Совјетска анексија балтичких држава

С Википедије, слободне енциклопедије

Совјетска анексија балтичких држава подразумевала је војну окупацију три балтичке државеЕстонију, Летонију и Литванију—од стране Совјетског Савеза под покровитељством Споразума Рибентроп-Молотов из 1939. године, јуна 1940.[1][2] Потом су припојене Совјетском Свезу као саставне републике у августу 1940. године, иако већина западних сила и нација никада није признала њихову инкорпорацију.[3][4] Дана 22. јуна 1941., Трећи рајх је наапао Совјетски Савез и за неколико недеља окупирао балтичке територије. У јулу 1941. године, Трећи рајх је балтичку територију укључио у свој Рајхскомесаријат Остланд. Као резултат Балтичка офанзива Црвене армије 1944. године, Совјетски Савез је заузео већину балтичких држава и заробио преостале немачке снаге у Курландском џепу до њихове формалне предаје у мају 1945.[5] Совјетска "анексиона окупација" (нем. Annexionsbesetzung) или окупација sui generis[6] балтичких држава трајала је до августа 1991. године, када су три државе поново стекле независност.

Балтичке државе саме,[7][8] Сједињене Америчке Државе[9][10] и њихови судови,[11] Европски парламент,[12][13][14] Европски суд за људска права[15] и Савет за људска права Организације уједињених нација[16] изјавили су да су ове три државе нападнуте, окупиране и илегално прикључене у Совјетски Савез према одредбама [17] Споразума Рибентроп-Молотов из 1939. године. Уследила је окупација нацистичке Немачке од 1941. до 1944. године, а затим окупација Совјетског Савеза од 1944. до 1991.[18][19][20][21][22][23][24][25] Ова политика непризнавања изнедрила је принцип правног континуитета балтичких држава, који сматра да су дејуре, или као правно питање, балтичке државе остале независне државе под илегалном окупацијом током целог периода од 1940. до 1991. године.[26][27][28]

У својој поновној процени совјетске историје која је започела током перестројке 1989. године, Совјетски Савез је осудио тајни протокол са Немачком из 1939. године.[29] Међутим, Совјетски Савез никада није формално признао своје присуство на Балтику као окупацију или да је анектирао ове државе[30] и сматрао је Естонску, Летонску и Литванску Совјетску Социјалистичку Републику као три своје саставне републике. С друге стране, Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република препознала је 1991. године догађаје из 1940. године као "анексију".[31] Историјски ревизионистичка[32] руска историографија и школски уџбеници и даље тврде да су се балтичке државе добровољно придружиле Совјетском Савезу након што су сви њихови народи извели социјалистичке револуције независно од совјетског утицаја.[33] Постсовјетска влада Руске Федерације и њени државни званичници инсистирају на томе да је инкорпорација балтичких држава била у складу са међународним правом[34][35] и стекла "дејуре" признање споразумима склопљеним у фебруару 1945. на Криму и у јулу - августа 1945. на Потсдамској конференцији и 1975. у Хелсинкију,[36][37] који су прогласили неповредивост постојећих граница.[38] Међутим, Русија се сложила са захтевом Европе да помогне особама депортованим из окупираних балтичких држава након приступања Савету Европе 1996. године.[39][40][41] Поред тога, када је Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република 1991. године потписала засебан уговор са Литванијом, признала је да је анексија 1940. године представљала кршење литванског суверенитета и признала "дејуре" континуитет литванске државе.[42][43]

Већина западних влада тврдила је да балтички суверенитет није легитимно надјачан[44] и стога су наставиле да признају балтичке државе као суверене политичке целине које су представљале делегације - именоване од стране балтичких држава пре 1940. - које су функционисале у Вашингтону и у другим градовима.[45][46] Балтичке државе су "дефакто" стекле независност 1991. године током распада Совјетског Савеза. Русија је почела да повлачи своје трупе са Балтика (почев од Литваније) у августу 1993. године. Потпуно повлачење трупа завршило се у августу 1994.[47] Русија је званично прекинула своје војно присуство на Балтику у августу 1998. године искључењем радарске станице Скрунда-1 у Летонији. Растављене инсталације враћене су у Русију, а локација враћена под летонску контролу, а последњи руски војник напустио је балтичко тле у октобру 1999. године.[48][49]

Позадина[уреди | уреди извор]

Планиране и стварне поделе Европе, према Споразуму Рибентроп-Молотов, са каснијим прилагођавањима.

Рано ујутро 24. августа 1939. године, Совјетски Савез и Немачка потписали су десетогодишњи пакт о ненападању, назван Споразум Рибентроп—Молотов. Пакт је садржавао тајни протокол којим су државе северне и источне Европе биле подељене на немачку и совјетску "сферу утицаја".[50] На северу су Финска, Естонија и Летонија додељене совјетској сфери.[50] Пољска је требала бити подељена у случају њеног "политичког преуређења"—подручја источно од река Нарев, Висла и Сан припадају Совјетском Савезу, док би Немачка заузела западни део.[50] Литванија, у близини Источне Пруске, била је у немачкој сфери утицаја, иако је други тајни протокол договорен септембра 1939. године већи део литванске територије доделио Совјетском Савезу.[51] Према овом тајном протоколу, Литванија ће повратити своју историјску престоницу Вилњус, коју је у међуратном периоду заузела Пољска.

Након завршетка совјетске инвазије на Пољску 6. октобра, Совјети су вршили притисак на Финску и балтичке државе да закључе уговоре о узајамној помоћи. Совјети су довели у питање неутралност Естоније након бекства интерниране пољске подморнице 18. септембра. Недељу дана касније, 24. септембра, естонском министру спољних послова дат је ултиматум у Москви. Совјети су тражили закључивање споразума о узајамној помоћи ради успостављања војних база у Естонији.[52][53] Естонци су тако били приморани да прихвате поморске, ваздушне и војне базе на два естонска острва и у луци Палдиски.[52] Одговарајући споразум са Естонијом потписан је 28. септембра 1939., са Летонијом 5. октобра 1939., а са Литванијом недуго затим, 10. октобра 1939. Споразуми су дозвољавали Совјетском Савезу да успостави војне базе на територији балтичких држава за време трајања Европског рата[53] и да од октобра 1939. стационира 25.000 совјетских војника у Естонији, 30,000 у Летонији и 20,000 у Литванији.

Совјетска окупација и анексија (1940–1941)[уреди | уреди извор]

Совјетски скуп у Риги, 1940.

У септембру и октобру 1939, совјетска влада приморала је балтичке државе да закључе пактове о узајамној помоћи који су јој дали право да изгради совјетске војне базе.[54] У мају 1940. Совјети су се окренули идеји директне војне интервенције, али су и даље намеравали да успоставе марионетске режиме.[55] Узор им је била Финска Демократска Република, марионетски режим који су Совјети успоставили првог дана Зимског рата.[56] Совјети су организовали кампању за штампу против наводно просавезничких симпатија балтичких влада. У мају 1940. Немци су напали Француску, и окупирали је месец дана касније. Крајем маја и почетком јуна 1940. балтичке државе су оптужене за војну сарадњу против Совјетског Савеза одржавањем састанака претходне зиме.[57]:43 Дана 15. јуна 1940. литванска влада је принуђена да пристане на совјетски ултиматум и дозволи улазак неодређеног броја совјетских трупа. Председник Антанас Сметона предложио је оружани отпор Совјетима, али влада је то одбила, предложивши сопственог кандидата који ће да води режим.[55] Међутим, Совјети су одбили ову понуду и послали Владимира Деканозова да преузме послове док је Црвена армија окупирала државу.[58]

Шеме совјетске војне блокаде и инвазије на Естонију 1940. (Руски државни поморски архив)

Дана 16. јуна 1940. Летонија и Естонија су такође добиле ултимате. Црвена армија је убрзо након тога заузела две преостале балтичке државе. Совјети су послали Андреја Вишинског да надгледа преузимање Летоније и Андреја Жданова да надгледа преузимање Естоније. Од 18. до 21. јуна 1940. у свакој балтичкој земљи формиране су нове владе "Народног фронта", састављене од комуниста и сапутника.[58] Под надзором Совјетског Савеза, нове владе су организовале намештене изборе за нове "народне скупштине." Бирачима је представљена јединствена листа, а ниједном опозиционом покрету није дозвољено да поднесе кандидатуру.[57]:46 Месец дана касније, нове скупштине су се састале, чије су једини посао биле резолуције о придруживању Совјетском Савезу. У сваком случају, резолуције су донете акламацијом. Врховни совјет Совјетског Савеза уредно је прихватио захтеве у августу, дајући тако законско одобрење преузимању. Литванија је укључена у састав Совјетског Савеза 3. августа, Летонија 5. августа, а Естонија 6. августа 1940.[58] Свргнути председници Естоније (Константин Пјатс) и Летоније (Карлис Улманис) били су затворени и депортовани у СССР, а касније су умрли у Тверском региону[59] односно Средњој Азији. У јуну 1941. нове совјетске владе извршиле су масовнеt депортације "државних непријатеља". Процењује се да је само Естонија изгубила 60.000 грађана.[57]:48 Због тога су многи Балти у почетку поздравили Немце као ослободиоце када су напали недељу дана касније.[54]

Совјетски Савез је одмах почео да подиже гранична утврђења дуж своје новостечене западне границе - такозване Молотовљеве линије.

Немачка окупација (1941–1944)[уреди | уреди извор]

Провинција Остланд и холокауст[уреди | уреди извор]

Егзекуција Ајнзацкоманде у Литванији.

Дана 22. јуна 1941. Немци су напали Совјетски Савез. Балтичке државе, недавно совјетизоване претњама, силом и преваром, углавном су дочекале немачке оружане снаге када су прешле границе.[60] У Литванији је избила побуна и успостављена је независна привремена влада. Како су се немачке војске приближавале Риги и Талину, покушавали су да успоставе националне владе. Надало се да ће Немци поново успоставити независност Балтика. Такве политичке наде су убрзо испариле и балтичка сарадња је постала мање искрена или је потпуно престала.[61] Немци су намеравали да балтичке територије припоје Трећем рајху где је требало да се асимилирају "погодни елементи" и истребе "непогодни елементи". У стварној пракси, спровођење окупационе политике било је сложеније, ради административне погодности балтичке државе су биле укључене у састав Белорусије у Рајхскомесаријату Остланд.[62] Подручјем је управљао Хајнрих Лозе који је био опседнут бирократским прописима.[62] Балтичко подручје је било једина источна регија којој је требало да постане покрајина Трећег рајха.[63]

Нацистички расни ставови према балтичком народу разликовали су се између нацистичких власти. У пракси, расне политике нису биле усмерене против већине Балта, већ против Јевреја. Велики број Јевреја живео је у већим градовима, посебно у Вилњусу, Каунасу и Риги. Немачке мобилне јединице за убијање побиле су стотине хиљада Јевреја. Ајнзацгрупа А, којој је додељено балтичко подручје, била је најефикаснија од четири јединице.[63] Немачка политика је присилила Јевреје у гета. Хајнрих Химлер је 1943. наредио својим снагама да затворе гета и пребаце преживеле у концентрационим логорима. Неки Летонци и литвански регрути активно су сарађивали у убијању Јевреја, а нацисти су успели да изазову погроме на локалном нивоу, посебно у Литванији.[64] Само је око 75 посто естонских и 10 посто летонских и литванских Јевреја преживело рат. Међутим, за већину Балтика, владавина Немачке била је мање оштра него што је била совјетска владавина и била је мање брутална од немачких окупација у другим деловима источне Европе.[65] Локални марионетски режими обављали су административне задатке и школама је било дозвољено да функционишу. Међутим, већини људи је ускраћено право на поседовање земље или предузећа.[66]

Балтички држављани у совјетским снагама[уреди | уреди извор]

Совјетска администрација је насилно инкорпорирала балтичке националне војске након окупације 1940. године. Већина старијих официра је ухапшена, а многи од њих су убијени.[67] Током немачке инвазије, Совјети су спровели присилну општу мобилизацију која се догодила кршећи међународно право. Према Женевским конвенцијама, овај чин насиља сматра се тешким кршењем и ратним злочином, јер су мобилисани мушкарци од самог почетка третирани као ухапшени. У поређењу са општом мобилизацијом проглашеном у Совјетском Савезу, старосни распон је продужен за 9 година на Балтику, узети су и сви резервни официри. Циљ је био депортовати све људе способне за борбу у Русију, где су послати у логоре за осуђенике. Скоро половина њих је страдала услед лоших услова транспорта, ропског рада, глади, болести и репресивних мера НКВД-а.[67][68] Поред тога, батаљони за уништавање формирани су под командом НКВД-а.[69] Стога су се балтички држављани борили и у редовима немачке и совјетске војске. Постојала је 201. Летонска стрељачка дивизија, а 308. Летонска стрељачка дивизија одликована је орденом Црвене заставе након протеривања Немаца из Риге у јесен 1944. године.[70]

Процењује се да је 60.000 Литванаца регрутовано у Црвеној армији.[71] Током 1940. године, на основу распуштене литванске војске, совјетске власти су организовале 29. територијални стрељачки корпус. Смањење квалитета живота и услова службе, насилна индоктринација комунистичке идеологије, изазвало је незадовољство недавно советизованих војних јединица. Совјетске власти одговориле су репресијом над литванским официрима 29. корпуса, ухапсивши преко 100 официра и војника и након тога стрељајући њих 20 у јесен 1940. Тада су наводно близу 3.200 официра и војника 29. корпуса сматрани "политички непоузданим". Због високих тензија и незадовољства војника распуштен је 26. коњички пук. Током 1941. јуна преко 320 официра и војника 29. корпуса ухапшено је и депортовано у концентрационе логоре или погубљено. 29. корпус се расформирао након немачке инвазије на Совјетски Савез: 25. - 26. јуна избила је побуна у његовој 184. стрељачкој дивизији. Друга дивизија 29. корпуса, 179. стрељачка дивизија, изгубила је већину својих војника током повлачења од Немаца, углавном због дезертирања својих војника. Укупно мање од 1.500 војника, од почетне снаге од 12.000, досегло је подручје Пскова до августа 1941. До другог дела 1942. већина Литванца који су остали у совјетским редовима, као и мушке ратне избеглице из Литваније били су организовани у 16. стрељачку дивизија током свог другог формирања. 16. стрељачка дивизија, упркос званичном називу "литванска" и којом су углавном командовали официри литванског порекла, укључујући Адолфаса Урбшаса, бившег начелника штаба литванске војске, била је етнички врло помешана, са до 1/4 свог особља сачињеног од Јевреја и представљајући тако највећу јеврејску формацију совјетске војске. Популарна шала тих година говорила је да се 16. дивизија назива литванска, јер у њеним редовима има 16 Литванаца.

22. естонски територијални стрељачки корпус, који је имао око 7000 војника, снажно је потучен у биткама око Порхова током немачке инвазије лета 1941. године, јер је 2.000 војника убијено или рањено у акцији, а 4.500 се предало. 8. естонски стрељачки корпус, јачине 25.000-30.000 војника, изгубило је 3/4 трупе у бици за Великије Луки током зиме 1942/1943. Учествовао је у заузимању Талина у септембру 1944.[67] Око 20.000 Литванаца, 25.000 Естонаца и 5.000 Летонаца умрло је у редовима Црвене армије и радних батаљона.[68][70]

Балтички држављани у саставу немачких снага[уреди | уреди извор]

Летонска СС-легија парадира кроз Ригу пре распоређивања на Источном фронту. Децембра 1943. године.

Нацистичка администрација такође је регрутовала држављане Балтика у немачке војске. Литванске територијалне одбрамбене снаге (ЛТОС), састављене од добровољаца, основане су 1944. године. ЛТОС су достигле величину од око 10.000 људи. Њихов циљ је био да се боре против приближавања Црвене армије, обезбеде сигурност и спроведу антипартизанске операције на територији коју су сматрали Литванијом. После краћих ангажмана против совјетских и пољских партизана (Армија Крајова), јединица је расформирана,[72] њени лидери су ухапшени и послати у нацистичке концентрационе логоре,[73] а нацисти су погубили многе њене чланове.[73] Летонска легија, створена 1943. године, састојала се од две регрутне дивизије Вафен-ССа. Летонска Легија је 1. јула 1944. имала 87.550 људи. Још 23.000 Летонаца служило је Вермахту.[74] Између осталих борби учествовали су у биткама у Лењинграду, у Курландском џепу, у одбрани Померанског зида, на реци Великаји за брдо "93,4" и у одбрани Берлина. 20. Вафен-СС-ова гренадиерска дивизија (1. естонска) формирана је у јануару 1944. године регрутацијом. Састојећи се од 38.000 људи, учествовала је у бици код Нарве, бици код линије Таненберг, бици код Тартуа и операцији Астер.

Покушаји обнављања независности и совјетске офанзиве 1944[уреди | уреди извор]

Током окупације било је неколико покушаја враћања независности. Литванци су 22. јуна 1941. срушили совјетску власт два дана пре него што је Вермахт стигао у Каунас, где су Немци тада дозволили Привременој влади да функционише више од месец дана.[66] Летонско Централно веће основано је као подземна организација 1943. године, али га је уништио Гестапо 1945. године. У Естонији 1941. године Јури Уљотс је предложио обнову независности, касније, до 1944. године, постао је кључна фигура тајног Националног комитета. У септембру 1944. Уљотс је накратко постао вршилац дужности председника независне Естоније.[75] За разлику од Француза и Пољака, балтичке државе нису имале владе у емиграцији на западу. Сходно томе, Велика Британија и Сједињене Државе нису имале никаквог интереса за балтички циљ, док је рат против Немачке био неодлучан.[75] Откриће Катињског масакра 1943. године и бешћутно понашање према Варшавском устанку 1944. бацили су сенку на односе, без обзира на то, сва три победника су ипак показала солидарност на Кримској конференцији 1945. године.[76]

До 1. марта 1944. опсада Лењинграда је завршена и совјетске трупе су се налазиле на граници са Естонијом.[77] Совјети су 14. септембра покренули Балтичку офанзиву, двоструку војно-политичку операцију за разбијање немачких снага. On 16 September the Врховна команда копнене војске Вермахта издала је 16. септембра план којим ће естонске снаге покривати повлачење Немачке.[78] Совјети су убрзо стигли до естонске престонице Талин, где је прва мисија НКВД-а била да спречи бекство из државе, међутим, многе избеглице су успеле да побегну на Запад. НКВД је такође циљао чланове Националног комитета Републике Естоније.[79] Немачке и летонске снаге остале су заробљене у Курландском џепу до краја рата, капитулирајући 10. маја 1945. године.

Друга совјетска окупација (1944–1991)[уреди | уреди извор]

Отпор и депортације[уреди | уреди извор]

Споменик литванским жртвама совјетске окупације у Вилњусу.
54° 41′ 18.9″ N 25° 16′ 14.0″ E / 54.688583° СГШ; 25.270556° ИГД / 54.688583; 25.270556

Након поновне окупације балтичких држава, Совјети су спровели програм совјетизације, који је постигнут великом индустријализацијом а не отвореним нападима на културу, религију или слободу изражавања.[80] Совјети су извели масовне депортације како би елиминисали сваки отпор колективизацији или подршку партизанима.[81] Балтички партизани, попут Шумске браће, наставили су да одолевају совјетској власти оружаном борбом током низа година.[82]

Совјети су претходно спроводили масовне депортације 1940–1941, али депортације између 1944–1952 биле су још веће.[81] Само у марту 1949. године, врховне совјетске власти организовале су масовну депортацију 90.000 балтичких држављана.[83]

Укупан број депортованих у периоду 1944–1955 процењен је на преко пола милиона: 124.000 у Естонији, 136.000 у Летонији и 245.000 у Литванији.

Процењени број жртава литванског депортираног становништва износио је 20.000, укључујући 5.000 деце.[84]

Депортованима је дозвољено да се врате после тајног говора Никите Хрушчова 1956. године у којем се осуђује прекомерност стаљинизма, међутим многи нису преживели године прогонства у Сибиру.[81] После рата, Совјети су зацртали нове границе за балтичке републике. Литванија је добила регионе Виљнус и Клајпеда, док је Руска СФСР припојила територију у источним деловима Естоније (5% предратне територије) и Летоније (2%).[81]

Индустријализација и имиграција[уреди | уреди извор]

Совјети су извршили велика капитална улагања у енергетске ресурсе и производњу индустријских и пољопривредних производа. Сврха је била интеграција балтичких економија у ширу совјетску економску сферу.[85] У све три републике развијена је прерађивачка индустрија што је резултирало неким од најбољих индустријских комплекса у сфери електронике и производњи текстила. Сеоска економија патила је од недостатка инвестиција и колективизације.[86] Балтичка урбана подручја била су оштећена током рата и требало је десет година да се надокнаде стамбени губици. Новоградње су често биле лошег квалитета, а етнички руски имигранти били су фаворизовани приликом доделе станова.[87] Естонија и Летонија примиле су велику имиграцију индустријских радника из других делова Совјетског Савеза што је драматично променило демографске податке. Литванија је такође примила имиграцију, али у мањем обиму.[85]

Антанас Сњечкус, лидер Комунистичке партије Литваније од 1940. до 1974.[88]

Етнички Естонци су пре рата чинили 88 процената, али је 1970. та бројка пала на 60 процената. Етнички Летонци чинили су 75 процената, али је тај број опао на 57 процената 1970. године и даље на 50,7 процената 1989. Насупрот томе, пад у Литванији био је само 4 процента.[87] Балтички комунисти подржавали су и учествовали у Октобарској револуцији 1917. у Русији. Међутим, многи од њих су умрли током Велике чистке 1930-их. Нове режиме 1944. успоставили су углавном домаћи комунисти који су се борили у Црвеној армији. Међутим, Совјети су такође доводили етничке Русе на политичка, административна и руководећа места.[89]

Враћање независности[уреди | уреди извор]

Период стагнације донео је кризу совјетског система. Нови совјетски лидер Михаил Горбачов дошао је на власт 1985. године и одговорио политиком гласности и перестројком. Били су то покушаји реформе совјетског система одозго да би се избегла револуција одоздо. Реформе су довеле до поновног буђења национализма у балтичким републикама.[90] Прве велике демонстрације против режима биле су у Риги у новембру 1986. и следећег пролећа у Талину. Мали успешни протести охрабрили су кључне појединце и до краја 1988. реформско крило је стекло одлучујуће позиције у балтичким републикама.[91] У исто време, коалиције реформиста и популистичких снага окупљале су се под Народним фронтовима.[92] Врховни совјет Естонске Совјетске Социјалистичке Републике поново је прогласио естонски језик службеним језиком у јануару 1989. године, а слични закони су убрзо донети у Летонији и Литванији. Балтичке републике су прогласиле свој циљ суверенитета: Естонија у новембру 1988., Литванија у мају 1989. и Летонија у јулу 1989.[93] Балтички пут, који је организован 23. августа 1989. године, постао је највећа манифестација противљења совјетској власти.[94] У децембру 1989. Конгрес народних посланика Совјетског Савеза осудио је Молотов – Рибентроп пакт и његов тајни протокол "правно мањкавим и неважећим."[95]

Литвански демонстранти за независност у Шјауљају, јануар 1990.

Дана 11. марта 1990. литвански Врховни совјет прогласио је независност Литваније.[96] Кандидати за независност добили су огромну већину на изборима за Врховни совјет који су одржани раније те године.[97] Дана 30. марта 1990. естонски Врховни совјет прогласио је Совјетски Савез окупационом силом и најавио почетак прелазног периода до независности, а 4. маја 1990. Летонски врховни совет издао је сличну објаву.[98] Совјетски Савез је одмах осудио све три декларације као незаконите, рекавши да морају да прођу кроз процес сецесије зацртан у совјетском уставу из 1977. године. Међутим, балтичке државе су тврдиле да је читав процес окупације кршио и међународно право и њихово сопствено право. Стога су, тврдили су, само поново потврђивали независност која је и даље постојала према међународном праву.

Средином јуна Совјети су започели преговоре са балтичким републикама, међутим имали су већи изазов, пошто је Руска Савезна Република у јуну прогласила суверенитет.[99] Истовремено су балтичке републике такође почеле да преговарају директно са Руском Савезном Републиком.[99] Након неуспелих преговора, Совјети су направили драматичан, али неуспели покушај решења проблема, и послали су војне трупе убивши двадесет и ранивши стотине цивила у ономе што је током јануара 1991. у Летонији постало познато као "масакр у Вилњусу" и "Барикаде".[100] У августу 1991. године "тврдолинијаши" су покушали да преузму контролу над Совјетским Савезом. Дан након пуча 21. августа, Естонци су прогласили пуну независност, након што је 3. марта 1991. у Естонији одржан референдум о независности,[101] заједно са сличним референдумом у Летонији истог месеца. Одобрило га је 78,4% бирача са излазношћу од 82,9%. Независност је обновило естонско Врховно веће у ноћи 20. августа.[101] Летонски парламент је истог дана издао сличну декларацију. Пуч није успео, али распад Совјетског Савеза постао је неизбежан.[102] Након пропасти државног удара, совјетска влада је 6. септембра 1991. признала независност све три балтичке државе.

Повлачење руских трупа[уреди | уреди извор]

Руска Федерација је преузела терет и повлачење окупационе снаге, која се састојала од око 150.000 бивших совјетских, а сада руских трупа стационираних у балтичким државама.[103] На Балтику је 1992. још увек било 120.000 руских војника,[104] као и велики број војних пензионера, посебно у Естонији и Летонији.

Током периода преговора, Русија се надала да ће задржати објекте као што су поморска база Лијепаја, радарска станица против балистичких ракета Скрунда и свемирска надзорна станица Вентспилс у Летонији и база подморница Палдиски у Естонији, као и транзитна права до Калињинграда преко Литваније.

Препир је настао када је Русија запретила да ће своје трупе задржати тамо где су биле. Повезивање Москве са одређеним законодавством које гарантује грађанска права етничких Руса на Западу се сматрало подразумеваном претњом у Генералној скупштини Уједињених нација и балтичким лидерима, који су то сматрали руским империјализмом.[104]

Литванија је прва завршила повлачење руских трупа - 31. августа 1993[105]— захваљујући делимичном решењу питања Калињинграда.[104]

Накнадни споразуми о повлачењу трупа из Летоније потписани су 30. априла 1994, а из Естоније 26. јула 1994.[106] Континуирано повезивање Русије резултирало је претњом америчког сената средином јула да заустави сву помоћ Русији у случају да снаге не буду повучене до краја августа.[106] Коначно повлачење завршено је 31. августа 1994.[107] Неке руске трупе остале су смештене у Естонији у Палдиском све док руска војна база није демонтирана и док нуклеарни реактори нису обуставили рад 26. септембра 1995.[108][109] Русија је управљала радарском станицом Скрунда-1 док није укинута 31. августа 1998. Руска влада је тада морала да демонтира и уклони радарску опрему, овај посао је завршен до октобра 1999. године, када је локалитет враћен Летонији.[110] Последњи руски војник напустио је регион тог месеца, означавајући симболичан крај руског војног присуства на балтичком тлу.[111][112]

Цивилни губици[уреди | уреди извор]

Процењени људски губици током нацистичке и совјетске окупације представљени су у доњој табели.[113]

Период/акција Естонија Летонија Литванија
Популација 1,126,413 (1934) 1,905,000 (1935) 2,575,400 (1938)
Прва совјетска окупација
Јун 1941. масовне депортације 9,267

(2,409 убијено)

15,424

(9,400 умрло током путовања)

17,500
Жртве репресије

(хапшење, мучење, политичка суђења, затвори или друге санкције)

8000 21,000 12,900
Ванпарнична погубљења 2,000 Непознато 3,000
Нацистичка окупација
Масовно убијање локалних мањина 992 Јевреја

300 Рома

70,000 Јевреја

1,900 Рома

196,000 Јевреја

~4,000 Рома

Убиство депортованих Јевреја 8,000 20,000 Непознато
Убиство других цивила 7,000 16,300 45,000
Присилни рад 3,000 16,800 36,500
Друга совјетска окупација
Масовне депортације

1948-49

1949: 20,702

3,000 умрло током путовања

1949: 42,231

8,000 умрло током путовања

1948: 41,000

1949: 32,735

Друге депортације између 1945. и 1956. 650 1,700 59,200
Хапшења и политички затвор 30,000

11,000 настрадало

32,000 186,000
Послератни партизани убијени или затворени 8,468

4,000 убијених

8,000

3,000 убијених

21,500

Последице[уреди | уреди извор]

У годинама након поновног успостављања балтичке независности, остале су тензије између аутохтоних Балта и досељеника који говоре руски језик у Естонији и Летонији. Иако су захтеви за добијање држављанства у балтичким државама релативно либерални,[114] неки стручњаци примећују недостатак пажње правима лица којима је матерњи руски језик и лица без држављанства у балтичким државама, док се све међународне организације слажу да се у ниједном облику не може уочити систематска дискриминација према становништву које говори руски и које је без држављанства.[115]

Нилс Ушаковс, први етнички руски градоначелник Риге у независној Летонији

У Естонији су 1993. године забележени проблеми у вези са успешном интеграцијом неких који су имали стално пребивалиште у време када је Естонија стекла независност.[116] Према извештају специјалног известиоца о расизму из 2008. године Савету за људска права, представници руских говорних заједница у Естонији видели су да најважнији облик дискриминације у Естонији није етнички, већ се заснива на говорном језику (став 56). Известилац је изнео неколико препорука, укључујући олакшавање давања држављанства лицима недефинисане националности и стављање језичке политике на тему расправе ради израде стратегија које боље одражавају вишејезични карактер друштва (параграфи 89-92).[117] Естонију је критиковао Комитет УН-а за уклањање расне дискриминације, наглашавајући естонски језик у стратегији државне интеграције, употреба казненог приступа за промоцију естонског језика; ограничења употребе мањинског језика у јавним службама, низак ниво заступљености мањина у политичком животу; упорно висок број лица са неодређеним држављанством итд.[118]

Према израелском аутору Јаелу Ронену, из Минерва центра за људска права на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, илегални режими обично предузимају мере за промену демографске структуре територије коју држе, обично путем две методе: присилним уклањањем локалног становништва и пребацивањем сопственог становништва на ту територију.[119] Као пример где се овај феномен догодио наводи случај балтичких држава, депортацијама 1949. у комбинацији са великим таласима имиграције 1945-1950 и 1961–1970.[119] Када је илегални режим прешао у законити режим 1991. године, статус ових досељеника постао је проблем.[119]

Државни континуитет балтичких држава[уреди | уреди извор]

Балтичку тврдњу о континуитету са предратним републикама прихватила је већина западних сила.[120] Као последица политике непризнавања совјетске анексије ових земаља,[26][27] у комбинацији са отпором Балтичана совјетском режиму, несметаним функционисањем основних државних органа у егзилу у комбинацији са основним правним начелом ex injuria jus non oritur, да се од незаконитог дела не може извући правна корист, анексија балтичких држава оцењена је као незаконита[121] па њихов суверенитет никада није прешао у Совјетски Савез, а балтичке државе су наставиле да постоје као субјекти међународног права.[122]

Званични став Русије, која је 1991. године изабрана за правног и директног наследника СССР-а,[123] је да су се Естонија, Летонија и Литванија слободно самостално придружиле 1940., и, распадом СССР-а, ове државе су постале новостворени ентитети 1991. године. Став Русије заснован је на жељи да се избегне финансијска одговорност, сматрајући да би признавање совјетске окупације поставило основу за будуће захтеве за компензацију од балтичких држава.[124]

Совјетска и руска историографија[уреди | уреди извор]

Совјетски историчари видели су инкорпорацију 1940. године као добровољни улазак Балтичких земаља у СССР. Совјетска историографија наследила је руски концепт из доба Кијевске Русије настављен кроз Руску Империју. Промовисао је интересе Русије и СССР-а на балтичком подручју и одражавао је уверење већине Руса да имају морална и историјска права да контролишу и русизују читаво бивше царство.[125] За совјетске историчаре анексија 1940. године није била само добровољни улазак, већ је била и природна ствар. Овај концепт је учио да је војна безбедност мајке Русије учвршћена и да нико не може да се противи томе.[126]

Совјетски извори[уреди | уреди извор]

Пре перестројке, Совјетски Савез је негирао постојање тајних протокола и на догађаје из 1939-1940. гледао је на следећи начин: Влада Совјетског Савеза предложила је владама балтичких земаља да закључе уговоре о узајамној помоћи између тих држава. Притисак радних људи приморао је владе балтичких земаља да прихвате овај предлог. Тада су потписани споразума о узајамној помоћи[127] који су СССР-у омогућили да стационира ограничен број јединица Црвене армије у балтичким земљама. Економске потешкоће и незадовољство становништва политиком балтичких влада које су саботирале испуњење споразума и политичка оријентација влада балтичких земаља према Немачкој довеле су до револуционарне ситуације у јуну 1940. Да би се гарантовало испуњење споразума, ушле су и додатне војне јединице Балтичке земље, које су дочекали радници који су тражили оставке балтичких влада. У јуну су под вођством Комунистичких партија одржане политичке демонстрације радника. Срушене су фашистичке владе и формиране радничке владе. У јулу 1940. одржани су избори за балтичке парламенте. "Синдикати радног народа", створени на иницијативу комунистичких партија, добили су већину гласова.[128] Парламенти су усвојили декларације о обнављању совјетских моћи у балтичким земљама и прогласили совјетске социјалистичке републике. Усвојене су декларације о жељама Естоније, Летоније и Литваније да се придруже Совјетском Савезу и поднете су петиције Врховном совјету Совјетског Савеза. Захтеве је одобрио Врховни совјет СССР-а.. Стаљинова фалсификована историја, објављена 1948. године, наводи у вези са потребом за инвазијама у јуну 1940. године да су "[п]акти закључени са балтичким државама, али да тамо још увек није било совјетских трупа способних да држе одбрану ".[129] Такође, у вези с тим инвазијама, " [само] непријатељи демократије или људи који су изгубили чула могли би те поступке совјетске владе описати као агресију."[130]

Након поновне процене совјетске историје током перестројке, СССР је осудио тајни протокол са Немачком из 1939. године који је довео до инвазије и окупације.[29]

Руска историографија у постсовјетском добу[уреди | уреди извор]

Било је релативно мало интересовања за историју балтичких држава током совјетске ере, које су се генерално третирале као јединствени ентитет због једнообразности совјетске политике на овим територијама. Од пада Совјетског Савеза, два општа табора су се развила у руској историографији. Једна, либерално-демократска (либерально-демократическое), осуђује Стаљинове акције и споразум Рибентроп—Молотов и не признаје да су се балтичке државе добровољно придружиле СССР-у. Други, национално-патриотски (национально-патриотическое), тврди да је споразум Молотов-Рибентроп био неопходан за сигурност Совјетског Савеза, да је придруживање Балтика СССР-у воља пролетаријата - обоје у складу са политиком совјетског периода, "потреба да се осигура безбедност СССР-а, "народна револуција" и "добровољно придруживање"" - и да су присталице балтичке независности били оперативци западних обавештајних агенција који су желели да сруше СССР.[32]

Совјетско-руски историчар Вилнис Сиполс тврди да су Стаљинови ултиматуми 1940. године биле одбрамбене мере предузете због немачке претње и да нису имали никакве везе са "социјалистичким револуцијама" у балтичким државама.[131]

Аргументи да је СССР морао да припоји балтичке државе како би одбранио безбедност тих земаља и избегао инвазију Немачке на три републике могу се наћи у факултетском уџбенику "Савремена историја отаџбине".[132]

Сергеј Черниченко, правник и потпредседник Руске асоцијације за међународно право, тврди да 1940. године није било проглашеног ратног стања између балтичких држава и Совјетског Савеза, као и да су совјетске трупе окупирале балтичке државе са њиховим споразумом - нити су то учиниле кршењем претходних одредби уговора од стране СССР-а да би то представљало окупацију. Накнадна анексија није била ни акт агресије ни присиљавања и била је потпуно легална према међународном праву од 1940. Оптужбе за "депортацију" балтичких држављана од стране Совјетског Савеза су стога неутемељене, јер појединци не могу бити депортовани унутар своје земље. Окарактерисао је Вафен-СС, као осуђену злочиначку организацију у Нирнбергу, и њихов помен код "отворено охрабрених пронацистичких" Балтика као хероје који желе да ослободе Балтик (од Совјета) чином "националистичког слепила ". У вези са тренутном ситуацијом на Балтику, Черниченко тврди да је "теорија окупације" званична теза која се користи за оправдање "дискриминације становника руског говорног подручја" у Естонији и Летонији и прориче да ће три балтичке владе пропасти у свом "покушај да прекроје историју".[133]

Према ревизионистичком историчару Олегу Платонову "са становишта националних интереса Русије, уједињење је историјски било праведно, јер су се балтичке земље вратиле у састав древних руских земаља, иако су делимично насељене другим народима". Пакт Молотов-Рибентроп и протоколи, укључујући распарчавање Пољске, само су исправили губитак руских историјских територија "антируском револуцијом" и "страном интервенцијом."[134]

С друге стране, професор и декан Школе за међународне односе и проректор Државног универзитета у Санкт Петербургу, Константин К. Кудолеј сматра да инкорпорација балтичких држава 1940. године није добровољна, он сматра да избори нису били слободни и поштени и одлуке новоизабраних парламената о придруживању Совјетском Савезу не могу се сматрати легитимним, јер те одлуке нису одобриле горње коморе парламената дотичних балтичких држава. Такође тврди да инкорпорација балтичких држава није имала никакву војну вредност у одбрани од могуће немачке агресије, јер је ојачала антисовјетско јавно мњење у будућим савезницима Британије и САД, окренула домаће становништво против Совјетског Савеза и појавом последичног герилског покрета у балтичким државама након Другог светског рата проузроковало је унутрашње проблеме Совјетском Савезу.[135]

Став Руске Федерације[уреди | уреди извор]

Појавом перестројке и поновном проценом совјетске историје, Врховни совјет СССР-а 1989. осудио је тајни протокол између Немачке и Совјетског Савеза из 1939. године који је довео до поделе Источне Европе и инвазије и окупације три балтичке земље.[29]

Иако ова акција није констатовала да је совјетско присуство на Балтику окупација, Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република и Република Литванија то су потврдиле у накнадном споразуму усред распада Совјетског Савеза. Русија је у преамбули свог 29. јула 1991. године "Уговора између Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике и Републике Литваније о основама односа између држава" изјавила да једном када СССР елиминише последице анексије из 1940. која је прекршила суверенитет Литваније, односи Русије и Литваније додатно би се побољшали.[43]

Међутим, тренутни званични став Русије директно је у супротности са њеним ранијим зближавањем са Литванијом[136] као и потписом чланства у Савету Европе, где је пристала на обавезе, укључујући "iv. У погледу накнаде за оне особе депортоване у окупираним балтичким државама и потомцима депортованих, како је наведено у Мишљењу бр. 193 (1996), став 7.хii, да се та питања реше што је брже могуће...."[41][137] Руска влада и држава званичници тврде да је совјетска анексија балтичких држава била легитимна[138] и да је Совјетски Савез ослободио земље од нациста.[139] Они тврде да су совјетске трупе у почетку ушле у балтичке земље 1940. године након споразума и пристанка балтичких влада. Њихов став је да СССР није био у ратном стању нити је био ангажован у борбеним активностима на територијама три балтичке државе, стога се реч "окупација" не може користити.[140] "Тврдње о 'окупацији' од стране Совјетског Савеза и с њима повезане тврдње игноришу сву правну, историјску и политичку реалност и стога су потпуно неутемељене. - руско Министарство спољних послова.

Ово конкретно руско гледиште Дејвид Менделоф, професор за међународне послове, назива Митом 1939–1940 који наводи да је тврдња да Совјетски Савез није окупирао балтичке државе 1939. године нити их је анектирао следеће године широко распрострањена, задржана и дубоко усађена у руску историјску свест.[141]

Уговори који утичу на односе СССР-а и Балтика[уреди | уреди извор]

Након што су балтичке државе прогласиле независност након потписивања примирја, бољшевичка Русија их је напала крајем 1918. године.[142] Известија је у свом издању од 25. децембра 1918. године објавила: "Естонија, Летонија и Литванија су директно на путу Русије ка западној Европи и због тога представљају препреку нашим револуцијама ... Овај зид који нас раздваја мора бити уништен. " Бољшевичка Русија, међутим, није стекла контролу над балтичким државама и 1920. године закључила је мировне уговоре са све три. После тога, на иницијативу Совјетског Савеза,[143] закључени су додатни уговори о ненападању са све три балтичке државе:


Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Цитати[уреди | уреди извор]

  1. ^ Taagepera, Rein (1993). Estonia: return to independence. Westview Press. стр. 58. ISBN 978-0-8133-1199-9. 
  2. ^ Ziemele, Ineta (2003). „State Continuity, Succession and Responsibility: Reparations to the Baltic States and their Peoples?”. Baltic Yearbook of International Law. Martinus Nijhoff. 3: 165—190. doi:10.1163/221158903x00072. 
  3. ^ Kaplan, Robert B.; Jr, Richard B. Baldauf (2008-01-01). Language Planning and Policy in Europe: The Baltic States, Ireland and Italy (на језику: енглески). Multilingual Matters. стр. 79. ISBN 9781847690289. »Most Western countries had not recognised the incorporation of the Baltic States into the Soviet Union, a stance that irritated the Soviets without ever becoming a major point of conflict.« 
  4. ^ Kavass, Igor I. (1972). Baltic States. W. S. Hein. »The forcible military occupation and subsequent annexation of the Baltic States by the Soviet Union remains to this day (written in 1972) one of the serious unsolved issues of international law« 
  5. ^ Davies, Norman (2001). Dear, Ian, ур. The Oxford companion to World War II. Michael Richard Daniell Foot. Oxford University Press. стр. 85. ISBN 978-0-19-860446-4. 
  6. ^ Mälksoo (2003), p. 193.
  7. ^ The Occupation of Latvia Архивирано 2007-11-23 на сајту Wayback Machine at Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Latvia
  8. ^ „22 September 1944 from one occupation to another”. Estonian Embassy in Washington. 2008-09-22. Приступљено 2009-05-01. »For Estonia, World War II did not end, de facto, until 31 August 1994, with the final withdrawal of former Soviet troops from Estonian soil.« 
  9. ^ Feldbrugge, Ferdinand; Gerard Pieter van den Berg; William B. Simons (1985). Encyclopedia of Soviet law. BRILL. стр. 461. ISBN 90-247-3075-9. »On March 26, 1949, the US Department of State issued a circular letter stating that the Baltic countries were still independent nations with their own diplomatic representatives and consuls.« 
  10. ^ Fried, Daniel (14. 6. 2007). „U.S.-Baltic Relations: Celebrating 85 Years of Friendship” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 19. 8. 2012. Приступљено 2009-04-29. »From Sumner Wells' declaration of July 23, 1940, that we would not recognize the occupation. We housed the exiled Baltic diplomatic delegations. We accredited their diplomats. We flew their flags in the State Department's Hall of Flags. We never recognized in deed or word or symbol the illegal occupation of their lands.« 
  11. ^ Lauterpacht, E.; C. J. Greenwood (1967). International Law Reports. Cambridge University Press. стр. 62—63. ISBN 0-521-46380-7. »The Court said: (256 N.Y.S.2d 196) "The Government of the United States has never recognized the forceful occupation of Estonia and Latvia by the Soviet Union of Socialist Republics nor does it recognize the absorption and incorporation of Latvia and Estonia into the Union of Soviet Socialist republics. The legality of the acts, laws and decrees of the puppet regimes set up in those countries by the USSR is not recognized by the United States, diplomatic or consular officers are not maintained in either Estonia or Latvia and full recognition is given to the Legations of Estonia and Latvia established and maintained here by the Governments in exile of those countries« 
  12. ^ Motion for a resolution on the Situation in Estonia by the European Parliament, B6-0215/2007, 21.5.2007; passed 24.5.2007. Retrieved 1 January 2010.
  13. ^ Dehousse, Renaud (1993). „The International Practice of the European Communities: Current Survey”. European Journal of International Law. 4 (1): 141. doi:10.1093/oxfordjournals.ejil.a035821. Архивирано из оригинала на датум 2007-09-27. Приступљено 2006-12-09. 
  14. ^ European Parliament (13. 1. 1983). „Resolution on the situation in Estonia, Latvia, Lithuania”. Official Journal of the European Communities. C. 42/78. 
  15. ^ European Court of Human Rights
  16. ^ „Seventh session Agenda item 9” (PDF). United Nations, Human Rights Council, Mission to Estonia. 17. 03. 2008. Приступљено 2009-05-01. »The Molotov–Ribbentrop Pact in 1939 assigned Estonia to the Soviet sphere of influence, prompting the beginning of the first Soviet occupation in 1940. After the German defeat in 1944, the second Soviet occupation started and Estonia became a Soviet republic.« [мртва веза]
  17. ^ Mälksoo, Lauri (2003). Illegal Annexation and State Continuity: The Case of the Incorporation of the Baltic States by the USSR. Leiden – Boston: Brill. ISBN 90-411-2177-3. 
  18. ^ "The Soviet Red Army retook Estonia in 1944, occupying the country for nearly another half century." Frucht, Richard, Eastern Europe: An Introduction to the People, Lands, and Culture, ABC-CLIO, 2005 ISBN 978-1-57607-800-6, p. 132
  19. ^ „Russia and Estonia agree borders”. BBC. 18. 5. 2005. Приступљено 29. 4. 2009. »Five decades of almost unbroken Soviet occupation of the Baltic states of Estonia, Latvia and Lithuania ended in 1991« 
  20. ^ Country Profiles: Estonia, Latvia, Lithuania at UK Foreign Office
  21. ^ The World Book Encyclopedia ISBN 0-7166-0103-6
  22. ^ The History of the Baltic States by Kevin O'Connor ISBN 0-313-32355-0
  23. ^ Saburova, Irina (1955). „The Soviet Occupation of the Baltic States”. Russian Review. Blackwell Publishing. 14 (1): 36—49. JSTOR 126075. doi:10.2307/126075. 
  24. ^ See, for instance, position expressed by the European Parliament, which condemned "the fact that the occupation of these formerly independent and neutral States by the Soviet Union occurred in 1940 following the Molotov/Ribbentrop pact, and continues." European Parliament (13. 1. 1983). „Resolution on the situation in Estonia, Latvia, Lithuania”. Official Journal of the European Communities. C. 42/78. 
  25. ^ "After the German occupation in 1941–44, Estonia remained occupied by the Soviet Union until the restoration of its independence in 1991." Kolk and Kislyiy v. Estonia (European Court of Human Rights 17.01.2006). Text
  26. ^ а б David James Smith, Estonia: independence and European integration, Routledge, 2001, ISBN 0-415-26728-5, pXIX
  27. ^ а б Parrott, Bruce (1995). „Reversing Soviet Military Occupation”. State building and military power in Russia and the new states of Eurasia. M.E. Sharpe. стр. 112–115. ISBN 1-56324-360-1. 
  28. ^ Van Elsuwege, Peter (април 2004). Russian-speaking minorities in Estonian and Latvia: Problems of integration at the threshold of the European Union (PDF). Flensburg Germany: European Centre for Minority Issues. стр. 2. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2015-09-23. Приступљено 2013-03-10. »The forcible incorporation of the Baltic states into the Soviet Union in 1940, on the basis of secret protocols to the Molotov-Ribbentrop Pact, is considered to be null and void. Even though the Soviet Union occupied these countries for a period of fifty years, Estonia, Latvia and Lithuania continued to exist as subjects of international law.« 
  29. ^ а б в The Forty-Third Session of the UN Sub-Commission Архивирано 2015-10-19 на сајту Wayback Machine at Google Scholar
  30. ^ Marek (1968). p. 396. "Insofar as the Soviet Union claims that they are not directly annexed territories but autonomous bodies with a legal will of their own, they (The Baltic SSRs) must be considered puppet creations, exactly in the same way in which the Protectorate or Italian-dominated Albania have been classified as such. These puppet creations have been established on the territory of the independent Baltic states; they cover the same territory and include the same population."
  31. ^ Zalimas, Dainius "Commentary to the Law of the Republic of Lithuania on Compensation of Damage Resulting from the Occupation of the USSR" - Baltic Yearbook of International Law. Martinus Nijhoff Publishers, ISBN 978-90-04-13746-2
  32. ^ а б cf. e.g. Boris Sokolov's article offering an overview Эстония и Прибалтика в составе СССР (1940-1991) в российской историографии Архивирано 2018-10-17 на сајту Wayback Machine (Estonia and the Baltic countries in the USSR (1940-1991) in Russian historiography). Accessed 30 January 2011.
  33. ^ Cole, Elizabeth A. (2007). Teaching the violent past: history education and reconciliation. Rowman & Littlefield. стр. 233—234. ISBN 978-0-7425-5143-5. 
  34. ^ Combs, Dick (2008). Inside The Soviet Alternate Universe. Penn State Press. стр. 258, 259. ISBN 978-0-271-03355-6. »The Putin administration has stubbornly refused to admit the fact of Soviet occupation of Latvia, Lithuania and Estonia following World War II, although Putin has acknowledged that in 1989, during Gorbachev's reign, the Soviet parliament officially denounced the Molotov-Ribbentrop Pact of 1939, which led to the forcible incorporation of the three Baltic states into the Soviet Union.« 
  35. ^ Bugajski, Janusz (2004). Cold peace. Greenwood Publishing Group. стр. 109. ISBN 0-275-98362-5. »Russian officials persistently claim that the Baltic states entered the USSR voluntarily and legally at the close of World War II and failed to acknowledge that Estonia, Latvia, and Lithuania were under Soviet occupation for fifty years.« 
  36. ^ МИД РФ: Запад признавал Прибалтику частью СССР, grani.ru, May 2005
  37. ^ Комментарий Департамента информации и печати МИД России в отношении "непризнания" вступления прибалтийских республик в состав СССР Архивирано 2006-05-09 на сајту Wayback Machine, Ministry of Foreign Affairs (Russia), 7 May 2005
  38. ^ Khudoley (2008), Soviet foreign policy during the Cold War, The Baltic factor, p. 90.
  39. ^ Zalimas, Dainius (2004-01-01). „Commentary to the Law of the Republic of Lithuania on Compensation of Damage Resulting from the Occupation of the USSR”. Baltic Yearbook of International Law. Martinus Nijhoff Publishers. 3: 97—164. ISBN 978-90-04-13746-2. doi:10.1163/221158903x00063. 
  40. ^ Parliamentary Assembly (1996). „OPINION No. 193 (1996) on Russia's request for membership of the Council of Europe”. Council of Europe. Архивирано из оригинала на датум 7. 05. 2011. Приступљено 22. 05. 2011. 
  41. ^ а б as described in Resolution 1455 (2005), Honouring of obligations and commitments by the Russian Federation Архивирано 2009-04-01 на сајту Wayback Machine, at the CoE Parliamentary site, retrieved December 6, 2009
  42. ^ Zalimas, Dainius (2004-01-01). „Commentary to the Law of the Republic of Lithuania on Compensation of Damage Resulting from the Occupation of the USSR”. Baltic Yearbook of International Law. Martinus Nijhoff Publishers. 3: 97—164. ISBN 978-90-04-13746-2. doi:10.1163/221158903x00063. 
  43. ^ а б Treaty between the Russian Soviet Federated Socialist Republic and the Republic of Lithuania on the Basis for Relations between States Архивирано 2011-07-22 на сајту Wayback Machine
  44. ^ Quiley, John (2001). „Baltic Russians: Entitled Inhabitants or Unlawful Settlers?”. Ур.: Ginsburgs, George. International and national law in Russia and Eastern Europe [Volume 49 of Law in Eastern Europe]. Martinus Nijhoff Publishers. стр. 327. ISBN 9041116540. 
  45. ^ „Baltic article”. The World & I. Washington Times Corp. 2 (3): 692. 1987. 
  46. ^ Shtromas, Alexander; Faulkner, Robert K.; Mahoney, Daniel J. (2003). „Soviet Conquest of the Baltic states”. Totalitarianism and the prospects for world order: closing the door on the twentieth century. Applications of political theory. Lexington Books. стр. 263. ISBN 9780739105337. 
  47. ^ Baltic Military District globalsecurity.org
  48. ^ The Weekly Crier (1999/10) Архивирано 2013-06-01 на сајту Wayback Machine Baltics Worldwide. Accessed 11 June 2013.
  49. ^ Russia Pulls Last Troops Out of Baltics The Moscow Times. 22 October 1999.
  50. ^ а б в Text of the Nazi-Soviet Non-Aggression Pact, executed August 23, 1939
  51. ^ Christie, Kenneth, Historical Injustice and Democratic Transition in Eastern Asia and Northern Europe: Ghosts at the Table of Democracy, RoutledgeCurzon, 2002, ISBN 0-7007-1599-1
  52. ^ а б Hiden & Salmon (1994). p. 110.
  53. ^ а б The Baltic States: Estonia, Latvia and Lithuania by David J. Smith, Page 24, ISBN 0-415-28580-1
  54. ^ а б Gerner & Hedlund (1993). p. 59.
  55. ^ а б Hiden & Salmon (1994). p. 113.
  56. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 112.
  57. ^ а б в Buttar, Prit (2013-05-21). Between Giants. ISBN 978-1-78096-163-7. 
  58. ^ а б в Hiden & Salmon (1994). p. 114.
  59. ^ Turtola, Martti (2003). Presidentti Konstantin Päts. Suomi ja Viro eri teillä. Keuruu. 
  60. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 115.
  61. ^ „Baltic states - region, Europe”. britannica.com. 
  62. ^ а б Hiden & Salmon (1994). p. 116.
  63. ^ а б Hiden & Salmon (1994). p. 117.
  64. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 118.
  65. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 119.
  66. ^ а б Hiden & Salmon (1994). p. 120.
  67. ^ а б в „Nõukogude ja Saksa okupatsioon (1940-1991)”. Eesti. Üld. 11. Eesti entsüklopeedia. 2002. стр. 311—323. 
  68. ^ а б Estonian State Commission on Examination of Policies of Repression (2005). „Human Losses” (PDF). The White Book: Losses inflicted on the Estonian nation by occupation regimes. 1940–1991. Estonian Encyclopedia Publishers. стр. 15. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2013-01-14. 
  69. ^ Indrek Paavle, Peeter Kaasik (2006). „Destruction battalions in Estonia in 1941”. Ур.: Toomas Hiio; Meelis Maripuu; Indrek Paavle. Estonia 1940–1945: Reports of the Estonian International Commission for the Investigation of Crimes Against Humanity. Tallinn. стр. 469—493. 
  70. ^ а б Alexander Statiev. The Soviet counterinsurgency in the western borderlands. Cambridge University Press, 2010. p.77
  71. ^ Romuald J. Misiunas, Rein Taagepera. Baltic Years of Dependence 1940—1990. Tallinn, 1997, p. 32
  72. ^ Bubnys, Arūnas (1998). Vokiečių okupuota Lietuva (1941-1944). Vilnius: Lietuvos gyventojų genocido ir rezistencijos tyrimo centras. стр. 409—423. ISBN 9986-757-12-6. 
  73. ^ а б Mackevičius, Mečislovas (зима 1986). „Lithuanian resistance to German mobilization attempts 1941–1944”. Lituanus. 4 (32). ISSN 0024-5089. 
  74. ^ Mangulis, Visvaldis (1983). Latvia in the Wars of the 20th Century. Princeton Junction, NJ: Cognition Books. ISBN 0-912881-00-3. OCLC 10073361. 
  75. ^ а б Hiden & Salmon (1994). p. 121.
  76. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 123.
  77. ^ Bellamy (2007). p. 621.
  78. ^ Bellamy (2007). p. 622.
  79. ^ Bellamy (2007). p. 623.
  80. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 126.
  81. ^ а б в г Hiden & Salmon (1994). p. 129.
  82. ^ Petersen, Roger Dale (2001). Resistance and rebellion: lessons from Eastern Europe. Cambridge University Press. стр. 206. ISBN 0-521-77000-9. 
  83. ^ Strods, Heinrihs; Kott, Matthew (2002). „The File on Operation 'Priboi': A Re-Assessment of the Mass Deportations of 1949”. Journal of Baltic Studies. 33 (1): 1—36. S2CID 143180209. doi:10.1080/01629770100000191. Приступљено 2008-03-25.  „Erratum”. Journal of Baltic Studies. 33 (2): 241. 2002. S2CID 216140280. doi:10.1080/01629770200000071. Приступљено 2008-03-25. 
  84. ^ International Commission For the Evaluation of the Crimes of the Nazi and Soviet Occupation Regimes in Lithuania, Deportations of the Population in 1944-1953 Архивирано 2013-06-01 на сајту Wayback Machine, paragraph 14
  85. ^ а б Hiden & Salmon (1994). p. 130.
  86. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 131.
  87. ^ а б Hiden & Salmon (1994). p. 132.
  88. ^ Motyl, Alexander J. (2000). Encyclopedia of Nationalism, Two-Volume Set. Elsevier. стр. 494—495. ISBN 0080545246. 
  89. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 139.
  90. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 147.
  91. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 149.
  92. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 150.
  93. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 151.
  94. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 154.
  95. ^ „UPHEAVAL IN THE EAST; Soviet Congress Condemns '39 Pact That Led to Annexation of Baltics”. The New York Times. 25. 12. 1989. 
  96. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 158.
  97. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 160.
  98. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 162.
  99. ^ а б Hiden & Salmon (1994). p. 164.
  100. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 187.
  101. ^ а б Nohlen, Dieter; Stöver, Philip (2010). Elections in Europe: A data handbook. стр. 567. ISBN 978-3-8329-5609-7. 
  102. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 189.
  103. ^ Holoboff, Elaine M.; Bruce Parrott (1995). „Reversing Soviet Military Occupation”. National Security in the Baltic States. M.E. Sharpe. стр. 112. ISBN 1-56324-360-1. 
  104. ^ а б в Simonsen, S. Compatriot Games: Explaining the 'Diaspora Linkage' in Russia's Military Withdrawal from the Baltic States. EUROPE-ASIA STUDIES, Vol. 53, No. 5. 2001
  105. ^ Holoboff, p 113
  106. ^ а б Holoboff, p 114
  107. ^ Hiden & Salmon (1994). p. 191.
  108. ^ President of the Republic in Paldiski on 26 September 1995 Lennart Meri, the president of Estonia (1992-2001). 26 September 1995.
  109. ^ LAST RUSSIAN MILITARY SITE RETURNED TO ESTONIA. The Jamestown Foundation. 27 September 1995.
  110. ^ Latvia takes over the territory of the Skrunda Radar Station Embassy of the Republic of Latvia in Copenhagen, 31 October 1999. Accessed 22 July 2013.
  111. ^ Estonia, Latvia, Lithuania Lonely Planet. January 5, 2009. Retrieved June 3, 2013.
  112. ^ The Countries of the Former Soviet Union at the Turn of the Twenty-First Century Ian Jeffries. 2004. Retrieved July 21, 2013.
  113. ^ Pettai, Vello (2015). Transitional and Retrospective Justice in the Baltic States. Cambridge University Press. стр. 55. ISBN 978-1-1070-4949-9. 
  114. ^ Ludwikowski, Rett R. (1996). Constitution-making in the region of former Soviet dominance. Duke University Press. стр. 87. ISBN 978-0-8223-1802-6. 
  115. ^ van Elsuwege, Peter. „Russian-speaking minorities in Estonia and Latvia: problems of integration at the threshold of the European Union”. European Centre for Minority Issues. стр. 54. 
  116. ^ „Integrating Estonia's Non-Citizen Minority”. Human rights watch. 1993. Приступљено 2009-06-05. 
  117. ^ „Distr. GENERAL A/HRC/7/19/Add.2 17 March 2008 Original: ENGLISH, HUMAN RIGHTS COUNCIL Seventh session Agenda item 9: RACISM, RACIAL DISCRIMINATION, XENOPHOBIA AND RELATED FORMS OF INTOLERANCE, FOLLOW-UP TO AND IMPLEMENTATION OF THE DURBAN DECLARATION AND PROGRAMME OF ACTION - Report of the Special Rapporteur on contemporary forms of racism, racial discrimination, xenophobia and related intolerance, Doudou Diène, Addendum, MISSION TO ESTONIA” (PDF). Documents on Estonia. United Nations Human Rights Council. 2008-02-20. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 30. 3. 2014. Приступљено 2009-06-07. 
  118. ^ „Concluding observations of the Committee on the Elimination of Racial Discrimination. Estonia” (PDF). UN Committee on the Elimination of Racial Discrimination. 23. 09. 2010. Приступљено 2011-02-10. 
  119. ^ а б в Yaël, Ronen (2010). „Status of Settlers Implanted by Illegal Territorial Regimes”. Ур.: Crawford, James. British Year Book of International Law 2008. Vaughan Lowe. Oxford University Press. стр. 194—265. ISBN 978-0-19-958039-2. 
  120. ^ Van Elsuwgege, p378
  121. ^ For a legal evaluation of the annexation of the three Baltic states into the Soviet Union, see K. Marek, Identity and Continuity of States in Public International Law (1968), 383–91
  122. ^ D. Zalimas, Legal and Political Issues on the Continuity of the Republic of Lithuania, 1999, 4 Lithuanian Foreign Policy Review 111–12.
  123. ^ Torbakov, I. Russia and its neighbors > Warring histories and historical responsibility. FIIA COMMENT. Finnish Institute of International Affairs. 2010.
  124. ^ Gennady Charodeyev, Russia Rejects Latvia's Territorial Claim, Izvestia, (CDPSP, Vol XLIV, No 12.), 20 March 1992, p.3
  125. ^ Gerner & Hedlund (1993). p. 60.
  126. ^ Gerner & Hedlund (1993). p. 62.
  127. ^ http://oldgazette.ru/lib/propagit/20/03.html 1939 USSR-Latvia Mutual Aid Pact (full text)]
  128. ^ Great Soviet Encyclopedia
  129. ^ Soviet Information Bureau (1948). „Falsifiers of History (Historical Survey)”. Moscow: Foreign Languages Publishing House: 50. 272848. 
  130. ^ Soviet Information Bureau (1948). „Falsifiers of History (Historical Survey)”. Moscow: Foreign Languages Publishing House: 52. 272848. 
  131. ^ According to Sīpols, "in mid-July 1940 elections took place [...]. In that way, Latvia, Lithuania and Estonia, that had been grabbed away from Russia as a result of foreign military intervention, joined her again, by the will of those peoples." – Сиполс В. Тайны дипломатические. Канун Великой Отечественной 1939–1941. Москва 1997. c. 242.
  132. ^ Новейшая история Отечества. XX век. Учебник для студентов вузов: в 2 т. /Под редакцией А.Ф. Киселева, Э.М. Щагина. М., 1998. c.111
  133. ^ С.В.Черниченко "Об "оккупации" Прибалтики и нарушении прав русскоязычного населения" – "Международная жизнь" (август 2004 года) – „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2009-08-27. Приступљено 2009-05-27. 
  134. ^ Олег Платонов. История русского народа в XX веке. Том 2. Available at http://lib.ru/PLATONOWO/russ3.txt
  135. ^ Khudoley (2008), Soviet foreign policy during the Cold War, The Baltic factor, pp. 56-73.
  136. ^ Žalimas, Dainius. LEGAL AND POLITICAL ISSUES ON THE CONTINUITY OF THE REPUBLIC OF LITHUANIA. Retrieved January 24, 2008. Архивирано април 11, 2008 на сајту Wayback Machine
  137. ^ OPINION No. 193 (1996) on Russia's request for membership of the Council of Europe Архивирано 2011-05-07 на сајту Wayback Machine, at the CoE Parliamentary site, retrieved December 6, 2009
  138. ^ „Russia denies Baltic 'occupation'. 5. 05. 2005 — преко news.bbc.co.uk. 
  139. ^ „Bush denounces Soviet domination”. 7. 05. 2005 — преко news.bbc.co.uk. 
  140. ^ The term "occupation" inapplicable Архивирано 2007-09-29 на сајту Wayback Machine Sergei Yastrzhembsky, May 2005.
  141. ^ Mendeloff, David (2002). „CAUSES AND CONSEQUENCES OF HISTORICAL AMNESIA The annexation of the Baltic states in post-Soviet Russian popular history and political memory”. Ур.: Kenneth, Christie. Historical injustice and democratic transition in eastern Asia and northern Europe: ghosts at the table of democracy. RoutledgeCurzon. стр. 79—118. ISBN 978-0-7007-1599-2. 
  142. ^ http://web.ku.edu/~eceurope/communistnationssince1917/ch2.html at University of Kansas, retrieved January 23, 2008
  143. ^ Prof. Dr. G. von Rauch "Die Baltischen Staaten und Sowjetrussland 1919–1939", Europa Archiv No. 17 (1954), p. 6865.

Литература[уреди | уреди извор]

Додатни извори[уреди | уреди извор]

Академски и медијски чланци[уреди | уреди извор]