Софка Николић
| Софка Николић | |
|---|---|
 Софка са супругом Пајом Николићем | |
| Основне информације | |
| Пуно име | Софија Васиљевић Николић |
| Надимак | Софка |
| Место рођења | Табановић,  Краљевина Србија |
| Место смрти | Бања Ковиљача,  СФР Југославија |
| Активни период | 1921—1939. (повремено наступала после) |
| Жанр(ови) | фолк, севдах |
| Инструмент(и) | вокал |
| Издавачка кућа | Југотон, ПГП РТБ |
Софија (Васиљевић) Николић — Софка (Табановић, код Шапца, 1907 — Бања Ковиљача, 27. јул 1982) била је српска певачица народне музике и по многима највећа звезда овог жанра у првој половини 20. века.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Почела је да пева као девојчица на вашарима, а од 1918. је озбиљније запажена наступима у Зворнику. Први важнији наступ имала је 1927. године, a после Мостара и Сарајева средином 20-их година прешла је да живи у Београд. У Београду се удала за Пају Николића, шефа великог оркестра. Први пут Софкино певање пренесено је радио-таласима 11. децембра 1929. године на Радио Београду из кафане „Крагујевац“. Њено освајање Београда означило је промену односа јавности према кафанском певању, а она је добила епитет „Краљице Скадарлије“.
Прву плочу са нумерама „Колика је Јахорина планина“ и „Кад би знала, дилбер Стано“ снимила је са 19 година у Београду. Снимала је и за остале издавачке куће и у разним другим градовима, па и у Паризу. Понела је титулу једне од најтраженијих певачица у Европи тог доба, а према неким изворима за велики број својих плоча добила је награду „Златне поткове“.
Све до 1939. године гостовала је и певала у најпознатијим европским културним центрима Софији, Берлину, Прагу, Бечу, Будимпешти, Паризу, са пратећим оркестром под вођством њеног мужа Паје који је бројао најчешће пет музичара, мада се оркестар понекад и проширивао. О њеном певању, које је остављало велики утисак на слушаоце широм Европе, написано је: „Даире у њеним рукама звечећи су дрхтале, дрхтала је њена душа“.[2]
Снимила је велики број грамофонских плоча и песама. Њене најпознатије песме су: „Цојле Манојле“, „Колика је Јахорина планина“, „Кад би знала, дилбер Стано“, „Зоне, мори Зоне“ и „Чујеш, секо...“.
Поред бројних личности из јавног живота Београда којима је певала, остало је забиљежено да је велики Софкин поштовалац и пријатељ била свјетски позната пјевачица Џозефина Бекер.[3]
Након смрти шестнаестогодишње ћерке Марице (Мариоле) 1939. године на врхунцу славе, Софка се повлачи у туговање и углавном више није певала[4]. Ретки изузеци су била званична снимања (за Радио Београд, са оркестром Жарка Милановића и слично). Ова наша славна певачица временом је заборављена, а јавност је имала прилику да је се сети 1968. године када је о њој снимљен документарни филм. Последње године живота провела је скромно и усамљено у Бијељини и Београду. Умрла је 1982. године у старачком дому у Бањи Ковиљачи, а сахрањена је на градском гробљу Пучиле у Бијељини, у крипти поред своје ћерке.[2]
Једна од улица у ширем центру Бијељине носи име по Софки Николић. У овој улици је сједиште Српске новинске агенције СРНА.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „Буран живот Софке Николић“, Драго Гајић, Вечерње новости, Београд, 22. јануар 2012.
- ^ а б „Софка почива у гробу без биљега“, Тихомир Несторовић, Глас српске, Бања Лука, 4. јул 2008.Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ Pet najvećih srpskih pevača: ’’Koliko toga stane u jedan ljudski glas’’, Đorđe Matić, Vreme; Beograd, 15. novembar 2012. godine
- ^ https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%81%D1%86%D0%B5%D0%BD%D0%B0.483.html:704752-Sofka-Nikolic-kraljica-pesme-i-derta-VIDEO
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- „Трезор: Умукли дефови“, РТС, 12. септембар 2012.
- „Историја радио–певања народне музике од 1935. до 1975. године“, Саша Јанош, Панчево, 2008.
- Музеј Софке Николић, блог
- Тонски запис песме „Цојле Манојле“ у извођењу Софке Николић
- Софка Николић - краћи филм (Српска научна телевизија, 17. новембар 2017)
- Софка Николић, краљица песме и дерта („Вечерње новости”, 6. јануар 2018)
