Снежна сова

Из Википедије, слободне енциклопедије
Снежна сова
Bubo scandiacus
Bubo scandiacus (Linnaeus, 1758) Male.jpg
Мужјак
Snowy Owl - Schnee-Eule.jpg
Женка
Таксономија
Царство: Животиње
Тип: Хордати (Chordata)
Класа: Птице (Aves)
Ред: Сове (Strigiformes)
Породица: Типичне сове (Strigidae)
Род: Bubo
Биномијална номенклатура
Bubo scandiacus
(Linnaeus, 1758)
Nyctea scandiaca dis.png
Карта распрострањености
  станиште за време зиме
  ареал гнездења током лета
Синоними

Strix scandiaca (Linnaeus, 1758)
Nyctea scandiaca (Linnaeus, 1758)

Снежна сова (лат. Bubo scandiacus) крупна је врста сове из породице такозваних правих сова (лат. Strigidae). Настањује тундре северних делова Евроазије и Северне Америке. Живи на висинама од нивоа мора па до 1.100—1.500 метара надморске висине.[2] Мужјак снежне сове је готово потпуно бео, док женке имају бројне црне флеке по перју. Младунци имају потпуно црно перје, које се, како расту, постепено мења у белу боју. Снежна сова се углавном гнезди при тлу, а главни део њене исхране ситни глодари. До недавно је била једини члан посебног рода Nyctea, али су студије из 2002. године, изучавајући митохондријску ДНК, показале да је снежна сова веома блиска роду Bubo, где је сада и сврстана.

Етимологија[уреди]

Снежна сова је своје име добила захваљујући боји свог перја, као и простору који насељава. Наиме, ова врста се је еволуиционо прилагодила северном делу хемисфере и просторима тундре који су већим делом године покривени снегом — процесима дивергентне еволуције полако су се мењале морфолошке карактеристике како би се врста прилагодила новом ареалу распрострањења, што је резултирало у белини перја. Када је реч о латинском имену ове врсте, име рода Bubo је латински назив за буљину, док је scandiaca новолатинско име Скандинавије.[3]

Систематика[уреди]

Снежна сова била је једна од многобројних врста птица коју је Лине описао у својој сада већ чувеној 10. едицији Systema Naturae из 1758. године,[4] у којој јој је дао биноминално име Strix scandiaca.[5] Врста је потом пребачена у засебни монотипски род Nyctea. Међутим, студије из 2002. године, које су упоређивале секвенце цитохрома б митохондријске ДНК (mtDNK),[6] потврдиле су да је снежна сова веома слична припадницима рода Bubo, па је монотипски род Nyctea припојен роду Bubo.[7] Ипак, неки научници оспоравају ову класификацију, преферирајући и даље биноминално име Nyctea scandiaca.[8]

Опис[уреди]

Портрет снежне сове

Ова крупна сова је веома лако уочљива. Као и код свих сова, и код ове врсте је мужјак нешто ситнији од женке. Дугачка је од 52 до 71 центиметара, са распоном крила 125—150 центиметара. Женке су у просеку дугачке 63, а мужјаци 58 центиметара. Одрасле јединке теже између 1,6 и 3 килограма.

Просечан животни век у дивљини износи десет година.[9] Снежна сова је једна од највећих, а у Северној Америци је и у просеку најтежа врста сова. Одрасли мужјак је чисто беле боје, чиме се савршено стапа с околином, док женка и птићи имају поједине делова перја који су нијансе црне и сиве боје. Код младих, тамна обележја у виду тачака могу чак да доминирају. Снежна сова има густо перје са ногама прекривеним дугачким белим перјем које их штити од хладне северне климе. Глава снежне сове је крупна и заогругљена, са очима златно-жуте боје. Занимљиво је да је и црни кљун прекривен паперјем. За разлику од осталих сова, перје на ушима није толико изражено и подигнуто.

Снежна сова стоички подноси хладноћу и не тражи никакав заклон од мраза и јаких ветрова. Перје је тако ефикасно штити да одрасла јединка може да поднесе и температуре од 40 степени испод нуле. Научници кажу да је снежна сова подједнако добро заштићена од хладноће као поларне лисице.

Оглашавање снeжне сове је различито и зависи од конкретне ситуације, као потребе због које се она оглашава. Код мужјака је алармно оглашавањe слично лавeжу, скоро као пачeћe крe-крe. За разлику од мужјака, жeнка испушта нeжнији звук који прилично подсећа на мјаук, а звучи као пји-пји или прeк-прeк. Пeсма јe дубоки понајваљући гау. Као одговор на опасност и узнемиравање, снежна сова може клeпeтати кљуном. Иако сe назива клeпeтањe, звук нe долази од кљуна, вeћ од јeзика, па јe исправнијe звати га палацањe.

Размножавање[уреди]

Птић снежне сове

Снежна сова настањује северне кругове, док за време лета борави изнад 60-ог степена географске ширине. Посебно је номадска птица, с обзиром на то да мења станиште у зависности од плена који прати. Број леминга, којих некада има у изобиљу, а некада веома мало, директно утиче на плодност снежних сова и број младунаца које ће отхранити. Познато је да се чешће размножава на јужнијим ширинама.

Током парења мужјаци производе гласне „ху“ звуке који привлаче женке и могу се чути неколико километара кроз тундру. Оглашавају се шиштањем и звуком који подсећа на лајање. Граде гнезда на земљи у облику мале рупе. Бирају места са добрим прегледом на околину ради лакшег уочавања плена, као и места са одсуством снежног покривача.

Размножавање је током маја и у зависности од броја плена, легло броји од 5 до 14 јаја. Женка обично полаже јаја у размаку од два дана, а младунци се после периода инкубације испиле по истом редоследу, у истом временском периоду. Тако у леглу од 6 до 7 јаја, прво младунче може да буде и две недеље старије од оног које се последње излегло. Птићи се легу пет недеља након полагања о којима се оба родитеља брину. Истраживачи нису приметили да родитељи неке младунце фаворизују, а друге запостављају. Снежне сове подједнако хране све птиће, чак и оне најситније.

Распрострањеност[уреди]

Пре око 20.000 година, снежна сова насељавала је и просторе северозападне Европе, укључујући Француску. Током археолошких ископавања на неколико локација у равницама Аквитаније пронађене су кости ове птице. Неки од локалитета на којима су пронађене кости јесу Буа-Раго у департману Вијен, Сен-Жермен-ла-Ривијер, абри ди Морин и Фостин у Жиронди, абри де ла Мадлен и железничка станица Куз у Дордоњи. Анализом ових остатака од стране археозоолога дошло се до закључка да су ловци-скупљачи из магдаленијенске културе ловили ову врсту. Наиме, они су по свој прилици користили месо снежне сове за исхрану, док су њене кости и перје користили за израду коштаних алатки или украшавање. Канџе су се такође користиле као украс за копља, али и као кремен.[10]

У касном плеистоцену распрострањеност ове птице проширила се јужно све до Бугарске и већег дела Апенинског полуострва. Наиме, у пећини Козарника, на северозападу Бугарске, пронађени су остаци 43 врсте птица, од којих бројне врста данас уопште не насељавају ове делове Европе, а међу којима је и снежна сова.[2] Ради се о периоду 80.000—16.000 година пре нове ере, када је ледени покривач досезао и до Централне Европе, па је ареал распрострења снежне сове био знатно већи.

Снежна сова се гнезди у арктичким тундрама најсевернијих делова Аљаске, северне Канаде, укључујући Гренланд, и већем делу северне Евроазије. Снежну сову привлаче отворене области попут приобалних дина и прерија које подсећају на тундру. Пријављено је да живи на југу све до северне Кине, јужне Русије, као и у јужнијим Америчким државама попут Тексаса, Џорџије и земаља Мексичког залива. Од 1967. до 1975. године размножавала се је и на Шетландским острвима, где је данас скоро више нема. Женке су лето проводиле на овом острву све до 1993. године, али су данас на Британским острвима само повремени зимски посетиоци Шетландских острва, Спољних Хебрида и Кернгормса.[11] Када је реч о централним и јужним деловима Европе, снежна сова је забележена у Чешкој, Словачкој, Мађарској и на Балкану као редак зимски посетилац.[12]

Фебруара 1886. године, јединка снежне сове слетела је на пароброд Нове Шкотске под називом Ulunda на самој ивици Гранд Банка, преко 600 километара далеко од најближег копна. Била је заробљена, а касније сачувана у Музеју Нове Шкотске.[13]

Јануара 2009. године, снежна сова се је појавила у Спринг Хилу, Тенеси, што је прво забележено виђење ове врсте у Тенесију још од 1987. године.[14] Такође су значајне и масовне зимске миграције током 2011.и 2012. године, када је хиљаде снежних сова забележено на разним локацијама у Сједињеним Државама.[15] Ово је потом било праћено знатно већом миграцијом 2013. и 2014. године, када је снежна сова први пут виђена на Флориди.[16][17] Такође, крајем 2014, снежна сова је виђена у Беркли Тауншипу, Њу Џерзи.[18]

Лов и исхрана[уреди]

Са распоном крила од 145—157 cm снежна сова се нечујно обрушава на плен

За разлику од осталих врста сова, снежна сова може да лови и дању.[19] Веома је истрајна у лову и важи за оптимистичног ловца. Ако промаши да ухвати плен док лети, трчаће за њим да би га заскочила. У овоме јој помажу њена посебна стопала која имају улогу попут ципела за снег. На плен се обрушава са висине, са испруженим ногама наоружаним моћним канџама. Снежна сова је у стању да отера људе, псе, чак и карибу јелене који су се сувише приближили гнезду са младунцима.

За време сезоне узгоја младих, снежна сова се првенствено храни леминзима и другим малим сисарима, попут мишева и других глодара, али, током периода изобиља плена, поготово током сезоне гнежђења снежница, главна и омиљена храна постају јој птици ове птице. Ипак, разноврсност плена може да варира, поготово током зимског периода. Тада се храни малим сисарима, попут пољског и белоногог миша, међутим, неће избећи ни већи плен, често пратећи ловачке замке како би пронашла храну. Неки од већих сисара који се могу наћи на менију снежне сове укључују зечеве, бизамске пацове, мрмоте, веверице, куниће, ракуне, преријске псе, пацове и кртице. Често се храни и другим птицама, првенствено снежницама, паткама, гускама, шљукарицама, фазанима, тетребима, барским кокама, гњурцима, галебовима, певачицама, па чак и другим грабљвицама, међу којима и осталим врстама сова.[19]

Као и већина сова, и снежна сова углавном стоји и чека свој плен, да би се, када га уочи, стропоштала у лету на њега, а ако су птице у питању — хвата их у лету, покушавајући да их обруши. Уколико живи у приобалним деловима, снежна сова се понекад храни и рибом, коју лови тако што је својим снажним канџама извлачи из површинских делова воде. Због ниске хранљиве вредности плена, снежна сова може да поједе и леш. Свака једника мора да поједе између 7 и 12 мишева дневно како би задовољила своје потребе за храном. Да би млади преживели, приближно два леминга су свакодневно потребна, а цела породица конзумира и до 1.600 ових глодара док птићи не одрасту довољно да напусте гнездо. По правилу, најагресивнији родитељи и најспретнији ловци отхране највише младунаца.

Попут осталих грабљивица, уколико се ради о мањем плену, снежна сова га одмах прогута целог. Јаки желудачни сокови омогућавају да се месо несметано свари, док се несвариви делови плена, попут костију, зуба, крзна и перја, сажимају у компактне куглице које сова поврати након 18—24 часа од храњења. Повраћање се углавном одвија на регуларним местима на којима сова проводи време, па се често на тим местима могу наћи десетине куглица. Биолози често испитују ове куглице како би открили квантитет и тип плена којим се је сова хранила. Уколико једе већи плен тако што га комада кљуном и канџама у мање порције, куглице уопште неће бити произведене.[20]

У популарној култури[уреди]

Хедвига, Хари Потерова сова, јесте снежна сова. Иако се у књигама о Харију Потеру наводи да је Хедвига женка, у филму је приказан мужјак, с обзиром да је реч о чисто белој јединки.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. BirdLife International. (2016). Bubo scandiacus. The IUCN Red List of Threatened Species doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22689055A93216062.en
  2. 2,0 2,1 Boev, Z. (1998). „First fossil record of the Snowy Owl Nyctea scandiaca (Linnaeus, 1758) (Aves: Strigidae) from Bulgaria”. Historia naturalis bulgarica. 9: 79—86. 
  3. Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 179, 349. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  4. Comité sur la situation des espèces en péril au Canada (COSEPAC) (2009). „Harfang des neiges”. COSEPAC. Приступљено 12. 4. 2010. 
  5. Linnaeus, Carl (1758). Systema Naturae per Regna Tria Naturae, Secundum Classes, Ordines, Genera, Species, cum Characteribus, Differentiis, Synonymis, Locis. Tomus I. Editio decima, reformata (на језику: латински). Holmiae: (Laurentii Salvii). стр. 92. 
  6. Olsen, J.; Wink, M.; Sauer-Gurth, H.; Trost, S. (2002). „A new Ninox owl from Sumba, Indonesia” (PDF) (на језику: енглески) (102). Emu: 223—231. doi:10.1071/MU02006. Приступљено 1. 1. 2010. 
  7. (енглески) Wink, M. & Heidrich, P., 1999. Molecular evolution and systematics of the owls (Strigiformes). Pages 39-57 in Owls: A guide to owls of the World. Yale University Press, New Have, Connecticut.
  8. Potapov, Eugene & Sale, Richard (2013). The Snowy Owl. T&APoyser. ISBN 978-0713688177. 
  9. National Geographic Society. "Snowy Owl".
  10. Véronique, Laroulandie (13. 3. 2016). „Hunting fast-moving, low-turnover small game: The status of the snowy owl (Bubo scandiacus) in the Magdalenian”. Quaternary International. doi:10.1016/j.quaint.2015.11.146. Приступљено 8. 4. 2016. 
  11. "Hope of first owl chicks in years", BBC News. 13. 5. 2008.
  12. Cramp, S (1989). „Handbook of the Birds of Europe the Middle East and North Africa. The Birds of Western Palearctic” (на језику: енглески). IV. Oxford: Oxford University Press: 960. 
  13. Conlin, Dan (2. 10. 2013). "An Owl Oddity", Maritime Museum of the Atlantic
  14. "Snowy Owl Appears in Middle Tennesse." The Styling Owlish. 24. 1. 2009}}
  15. Zuckerman, Laura (28. 1. 2012). Snowy owls soar south from Arctic in rare mass migration. Reuters
  16. Leung, Marlene Leung (5. 1. 2014). „Snowy owl invasion: Birds spotted as far south as Florida”. CTV News. 
  17. Schwartz, John. „SInflux of Snowy Owls Thrills and Baffles Birders”. New York Times. Приступљено 31. 1. 2014. 
  18. "Snowy owl search causing increased dune trampling at Island Beach State Park, officials say". NJ.com.
  19. 19,0 19,1 „Snowy Owl (Nyctea Scandia)”. animals.nationalgeographic.com. National Geographic. 
  20. Snowy Owl — Bubo scandiacus, formerly Nyctea scandiaca. owlpages.com

Спољашње везе[уреди]