Смрт (персонификација)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Статуа персонификоване Смрти у Триерској катедрали у Немачкој

Смрт се често представља персонификацијом натприродне силе у људском делу. У већини митологија представљена је са косом у руци и према веровању њом узрокује престанак живота и сакупља људску душу. У различитим митологијама представљена је и у женском и у мушком телу.

Религија[уреди | уреди извор]

У старогрчкој религији и грчкој митологији смрт је поистовећена са богом смрт, Танатосом. Многи грешком мисле да је Хад поистовећен са смрћу, што је погрешно, јер је Хад представљен као бог подземног света, док је Танатос тај који доноси смрт. Танатоса као персонификацију смрти помиње и Хомер у својој Илијади.

Хананци су у 12. и 13. веку п. н. е. персонификовали смрт са својим богом Мотом. Изменом имена у Мавет, он је касније постао и ђаво у Јудаизму.[1][2]

У келтском фолклору, смрт је представљена у облику женског духа, Банши, која призива смрт својим нарицањем и вриштањем. Према веровању, када неко шује Баншино нарицање, наредног дана ће добити вест да је умрла особа из његове блиске породице. Слична бића појављују се и у нордијској и велшкој митологији.[3] Богиња и персонификација смрти у нордијској митологији је Хела.

У веровањима Хаићанског вудуа, Гуеде је породица духова који представљају утеловање смрти. На просторима Аргентине, Бразила и Парагваја, смрт је представљена скелетом и названа San La Muerte.

У Србији и другим словенским земљама смрт је представљена као Косач, који између осталог представља и оличење мрачних сила. Постоји и пословица која говори о неизбежности смрти и гласи: „Смрт не бира ни време, ни место, ни годину.”

Аврамске религије имају анђела смрти, Азраила, који одводи људе на други свет. Према веровањима, свако има свог Азраила и он представља особу које се човек за живота највише плашио.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Cassuto, U. (1962). „Baal and Mot in the Ugaritic Texts”. Israel Exploration Journal. 12 (2): 81—83. JSTOR 27924890. 
  2. ^ See, e.g., Hab. 2:5 & Job 18:13
  3. ^ Wiffen, B. B. (1859). Choice Notes from "Notes and Queries": Folk Lore. Bell and Daldy. стр. 32.