Социјализам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Црвена застава, симбол радничког и социјалистичког покрета

Социјализам (енгл. socialism; франц. socialisme; нем. sozialismus; порекло према лат. socialis: друштвени; савезнички), појам који означава идеје, теорије, покрете који теже социјализацији (подруштвљењу) темељних услова људске егзистенције. Настао је у 18. веку у Европи као реакција на индустријализацију и капитализам.[1][2][3] Социјализам се кроз историју свог развоја појављивао унутар различитих политичких концепција и теорија, од којих су најзначајније: утопијски социјализам, анархизам, марксизам различитих струја, анти-ауторитарни комунизам, бољшевизам (ауторитарни комунизам), религијски социјализам (хришћански социјализам и сл.), демократски социјализам, социјалдемократија итд.[4][5][6][7]

Увод[уреди]

Централне вредности заједничке свим облицима социјализма јесу критика приватног власништва и његово социјализовање, тј. подруштвљење (или барем неки облик друштвене контроле над њим), те начело друштвене једнакости.[8][9][10][11][12] Појавни облици социјализма међусобно се разликују по начину (средствима) којим ће се те вредности постићи. Иако се садржај појма социјализма може пронаћи већ у раним искуствима човечанства (појединим етичко-религијским учењима[13], у пракси неких религијских заједница, јудео-хришћанском месијанизму, односно у учењима свих оних који су боље друштво покушавали постићи концепцијама праведности утемељеним на једнакости и братству), социјализам је модерна идеја.

У том смислу елементи социјалистичког мишљења могу се пронаћи у делима славних утописта (Т. Кампанела, Томас Мор).[14] У делу Утопија из 1516. Томас Мор држи да »тамо где је власништво приватно, где је новац мерило свих ствари, тешко је и немогуће да заједница има праведну владу«.

Утопијски социјализам[уреди]

Прве конкретне идеје социјалистичког начина производње и уређења друштва поставили су утопијски социјалисти, који су се противили приватном власништву, капитализму и њему својственој доктрини слободног (нерегулисаног) тржишта. Шарл Фурије је тежио изградњи друштва на основи фаланстерија или фаланги (модел уравнотежених заједница), које би функционисале као акционарска друштава, чији доходак би се делио међу члановима друштва, па никакав облик власти не би био потребан. Сен Симон се заузимао за нови друштвени поредак с централизованом структуром у којем ће уместо владавине капиталиста друштвом управљати научници и најученији чланови друштва, а Роберт Овен усмерио се на синдикално и задружно радничко удруживање. Реч "социјалиста" први се пут појавила 1827. у часопису "Cooperative Magazine", који је уређивао Роберт Овен, а реч "социјализам" у часопису "Le Globe" 1832.

Анархизам[уреди]

Анархизам, покрет и доктрина унутар социјалистичке теорије и социјалистичког покрета, који се залагао за уређење где се одлучује о свему директно-демократски од стране народа, те због тога нема потребе за вођама и владарима. Инспирирани идејама Пјера Жозефа Прудона и праксом Париске комуне из 1871. руски анархисти Михаил Бакуњин и Петар Кропоткин заузимали су се за друштво без државе и приватнога власништва. Друштво се разумевало као скуп слободно уједињених комуна (анархистички комунизам) и производних удружења у којем нема вањске присиле (државне, правне, политичке, економске) над појединцима.

Марксизам[уреди]

Након револуције 1848. и појаве нових мишљења социјализам је добио ново значење. Под утицајем Карла Маркса и Фридриха Енгелса социјализам је добио научну форму – научни социјализам (термин за који је Маркс тврдио да се користи као супротност утопијском социјализму). Критичком анализом капиталистичке политичке економије Маркс и Енгелс приказали су неке основне законитости његова развоја, његове унутрашње протуречности, али и неке опште законитости друштвеног развоја. Научни социјализам указује да социјализам није могућ у било које време, него када се остваре материјални услови првенствено у економији и када се развију производне снаге потребне за стварање социјализма. Оснивањем Прве интернационале 1864. поставили су темеље међународном социјализму. Марксов социјализам (комунизам) је укључивао стратегију револуционарне класне борбе радништва и с тим у вези разграничење од осталих струјања унутар међународног социјализма. Од Марксових и Енгелсових теорија су настале различите струје марксизма, са различитим тумачењима и интерпретацијама.

Социјалдемократија[уреди]

Социјалдемократија, покрет и доктрина унутар социјалистичке и теорије и покрета, на челу с Едуардом Бернштајном и др., залагала се за еволуциону и постепену реформску трансформацију капиталистичкога друштва у бескласно социјалистичко друштво. Тиме су се противили револуционарном путу, а нарочито ауторитарном концепту револуције, због чега су били називани реформистима (или ревизионистичким марксистима).

Бољшевизам[уреди]

Бољшевизам, струја и од 1912. самостална политичка странка у Русији, револуционарним је путем 1917 (Октобарска револуција) освојила власт у Русији и тиме одредила ново значење и смер тадашњег међународног социјализма. В. И. Лењин, предводник бољшевичке револуције и идеолог руског социјализма (лењинизам и марксизам-лењинизам), постулате је темељио на својој интерпретацији Марксове и Енгелсове теорије, одбацујући до тада владајући теоријски ревизионизам и политички реформизам у социјалистичком покрету.

Али је одбацио и политичку демократију, која би требало да постоји током социјалистичке револуције, о чему нарочито говори Роза Луксембург, која се залагала за "револуционарни демократски социјализам".

То је означило историјски раскид бољшевизма са марксистима различитих струја и почетак превладавања бољшевичке (марксистичко-лењинистичке) струје у тадашњем међународном социјалистичком покрету, што је било ојачано оснивањем Комунистичке интернационале (Коминтерне) 1919.

Бољшевизам (марксизам-лењинизам), себе је приказивао као политичку идеологију која кроз револуцију професионалних револуционара успоставља једнопартијски систем, који ауторитарним и репресивним методама тежи изградњи социјализма. Стварањем Совјетског Савеза бољшевизам се учврстио као поредак, а доласком Ј. В. Стаљина на чело Партије све је више попримао тоталитарни карактер према унутра и империјалистички према ван (»социјализам у једној земљи«).

Након Другог светског рата централно-источне европске државе под утицајем Совјетског Савеза развиле су сличне једнопартијске режиме, који су себе називали социјалистичким. Од оснивања Варшавскога пакта 1955., у који је било укључено осам европских држава, једнопартијски систем се још снажније институционализовао те је довео до блоковске поделе света. Тако су се једнопартијски режими успоставили и оснажили у Европи, али и у остатку света (Кина, Северна Кореја, Куба итд.). У том смислу социјализам је био синоним за сваки политички систем у којем је био успостављен једнопартијски систем на челу с комунистичком партијом.

Због немогућности праћења светског економског напретка, привредне неефикасности, неспособности заштите људских права, културне инсуфицијенције те неосетљивости за савремене друштвене тенденције, једнопартијски режими предвођени Комунистичком партијом, који су своје унутрашње уређење називали социјалистичким, су се урушили са почетком 1990-их у Совјетском Савезу и низу других земаља.

Осуде једнопартијских режима комунистичких партија[уреди]

Парламентарна скупштине Савета Европе је Резолуцијом ВЕ 1481/2006 од 25. јануара 2006. године осудила злочине једнопартијских режима комунистичких партија из 20. века, као тоталитарних. У тој осуди се изричито спомињу „масовна кршења људских права од стране тоталитарних комунистичких режима ... која су као дела насиља укључивала индивидуална и колективна погубљења, као и смрт у концентрационим логорима, изгладњивање, депортације, мучење, ропство, прислини рад и друге облике масовног психичког терора.“

Левичарска критика бољшевизма и марксизма-лењинизма[уреди]

Социјалдемократе, демократски социјалисти, анти-ауторитарни комунисти, анархисти и "небољшевички марксисти" не подржавају бољшевички и "марксистичко-лењинистички" приступ изградњи социјалистичког друштва.

Савремени марксисти сматрају бољшевизам и марксизам-лењинизам искривљењем и изопачењем племенитих идеја Маркса и Енгелса о социјалној правди, јер они нису били против политичке демократије током изградње социјализма.[15] У Критици Готског програма, Грађанском рату у Француској, Манифесту и другим радовима Маркс указује да се социјалистички преображај треба учинити у облику демократског политичког режима, те да је први циљ "освајање демократије".

У овим делима, Маркс на језгровит начин говори, између осталог, о држави, и даје скицу транзицијске државе која је демократска радничка власт. У тој скици, нема места за логоре, стрељање и протеривање. Социјалистичка изградња је супротна владавини партијске елите и аутократским односима у економској сфери. Маркс пише о томе да је ослобођење радништва дело самог радништва (а не мале конспиративне организације професионалних револуционара), о томе да је слобода појединца услов слободе свих, те о томе да је Париска комуна узор социјалистичке изградње.

У Грађанском рату у Француској Маркс анализира искуство Париске комуне из 1871. и оцењује да је то коначно пронађени политички облик ослобођења радничке класе. „Коначно пронађени облик ослобођења радничке класе“ је власт која је развијала механизме директне демократије у политици и економији, која је увела радничко самоуправљање, поштовала различита, па и супротна политичка мишљења, те дозволила демократско такмичење различитих странака на изборима, која је претворила представничко тело у врховну власт, спојивши законодавну и извршну функцију у његовим рукама, те укинула стајаћу војску и бирократију. Ту нема места за никакву репресију појединаца над друштвом.[16]

Демократски социјализам у 21. веку[уреди]

Савремена и нова левица заснована на политици демократског социјализма тежи умањењу или превазилажењу свих друштвених стратификација.[17] Савремена и нова левица се залаже за умањење неслободе, неједнакости и несолидарности у друштву, које узрокује економски капитализам, а као крајњи циљ види превазилажење економског капитализма и успостављање друштвено-економског уређења базираног на директној демократији у политичкој и економској сфери, те на демократски планираној производњи. То је систем производње и расподеле који би био у складу са потребама сваке појединке и сваког појединца, те друштва као целине, и који би узимао у обзир носиве капацитете и услове регенерације животне средине.

Заговара достизање посткапиталистичког друштва које би било базирано на индивидуалној и колективној слободи, једнакости, солидарности и међусобној помоћи, због чега теже умањењу и превазилажењу свих облика репресије, хијерархије и власти појединца над појединцем. Присталице ове политике сматрају да је за остваривање ових идеја неопходно умањити и превазићи све облике ауторитарног начина организовања. Због тога се организују у левичарске политичке странке и покрете.

Присталице савремене и нове левице схватају свој идеал као процес умањења и превазилажења неправди које ствара економски капитализам, који следи вишевековну традицију борби напредних покрета, радника, пољопривредника, жена, мањина и староседеоца.

Обележја савремене и нове левице за умањење неправди које ствара економски капитализам:

  • На нивоу предузећа то значи развијање механизама демократије на радном месту;
  • На нивоу економије то значи развијање друштвене и демократске координације уместо слепе тржишне производње;
  • На нивоу државних институција то значи ширење представничког типа демократије са механизмима директне демократије (нпр. партиципативни буџет, опозив посланика и градоначелника, итд.);
  • На нивоу друштва то значи борба против сваког облика подређености и искоришћавања, нарочито борба против дискриминације на основу расе, пола, сексуалне оријентације, националне или етничке припадности, погледа на свет, хендикепа, припадности мањинској групи и сл.;
  • У односу на животну средину то значи усклађивање привреде у складу са носећим и обновљивим способностима животне средине, те са увођењем еколошки прихватљивих технологија.

Присталице савремене и нове левице се залажу за интернационализам, умањење и превазилажење неправди које ствара светски капитализам, па се везују уз напредне покрете и странке из целог света. Борба обухвата светски анти-капиталистички покрет, којег чине различити раднички и синдикални покрети, покрети за људска и мањинска права и слободе, те савремене левичарске странке, организације, групе и појединци.

Напредни покрети се обично организују на два начина. Организују се као странке које желе добити демократску политичку моћ и деловати као анти-системска власт, али и као покрети који се боре за превазилажење система без жеље за преузимањем политичке власти. Обе стратегије су значајне: они који делују одоздо, и мењају досадашње друштвене односе, и они који у формалном политичком простору мењају политике одозго.

Термин нова, демократска левица или демократски социјализам се користи и као синоним за различите анти-ауторитарне социјалистичке и нео-марксистичке покрете, организације и странке, али се придев "демократски" користи за разликовање демократских левичара од бољшевизма 20. века и марксистичко-лењинистичког модела изградње социјализма, који се сматра недемократским и ауторитарним, те искривљењем племените идеје социјалне правде.

Начелна обележја нове, демократске левице и демократског социјализма су: анти-ауторитарност и демократичност; анти-капитализам; анти-милитаризам; секуларизам и анти-клерикализам; интернационализам и анти-национализам...


Референце[уреди]

  1. ^ Sinclair, Upton (01. 01. 1918). Upton Sinclair's: A Monthly Magazine: for Social Justice, by Peaceful Means If Possible. »Socialism, you see, is a bird with two wings. The definition is 'social ownership and democratic control of the instruments and means of production.'«
  2. ^ Nove, Alec. „Socialism”. New Palgrave Dictionary of Economics, Second Edition (2008). »A society may be defined as socialist if the major part of the means of production of goods and services is in some sense socially owned and operated, by state, socialised or cooperative enterprises. The practical issues of socialism comprise the relationships between management and workforce within the enterprise, the interrelationships between production units (plan versus markets), and, if the state owns and operates any part of the economy, who controls it and how.«
  3. ^ Nove, Alec. „Socialism”. New Palgrave Dictionary of Economics, Second Edition (2008). »A society may be defined as socialist if the major part of the means of production of goods and services is in some sense socially owned and operated, by state, socialised or cooperative enterprises. The practical issues of socialism comprise the relationships between management and workforce within the enterprise, the interrelationships between production units (plan versus markets), and, if the state owns and operates any part of the economy, who controls it and how.« Rosser, Mariana V. and J Barkley Jr. (23. 7. 2003). Comparative Economics in a Transforming World Economy. MIT Press. ISBN 978-0-262-18234-8. стр. 53.. »Socialism is an economic system characterised by state or collective ownership of the means of production, land, and capital.«
  4. ^ "What else does a socialist economic system involve? Those who favor socialism generally speak of social ownership, social control, or socialization of the means of production as the distinctive positive feature of a socialist economic system" N. Scott Arnold. The Philosophy and Economics of Market Socialism : A Critical Study. Oxford University Press. 1998. p. 8
  5. ^ Busky, Donald F. (20. 7. 2000). Democratic Socialism: A Global Survey. Praeger. ISBN 978-0-275-96886-1. стр. 2.. »Socialism may be defined as movements for social ownership and control of the economy. It is this idea that is the common element found in the many forms of socialism.«
  6. ^ Bertrand Badie; Dirk Berg-Schlosser; Leonardo Morlino (2011). International Encyclopedia of Political Science. SAGE Publications, Inc. стр. 2456. ISBN 978-1412959636. »Socialist systems are those regimes based on the economic and political theory of socialism, which advocates public ownership and cooperative management of the means of production and allocation of resources.«
  7. ^ Zimbalist, Sherman and Brown, Andrew, Howard J. and Stuart (1988). Comparing Economic Systems: A Political-Economic Approach. Harcourt College Pub. ISBN 978-0-15-512403-5. стр. 7.. »Pure socialism is defined as a system wherein all of the means of production are owned and run by the government and/or cooperative, nonprofit groups.«
  8. ^ Brus, Wlodzimierz (5. 11. 2015). The Economics and Politics of Socialism. Routledge. ISBN 978-0-415-86647-7. стр. 87.. »This alteration in the relationship between economy and politics is evident in the very definition of a socialist economic system. The basic characteristic of such a system is generally reckoned to be the predominance of the social ownership of the means of production.«
  9. ^ Michie, Jonathan (1. 1. 2001). Readers Guide to the Social Sciences. Routledge. стр. 1516. ISBN 978-1579580919. »Just as private ownership defines capitalism, social ownership defines socialism. The essential characteristic of socialism in theory is that it destroys social hierarchies, and therefore leads to a politically and economically egalitarian society. Two closely related consequences follow. First, every individual is entitled to an equal ownership share that earns an aliquot part of the total social dividend…Second, in order to eliminate social hierarchy in the workplace, enterprises are run by those employed, and not by the representatives of private or state capital. Thus, the well-known historical tendency of the divorce between ownership and management is brought to an end. The society – i.e. every individual equally – owns capital and those who work are entitled to manage their own economic affairs.«
  10. ^ "2. (Government, Politics & Diplomacy) any of various social or political theories or movements in which the common welfare is to be achieved through the establishment of a socialist economic system" "Socialism" at The Free dictionary
  11. ^ Arnold, Scott (1994). The Philosophy and Economics of Market Socialism: A Critical Study. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508827-4. стр. 7—8.. »This term is harder to define, since socialists disagree among themselves about what socialism ‘really is.’ It would seem that everyone (socialists and nonsocialists alike) could at least agree that it is not a system in which there is widespread private ownership of the means of production…To be a socialist is not just to believe in certain ends, goals, values, or ideals. It also requires a belief in a certain institutional means to achieve those ends; whatever that may mean in positive terms, it certainly presupposes, at a minimum, the belief that these ends and values cannot be achieved in an economic system in which there is widespread private ownership of the means of production…Those who favor socialism generally speak of social ownership, social control, or socialization of the means of production as the distinctive positive feature of a socialist economic system.«
  12. ^ Hastings, Mason and Pyper, Adrian, Alistair and Hugh (21. 12. 2000). The Oxford Companion to Christian Thought. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860024-4. стр. 677.. »Socialists have always recognized that there are many possible forms of social ownership of which co-operative ownership is one...Nevertheless, socialism has throughout its history been inseparable from some form of common ownership. By its very nature it involves the abolition of private ownership of capital; bringing the means of production, distribution, and exchange into public ownership and control is central to its philosophy. It is difficult to see how it can survive, in theory or practice, without this central idea.«
  13. ^ Cort, John C. (1988). Christian Socialism: An Informal History. Maryknoll, New York: Orbis Books. ISBN 978-0-88344-574-7.
  14. ^ von Mises, Ludwig (1981) [1951]. "Christianity and Socialism". Socialism. New Heaven: Yale University Press
  15. ^ Goran Markovic: Socijalizam - duh proslosti?
  16. ^ Marks življi nego ikad
  17. ^ Woshinsky, Oliver H., Explaining Politics: Culture, Institutions, and Political Behavior (Oxon, England, UK; New York, New York, USA: Routledge, 2008) pp. 145-149.


Види још[уреди]


Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]