Смрт војводе Пријезде
Смрт војводе Пријезде је српска народна епска песма покосовског циклуса. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у делу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.
Карактеристике песме[уреди | уреди извор]
Књижевни род: епика
Књижевна врста: народна песма
Циклус: покосовски
Стих: десетерац
Тема: одбрана Сталаћа пред турском војском, смрт војводе Пријезде, самопожртвованост Пријезде и Јелице
Главни ликови: војвода Пријезда, војводина супруга Јелица
Историјска подлога[уреди | уреди извор]
Историјски оквир покосовских песама представља период после косовске битке до 1459. године, када је Смедерево пало под турску власт. То је доба постепеног освајања српских градова од стране турског царства. Када је султан Муса стигао до Сталаћа, наишао је на жестоку и пожртвовану одбрану. Командант је изгорео у пламену који је захватио кулу. Константин Филозоф, животописац кнеза и касније деспота Стевана Лазаревића, описује освајање Мусе, али није забележио име јунака. Песник је команданту дао име Пријезда и унео романтику у песму; јунак је са женом скочио у реку.[1] Песме покосовског циклуса су углавном песимистичне, изражавају више безнађе него наду, у њима је више умирања него живота, нема ни смеха ни весеља.[2]
За ову песму се може рећи да описује време између 1451. и 1481. године, у време владавине турског султана Мехмеда Другог освајача, пошто песма почиње његовим писмом војводи Пријезди.[3]. У другим изворима наводи се март 1413. године као време напада на Сталаћ.[1]
Поред Сталаћа постоје остаци средњевековног утврђења под називом Тодорова кула или Кула Тодора од Сталаћа, за кога се сматра да је војвода Пријезда из песме.
Садржај[уреди | уреди извор]
Песма почиње понижавајућим писмом турског цара Мехмеда војводи Пријезди у коме тражи:
Прво добро, сабљу навајлију,
Која сече дрвље и камење,
Дрво, камен и студено гвожђе;
Друго добро, Ждрала коња твога,
Који коњиц може прелетити
Засобице и по два бедема;
Треће добро, твоју љубу верну
Војвода Пријезда се супротставља цару Мехмеду и одбија да испуни његове захтеве. Цар шаље војску на Сталаћ, али храбри војвода не жели да се преда. Три године је одолевао опсади града, али Турци су били много бројнији и јачи. Пријезда је одлучио "да на Турке јуриш учинимо" и послао Јелицу да донесе вина и ракије из подрума, како би се освежили пре напада, али Јелица се враћа и обавештава га:
Ал' пивница пуна јањичара:
Папучама пију вино хладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој душе Пријезде војводе.
Свестан да се не може одбранити, он одсече главу коњу, да не би доспео у турске руке и ломи своју сабљу, а својој жени Јелици даје да бира да ли ће са њим часно погинути или бити љуба Турчинова. Јелица, храбра и одана жена, велики родољуб, није желела да се одрекне ни своје вере, ни свог мужа. Пријезда, не могавши да победи силну турску војску и одбрани свој град, скочио је у Мораву са својом женом. Умро је часно, није изгубио достојанство и није доживео понижење.
Цар је Мемед Сталаћ освојио,
Не освоји добра ни једнога.
Љуто куне турски цар Мемеде:
"Град-Сталаћу, да те Бог убије!
Довео сам три хиљаде војске,
А не водим него пет стотина."
Освојивши Сталаћ, цар Мехмед је доживео разочарање јер осим града није освојио ниједно добро војводе Пријезде, нити га је покорио.[4][5][6]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Пурковић, Др Миодраг Ал. (2008). Јунаци српских народних песама. Београд: ЕВРО-ђУНТИ. стр. 171-176. ISBN 978-86-505-0978-4.
- ^ „Pokosovske pesme”. opusteno.rs. Приступљено 2. 10. 2020.[мртва веза]
- ^ „Smrt vojvode Prijezde”. lektire.rs. Приступљено 2. 10. 2020.
- ^ „Vojvoda Prijezda”. boske.rs. Приступљено 2. 10. 2020.
- ^ „Smrt vojvode Prijezde – epska narodna pesma”. saznajlako.com. Приступљено 2. 10. 2020.
- ^ Konatarević, Predrag. „Smrt vojvode Prijezde”. mojedete.info. Приступљено 2. 10. 2020.
