позоришту у Суботици.

Публицистику је објављивао у НИН, Недељнику и Печату.

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Слободан Владушић”. Приступљено 23. 3. 2022. 
  2. ^ „Слободан Владушић”. Приступљено 23. 3. 2022. 
  3. ^ а б в „Слободан Владушић”. Стубови културе. 2012. Приступљено 7. 6. 2012. [мртва веза]
  4. ^ Исидора Секулић“ Слободану Владушићу”. Радио-телевизија Републике Српске. 6. 6. 2012. Приступљено 7. 6. 2012. 
  5. ^ Награду „Меша селимовић“ деле Негришорац и Владушић
  6. ^ „Nagrada „Janko Veselinović“ Slobodanu Vladušiću”. Laguna. 16. 5. 2019. Приступљено 25. 2. 2022. 
  7. ^ „Награда „Светозар Ћоровић“ додељена Слободану Владушићу”. Дневник. 11. 9. 2019. Приступљено 25. 2. 2022. 
  8. ^ „Писцу Слободану Владушићу награда Бескрајни плави круг”. Дневник. 20. 11. 2021. Приступљено 25. 2. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]