Смеша

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Лимунада је смеша.

Смеша је скуп две или више различите елементарне супстанце, за разлику од чистих (простих) супстанци које сачињава само један елемент или једно једињење.

Састав[уреди | уреди извор]

За разлику од једињења, чији су састојци увек сједињени у одређеним односима, смеша је супстанца која не мора да има сталан састав при различитим добијањима. Чак и однос кисеоника и азота у ваздуху није увек сталан, што указује на то да је ваздух смеша (ово је показао Роберт Бунзен 1846. године).[1]

Хомогене и хетерогене смеше[уреди | уреди извор]

Смеше су обично хетерогене, што значи да се јасно могу уочити разлике између супстанци које их чине. На пример, лако је уочити у смеши песка и шећера, које су честице песка, а које шећера. Хомогена је она смеша код које један део има потпуно исти састав и особине као сваки други део. Дешава се да су састојци неке смеше довољно мали да се не могу видети голим оком, па такве смеше изгледају хомогено. Такав је случај са крвљу. Под микроскопом се види да крв сачињава безбојна течност са суспендованим честицама. Сличан је случај и са млеком. Примери за праве хомогене смеше (јер се хетерогеност не може доказати) су неки водени раствори (шећера, соли итд.).[1]

Добијање смеша[уреди | уреди извор]

Ослобађање гаса, топлоте, зрачења светлости или стварање струје су појаве које обично прате неку хемијску реакцију. Уколико не дође до ових појава приликом мешања супстанци, претпоставља се да се није десила хемијска реакција, већ да се направила смеша.[1]

Особине смеша[уреди | уреди извор]

Особине смеша су адитивне, односно, она задржава особине свих супстанци које је чине. Тако ће водени раствор шећера имати особине и шећера и воде.[1]

Раздвајање састојака смеша[уреди | уреди извор]

Састојци у смеши се раздвајају коришћењем физичких промена супстанци. При томе се могу користити различита физичка својства, као што су магнетизам, специфична тежина, (не)растворљивост у одговарајућим растварачима, тачка мржњења, као и методе: дестилација, ликвација, дифузија, елутрација, флотација.[1]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]