Слободан пад
У класичној механици, слободан пад је свако кретање тела под деловањем силе теже, без почетне брзине, гдје је убрзање које телу саопштава сила теже, једино убрзање које дјелује на то тело. [1][2][3] Остале силе као што је сила отпора средине се занемарује. Према другом Њутновом закону, пошто на тело делује само сила теже важи следећа релација:
Убрзање које тело има током слободног пада једнако је убрзању силе земљине теже:
Убрзање силе Земљине теже зависи од географске ширине и надморске висине на којој се тело налази, на географској ширини 45° на нивоу мора износи 9.81 m/s².[4]
Док тело слободно пада оно се креће равномерно убрзано, тако да се његова брзина са временом повећава све док не удари у Земљу.
Објект у техничком смислу термина „слободни пад” не мора нужно да пада у уобичајеном смислу те ријечи. Објект који се креће према горе не би падао, али ако је подложан само гравитационој сили, каже се да је у слободном паду. Мјесец је, дакле, у слободном паду.
У грубо равномјерном гравитационом пољу, у недостатку било које друге силе, гравитација дјелује на сваки дио тијела отприлике једнако, што резултира осјећајем бестежинског стања, стања које се јавља и када је гравитационо поље слабо (као, на примјер, када је далеко од било којег извора гравитације).
Израз „слободан пад” често се користи слободније него у строгом смислу који је изнад дефинисан. Стога се пад кроз атмосферу, без падобрана или уређаја за подизање, често назива слободним падом. Аеродинамичке силе вучења у таквим ситуацијама спречавају их да произведу пуно бестежинско стање, па тако „слободни пад” падобранца, након постизања терминалне брзине, производи осјећај да је тежина тијела подржана улошком ваздуха.
Галилејев оглед[уреди | уреди извор]
Сва тела која падају ка површини Земље имају једнако убрзање. Ову тврдњу је први доказао италијански астроном, физичар и математичар, Галилео Галилеј.
Препоставља се да је до свог открића Галилеј дошао пуштајући тела различитих маса и облика са различитих висина и мерио времена за која су она падала на Земљу. Дошао је до закључка да да сва тела пуштена са исте висине падају на Земљу за исто време, односно да имају исто убрзање без обзира на масу тела.
У време када се Галилеј бавио проучавањем физичких појава није био познат појам вакуума, тако да није сасвим најјаснији начин на који је дошао до својих закључака.
Њутнова цев[уреди | уреди извор]
Да би показао да сва тела која слободно падају имају исто убрзање, Исак Њутн је извео оглед са стакленом цеви дугачком један метар, на чијем дну су се налазиле метална куглица и перо.
Када се цев испуњена ваздухом нагло обрне , перо и куглице слободно падају на други крај цеви. Пошто је у цеви ваздух, метална куглица пада брже, зато шсто сила теже зависи од масе а сила отпора средине од велучине тела и његовог облика. Када се из цеви извуче ваздух у њој настаје вакуум, перо и куглица падају истовремено.тј у истим временским интервалима.[5]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Fizika 1 - 1.7 Slobodan pad”. edutorij.e-skole.hr. Приступљено 28. 12. 2019.
- ^ „Slobodni pad” (PDF). Приступљено 28. 12. 2019.[мртва веза]
- ^ Митровић, Мићо М. (2020). Физика 7, уџбеник за седми разред основне школе. Београд: Сазнање.
- ^ Митровић, Мићо М (2020). Физика 7. Београд: Сазнање. стр. 48.
- ^ Богдановић, Милена; Александар, Кандић; Попарић, Горан (2019). Физика 7,уџбеник за седми разред основне школе. Београд: Логос. стр. 71.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 |
Слободан пад на Викимедијиној остави. |
- Freefall formula calculator
- The Way Things Fall an educational website
