Солунска краљевина

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Regnum Thessalonicae
Грб Солуна
Грб
Carte Thessalonique 1204.png
Солунска краљевина 1204. године
Географија
Континент Европа
Регија Грчка
Главни град Солун
Друштво
Службени језик Грчки, латински
Религија Католицизам и Православље
Политика
Облик државе Краљевина
 — краљ Бонифације од Монферата
  Димитрије од Монферата
  Јустас Фландријски (регент)
Историја
Историјско доба Средњи век
 — Оснивање 1204
 — Укидање 1224
Земље претходнице и наследнице
Солуна
Претходнице: Наследнице:
Simple Labarum.svg Византијско царство Епирска деспотовина Epirus 1205-1230-en.svg
Портал:Историја

Солунска краљевина је била крсташка држава коју су они створили после заузимања Цариграда 1204. године, током IV крсташког похода на простору некадашњег Византијског царства, која је de jure била вазал Латинског царства створеног у Цариграду. Њен први краљ и оснивач био је један од вођа Четвртог крсташког похода Бонифације Монфератски (1204—1207), који се као највиђенији од крсташа надао титули латинског цара, али је она захваљујући Млетачком прегласавању припала Балдуину Фландријском (1204—1205). Бонифације је затим заузео и присвоји Солун са околином, уместо поседа у Никеји који му је предвиђен, са чиме су се на крају сложиле и остале крсташке вође чиме је створена Солунска краљевина која се од самог настанка нашла у рату са суседним другим бугарским царством. Међутим, већ 4. септембра 1207. године Бонифације је погинуо у сукобу са Калојаном (1197—1207), а нови краљ постаје његов тек рођени син Димитрије (1207—1224, у егзилу 1224—1230) уместо кога почињу да владају ломбардијски племићи на челу са Обертом II (регент 1207—1209) чији је крајњи циљ било постављање за краља Бонифацијевог старијег сина Вилијема. Поред тога, они су се сукобили и са моћним латинским царем Хенриком (регент 1205—1206, цар 1206—1216), који их сузбија 1209. године и за новог регента поставља свог брата Јустаса Фландријског (регент 1209—1216). Сталним нападима Бугара прикључили су се од 1210. године и напади епирских деспота, прво Михајла (1210—1214) који није постигао значајнијег успеха, а затим и Теодора (деспот 1214 — 1224, цар 1224—1230) који временом успева да заузме већи део краљевине и сведе је на Солун са најближом околином. Завршни удар краљевини Теодор је задао у децембру 1224. године када је заузео Солун и уништио краљевину, а последњи краљ Димитрије спасао се бекством и наставио је да носи титулу солунског краља у егзилу.

Историја[уреди | уреди извор]

Позадина[уреди | уреди извор]

Солунска краљевина је једна од крсташких држава насталих након пада Цариграда у руке крсташа 1204. године. Након пада Византије очекивало се да ће вођа Четвртог крсташког похода, Бонифације Монфератски, постати нови латински цар. Ипак, дужд Енрико Дандоло и млетачке власти сматрале су да је Бонифације превише повезан са обореним византијским властима. Његов брат Конрад, јерусалимски краљ, био је у родбинским везама са свргнутом византијском царском династијом. Прави разлог што Бонифације Монфератски није добио титулу латинског цара био је тај што су Млечани знали да тако јаку личност нису могли лако контролисати. Стога су одржани избори на којима је Бонифације прегласан. Нови латински цар постао је Балдуин I (1204-1205).

Оснивање[уреди | уреди извор]

Бонифације Монфератски, оснивач краљевине

Бонифације је у подели византијских територија добио области на азијској обали Босфора. Он их је мењао за области око Солуна, другог по величини града Византијског царства, након саме престонице. Будући да је и сам Балдуин желео тако велики град у склопу свог царства, Бонифације је морао да га освоји. Бонифацијева власт у Солуну успостављена је крајем 1204. године. Формално је Солун проглашен престоницом нове "краљевине", а Бонифације понео краљевску титулу. Међутим, титула краља никада се у Солуну није званично употребљавала. Извори с краја 13. и почетка 14. века говоре да је Бонифације темељио своја права над овим градом на основу брака његовог млађег брата Рајнера од Монферата са Маријом Комнин (1180), ћерком чувеног византијског цара Манојла.[1]

Бонифације је владао кратко, свега три године. Међутим, он је за то време успео да прошири поседе Солунске краљевине и удари темеље њеној моћи. Бонифацијева власт проширена је на Тесалију, Беотију, Еубеју и Атику. Границе Солунске краљевине простирале су се до Домока, Фарсале и Велестина: јужна Тесалија, са градовима Зетонион и Равеника биле су под контролом латинског цара, али су и они и државе на југу Грчке биле вазали Бонифација као солунског краља.[2] Латински цар покренуо је експедицију против побуњених ломбардских барона у Солуну након смрти Бонифација Монфератког (1208-1209). Ова побуна резултирала је одцепљењем и осамостаљењем Атинског војводства, Маркизата Бодонице и Господства Салоне.[3]

Ломбардска побуна[уреди | уреди извор]

Бонифације је страдао у борби против бугарског цара Калојана 4. септембра 1207. године. Његова глава послата је бугарском цару. Краљевину је наследио Бонифацијев малолетни син Димитрије, који је био у колевци. Маргарета Угарска, Бонифацијева удовица, није имала стварну власт у граду. Она је прешла на ломбардске племиће које је предводио Оберто II од Бијандрата. Његов циљ био је да постави Бонифацијевог старијег сина Вилијама VI од Монферата на престо. Како Оберто није прихватио врховну власт латинског цара Хенрика, овај је 1209. године покренуо поход на Солун. Оберто је свргнут и протеран на Еубеју, а нови господар Солуна постао је Хенриков брат Јустас Фландријски, у име малолетног Димитрија.[4]

Рат са Епиром и уништење Солунске краљевине[уреди | уреди извор]

Користећи се немирима у Солуну, Михаило I Дука Комнин, бивши Бонифацијев савезник, напао је Краљевину 1210. године. Истовремено нападају и Бугари. Хенрик је успео да победи оба непријатеља, али након смрти Михаила 1214. године на епирски престо долази још моћнији владар Теодор. Први циљ епирског владара био је уништење Солунске краљевине, на путу ка заузећи самог Цариграда. У првих девет година своје владавине Теодор осваја све солунске територије изузев самог града. Латински цар није био у стању да одбрани свог вазала, будући да је истовремено ратовао против никејске војске у Азији. Године 1224. Димитрије је постао довољно стар да самостално влада. Теодор, међутим, заузима Солун, те Солунска краљевина постаје део Епирске деспотовине.[5]

Титуларни краљеви Солуна[уреди | уреди извор]

Титула солунског краља надживела је саму краљевину. Чланови династије Монферата носили су је до 1284. године. До 14. века укупно је 11 личности носило титулу краља Солуна. Византијска царица Ирина од Монферата је почетком 14. века, након сукоба са мужем Андроником, из протеста отишла у Солун. Своју власт над градом темељила је на чињеници да потиче од династије која је у првој четвртини 13. века владала Солунском краљевином.

Списак солунских краљева[уреди | уреди извор]

Солунски краљеви у Солуну[уреди | уреди извор]

Титуларни солунски краљеви у егзилу[уреди | уреди извор]

После 1320. године више нема носилаца титуле солунског краља.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ E.g. Salimbene de Adam, Chronicle, 1966 edition vol. 2 p. 790. Cf. (Runciman & 1951-1954, vol. 3 p. 125), and for full discussion (Haberstumpf 1995, pp. 56–67).
  2. ^ Van Tricht 2011, pp. 161–162.
  3. ^ Van Tricht 2011, pp. 162–163.
  4. ^ Gibbon, Edward (1906). Edward Gibbon, The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, vol. 11. New York: Fred de Fau and Co.
  5. ^ Anne Van Arsdall, Helen Moody. The Old French Chronicle of Morea: An Account of Frankish Greece after the Fourth Crusade. Routledge. ISBN 9781134797462.

Литература[уреди | уреди извор]