Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Социјалистичка Федеративна Република Југославија; Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija; Socialistična federativna republika Jugoslavija; Југославија
	Застава Грб
	Крилатица: Братство и јединство
	Химна; Хеј, Словени;
	; Социјалистичка Федеративна Република Југославија 1989. године
Географија
Континент	Европа
Регија	Балкан и Панонска низија
Главни град	Београд
Друштво
Службени језик	Службени ниједан на федералном нивоу; српскохрватски; (дефакто); ; Регионални српскохрватски; хрватски; словеначки; македонски; албански; мађарски; словачки; румунски; русински;
Религија	православље, католицизам, ислам, протестантизам и др.
Политика
Облик државе	Самоуправна социјалистичка једнопартијска савезна република
— Генерални секретар	Јосип Броз Тито; (1945—1980; први); Милан Панчевски; (1989—1990; последњи)
— Председник	Иван Рибар; (1945—1953; први); Бранко Костић; (1991—1992; последњи)
— Премијер	Јосип Броз Тито; (1945—1963; први); Анте Марковић; (1989—1991; последњи)
Законодавна власт	Савезна скупштина
— Горњи дом	Веће република и покрајина
— Доњи дом	Савезно веће
Историја
— Оснивање	1945.
— Укидање	1992.
— Статус	Бивша држава
Догађаји
— Проглашење Федеративне Народне Републике Југославије	29. новембар 1945.
— Усвајање устава	31. јануар 1946.
— Потписивање Балканског пакта	28. фебруар 1953.
— Смрт Јосипа Броза Тита	4. мај. 1980.
— Десетодневни рат	27. јун — 7. јул 1991.
— Дезинтеграција	27. април 1992.
Географске и друге карактеристике
Површина
— укупно	255.804 km²
Становништво
— 1989.	23.724.919
— густина	92,7/km²
Валута	Југословенски динар
— код валуте	DIN / YUD
— стоти део валуте	1 пара
Интернет домен	.yu
Позивни број	+38
Земље претходнице и наследнице; Социјалистичке Федеративне Републике Југославије
Претходнице:	Наследнице:
	^ Пуно име на српскохрватском и македонском језику, написано ћирличким писмом. ; ^ Пуно име на српскохрватском и македонском језику, написано латиничким писмом (в. одељак Називи државе за више информација). ; ^ Пуно име на словеначком језику (словеначки користи само латиничко писмо). ; ^ Није било проглашеног службеног језика на федералном нивоу. ; ^ Српскохрватски је био дефакто службени језик. Његови регионални варијетети су препознати и начињени службеним језицима у својим одговарајућим републикама: српски у СР Србији, хрватски у СР Хрватској и српскохрватски у СР Босни и Херцеговини и СР Црној Гори. ; ^ Службени у СР Србији, СР Босни и Херцеговини и СР Црној Гори. ; ^ Службени у СР Хрватској. ; ^ Службени у СР Словенији. ; ^ Службени у СР Македонији. ; ^ Службени у САП Косову. ; ^ Службени у САП Војводини. ; ^ Службени у САП Војводини. ; ^ Службени у САП Војводини. ; ^ Службени у САП Војводини. ;

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (скраћено СФР Југославија или СФРЈ) бивша је југословенска држава која је постојала од краја Другог светског рата, до рата почетком деведесетих година двадесетог века. Она је била социјалистичка држава која је обухватала територије данашњих независних држава Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Словеније и Црне Горе.

Формирана је 1945. године као наследница Краљевине Југославије под именом Демократска Федеративна Југославија. 29. новембра 1945. године мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. године коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Главни град СФРЈ био је Београд. СФРЈ се граничила са Италијом на северозападу, Аустријом и Мађарском на северу, Румунијом на североистоку, Бугарском на истоку и Грчком и Албанијом на југу. Западни део републике је излазио на Јадранско море.

За разлику од осталих европских социјалистичких земаља, СФРЈ никада није била чланица Варшавског уговора, и одржавала је блиске везе са западним владама. СФРЈ је била оснивач и један од најважнијих чланова Покрета несврстаних. СФРЈ је била земља самоуправног социјализма, са једнопартијским делегатским системом представљања, планском привредом и специфичним системом радничког самоуправљања.

Називи државе

Социјалистичка Федеративна Република Југославија је неколико пута кроз своју историју мењала назив:

од другог засједања АВНОЈ-а (29. новембар 1943) новопроглашени назив државе је Демократска Федеративна Југославија (скраћено ДФ Југославија или ДФЈ)
када је званично укинута монархија и проглашена република декларацијом Уставотворне скупштине од 29. новембра 1945. новопроглашени званичани назив државе је постао Федеративна Народна Република Југославија (скраћено ФНР Југославија или ФНРЈ)
Уставом од 7. априла 1963. држава је променила назив у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (скраћено СФР Југославија или СФРЈ)

У доба постојања комунистичке Југославије називали су је Нова Југославија, да би је разликовали од претходне, старе тј. Краљевине Југославије.

Историја

Краљевина Југославија

Краљевина Југославија је била држава на Балкану која је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата. Која је позната као „Прва“ или „Версајска“ Југославија.

На челу краљевине се налазила династија Карађорђевића.

Други светски рат

Војни пуч 27. марта 1941. је извела завереничка група високих официра Југословенске војске збацивши с власти трочлано краљевско намесништво и владу која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.

Априлски рат

Априлски рат (хрв. Travanjski rat, словен. Aprilska vojna) име је за немачку инвазију (кодног назива Директива 25) на Краљевину Југославију 6. априла 1941. Ова операција означава почетак Другог светског рата на територији Југославије.

Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије (тада већ у саставу Трећег рајха), Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. Тешко је бомбардован Београд. У исто време отпочео је и немачки напад на Грчку под кодним називом Операција Марита.

Рат је завршен 17. априла 1941. капитулацијом, окупацијом и поделом Југославије. Краљевска породица и поједини представници владе отишли су у егзил у Уједињено Краљевство.

Народноослободилачка борба (1941—1945)

Народноослободилачка борба (НОБ) или Народноослободилачки рат (НОР) појам је којим се означава борба југословенских народа, предвођених Комунистичком партијом Југославије, за ослобођење од фашистичке окупације током Другог светског рата. Обухвата временски период од јула 1941. до маја 1945. године, на целокупној територији Југославије. У историографији бивше СФРЈ ова борба се често називала Народноослободилачки рат и социјалистичка револуција.

Тршћанска криза

Италија се борила са силама Осовине у Другом светском рату. Када се фашистички режим срушио 1943. и Италија капитулирала, територија је окупирана од стране немачке војске, која је створила Оперативну зону Јадранског приморја. Трст су 1. маја 1945. године заузеле 4. Југословенска армија, заједно са 9. словеначким корпусом ЈА. Идући дан немачка војска се предала новозеландској војсци.

Демократска Федеративна Југославија (1943—1945)

Демократска Федеративна Југославија је реконституисана на конференцији АВНОЈ-а у Јајцу, (од 29. новембра до 4. децембра 1943.), док су се преговори са Краљевском Владом у изгнанству наставили. 29. новембра 1945

Одлукама Другог заседања АВНОЈ-а од 29. новембра 1943. године, постављени су принципи за оснивање федеративне државе југословенских народа после Другог светског рата, под вођством Комунистичке партије Југославије. Предвиђено је да Југославија буде федерација 6 република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Србија, СР Црна Гора и СР Македонија. Ова држава би правно заменила Краљевину Југославију, уз нека територијална проширења (Истра, Приморска).

Словеначка делегација, на чијем је челу био др. Јосип Видмар, предложила је да се Титу додели звање „Маршал Југославије“. Председништво АВНОЈ-а је на својој првој седници 30. новембра 1943. године једногласно прихватило овај предлог (одлука бр. 7).

Децембра 1943, Рузвелт, Черчил и Стаљин су одлучили да подрже партизане.

Дана 25. маја 1944, немачке падобранске трупе су напале Титов штаб у Дрвару, скоро га заробивши. Тито је отишао авионом у Италију и успоставио нови штаб на јадранском острву Вис. Након пребацивање своје подршке партизанима, Британија је радила на зближавању Тита и Петра. На ургирање Британије, Петар је одлучио да остане изван Југославије и у септембру је позвао све Југословене да пређу у партизане.

Демократска Федеративна Југославија (скраћено ДФЈ) је држава која је истовремено представљала последњи период Краљевине Југославије и први период социјалистичке Југославије.

Федеративна Народна Република Југославија (1945—1963)

Дана 29. новембра у Београду одржано Прво заседање Уставотворне скупштине, на којем је прихваћена „Декларација о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије“ (ФНРЈ). Овом одлуком Југославија је престала да буде монархија и постала федерална република.

Федеративна Народна Република Југославија је конституисана као социјалистичка земља током првог заседања скупштине у којој је Комунистичка партија Југославије била већина, а коју су чинили предратни посланици и чланови АВНОЈ-а.

Први председник послератне Југославије је био Иван Рибар, а председник Владе је био Јосип Броз Тито.

Београдски процес

Београдски процес је назив за суђење генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од још двадесет тројице оптуженика из редова четника, владе у игнзанству и Недићевог режима за издају и ратне злочине. Званичан назив поступка је био „Суђење Драгољубу-Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941—1945)“. Суђење је одржано у Београду, од 10. јуна до 15. јула 1946.

Просовјетски период

Југословенска влада је у савезу са Совјетским Савезом под Јосифом Стаљином рано у Хладном рату оборили два америчка авиона у југословенском ваздушном простору 9. и 19. августа 1946. Ово су била прва ваздушна обарања западних авиона током Хладног рата и изазвала дубоко неповјерење у Тита у САД, па чак и позива на војну интервенцију против Југославије.

Први званични састанак новооснованог Информбироа се одржао у Београду у децембру 1947. За ову сврху саграђен је данашњи хотел Славија у центру града.

Резолуција Информбироа

Југославија је 1948. избачена из Информбироа због непристајања да прихвати совјетско вођство у социјалистичким државама. Ово искључење је, због тежњи према територији Југославије, навело Албанију да се сврста уз Совјетски Савез.

Пети конгрес КПЈ био је први конгрес југословенских комуниста одржан после Другог светског рата и преузимања власти, конгрес је дао политичку подршку ЦК КПЈ у „одбрани независности“ Југославије. Одлука је донесена једногласно и тиме је „потврђено“ јединство Партије. На Конгресу је усвојена и Резолуција о односу КПЈ према Информбироу, у којој је констатовано да су одлуке Информбироа нетачне и неправедне, али је наглашено да ЦК КПЈ треба да учини све да се сукоб превазиђе.

Најзначајнији је био преокрет у политици Југославије која се у тренутку све већег притиска Стаљина окреће западним силама за помоћ у наоружању. Тако је генерал Коча Поповић, који је тада био министар иностраних послова, склопио уговор о војној помоћи са владом САД, Британијом и Француском 14. новембра 1951. у Лондону.

На Шестом конгресу КПЈ одржаном од 2. до 7. новембра 1952. дошло је до реформских промена у партији. Донет је нови Статут по ком је партији промењен је назив у Савез комуниста Југославије (мкд. Сојуз на комунистите на Југославија; словен. Zveza komunistov Jugoslavije). Ојачана је независност основних партијских организација и нижих руководстава. Између осталог, на њему је осуђена блоковска подела света, агресивна политика и колонијализам. Подвргнута је критици Стаљинова ревизија комунизма, а похваљена Титова ревизија, а увођење самоуправљања је окарактерисано као преломан догађај у развитку социјалистичких друштвених односа.

Уставни закон 1953.

Уставни закон 13. јануара 1953. је донет као велики пакет измена Устава ФНР Југославије од 1946. године, са циљем увођења појма самоуправљања у уставну материју Југославије. Устав од 1946. године са овим изменама биће на снази до Устава СФР Југославије од 1963. године.

Године 1953., Тито је постао председник.

Најзначајнија промена у границама СФРЈ се десила 1954, када је суседна Слободна Територија Трста укинута Осимским споразумом. Југословенска Зона Б, која је покривала површину од 515,5 km², је постала део СФРЈ. Зону Б је већ претходно окупирала Југословенска армија.

Помирење Москве и Београда

Након Стаљинове смрти 5. марта 1953. долази период који је праћен отопљавањем односа између Информбироа и Југославије.

Информбиро није више имао своју ранију функцију и постојао је само фиктивно.

Први корак ка помирењу је направљен од стране Никите Сергејевича Хрушчова, првим секретаром ЦК КПСС, који је заједно са Николајем Булгањином, председником владе Совјетског Савеза и Анастасом Микојаном, првим замеником Совјетске владе долетео у Београд 26. маја 1955. До састанка између совјетске и југословенске делегације је дошло на Топчидеру, у Дому Гарде.

Кинеско-совјетски раскол, је навело Албанију да се 1961. сврста уз Народну Републику Кину. Исте године Југославија је постала оснивач Покрета несврстаних, и уз земље попут Индонезије, је била једна од чланица које су се залагале за политику несупротстављања према САД. Југославија није као остале државе источне и средње Европе изабрала курс зависности од Совјетског Савеза, и није била члан Варшавског пакта нити НАТОа, што ју је чинило специфичном у односу на друге државе. Управо због тог баланса између истока и запада, уживала је високи углед у свету.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1963—1992)

Устав Југославије од 1963. године је познат под називом „повеља самоуправљања“ зато што је самоуправни модел примењен у свим сферама и на свим нивоима друштвеног живота. Промењено је име државе у Социјалистичка Федеративна Република Југославија и она је дефинисана као „савезна држава добровољно уједињених и равноправних народа и социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљања“. Територија Југославије „јединствена је и сачињавају је територије социјалистичких република.”

Уставом од 1963. Аутономна косовско-метохијска област проглашена је Аутономном покрајином Косово и Метохија. У развоју југословенског федерализма аутономне јединице, које су биле у саставу Србије, суштински гледано имале су исти положај, али је међу њима постојала одређена разлика (назив, различит број представника у Већу народа, АП Војводина је имала Врховни суд).

Уставом 1963. уместо дотадашња два већа Савезну скупштину је сачињавало пет већа. Поред Савезног већа уведена су и четири самоуправна већа: Привредно, Просветно-културно, Социјално-здравствено и Организационо-политичко.

Брионски пленум (1966)

Брионски пленум је назив за Четврту пленарну седницу Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ), одржану 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на острву Брионима. На овој седници са свих државних и партијских функција смењен је Александар Ранковић Марко, дотадашњи потпредседник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и секретар Централног комитета Савеза комуниста Југославије — један од тројице најважнијих људи у земљи.

Едвард Кардељ је преузео улогу „другог човека“ Југославије и најближег сарадника Јосипа Броза Тита.

Фактички је отворен процес мењања односа између савезне државе и република који је довео до темељног преображаја федерације. Југославија је изграђивана као „федерација равнотеже“. Монолитни друштвени и политички живот уступао је место „самоуправном федерализму“.

Студентске демонстрације, цестна афера, амандмани 1971, МАСПОК и смена либерала

Датотека:Demonstracije 1968.jpg

Сукоби студената и милиције

Велике студентске демонстрације у Југославије биле су део таласа демонстрација који је 1968. захватио велики број земаља. Најпопуларнија парола је била „Доле црвена буржоазија“, „Извозимо људе као смрзнуту говедину!“

Седмога дана демонстрација Тито је преломио и у касним вечерњим часовима се обратио студентима посредством телевизије. У свом доста нервозном и импровизованом говору он је рекао „да је било неких неправилности“ и да „нико није незаменљив, па ни ја!?“.

Даље у Словенији избија далекосежна „цестна афера” (1969).

Дана 30. јуна 1971. усвојени су уставни амандмани XX-XLII. Уведене су промене у институцијама федерације и поред председника републике установљено је Председништво СФРЈ као колективни шеф државе и носилац законодавне и политичке иницијативе. Јосип Броз Тито био је председник републике и председник Председништва СФРЈ. Знатно су измењени положај и улога СИВ-а и савезних органа управе. Органи федерације образовани су на бази паритета. Поред Југословенске народне армије, као оружана снага СФРЈ уведена је и територијална одбрана. То ће имати далекосежне последице приликом распада Југославије.

На врхунцу сукоба заговорника и противника уставних амандмана из 1971. године, на темељу процене да су реформе угрозиле идеолошки и политички монопол Партије, као и под притиском из иностранства (совјетске демонстрације војне силе на границама према Мађарској и Бугарској), стало се на страну партијских конзервативаца и подупро сламање национално-политичког покрета у СР Хрватској (Хрватско прољеће). Након обрачуна с хрватским руководством, уследила је смена либералних политичара у Србији, Словенији и Македонији.

Устав Југославије од 1974. године

1974. је усвојен нови савезни устав који је дао више аутономије републикама и покрајинама, тако у основи испунивши захтеве Хрватског прољећа. Републике су добиле више права, смањене су овласти савезне државе. Једна од одредби устава истицала је територијални интегритет СФРЈ.

Године 1974. 16. маја Тито је проглашен за доживотног председника, а на Десетом конгресу СКЈ, од 27. до 30. маја, и доживотног председника Савеза комуниста Југославије.

Сусрет Тита и Џимија Картера у Белој кући 1978.

После Титове смрти

После Титове смрти (1980), тензије између народа Југославије су порасле.

Од 1980. до 1991. године, власт Југославије је била колективна, сваке године је вођа био из различитог председништва једне од шест република некадашње Југославије.

Немири у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово 1981. године подразумевају низ масовних протеста, почев од марта 1981, на којима су косметски Албанци захтевали да Косово постане седма република.

Парада 85 је био назив за прославу Дана победе 9. маја 1985. године која је ораганизована у част четрдесетогодишњице победе над фашизмом. Централна свечаност је организована испред платоа Савезне скупштине СФРЈ у Београду. Том приликом је извршена смотра оружаних снага пред највишим државним званичницима на челу са председником Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Веселином Ђурановићем. Ова парада је била последња парада на улицама Београда коју је извела Југословенска народна армија.

Меморандум САНУ је недовршени документ који је израдила Српска академија наука и уметности (САНУ) између 1985. и 1986. године, као стратешки програм српске интелигенције. Нацрт документа је објављен у јавности преко дневних новина Вечерње новости у два наставка 24. и 25. септембра 1986.

Антибирократска револуција

Антибирократска револуција је период српске историје који је отпочео 8. седницом Централног комитета Савеза комуниста Србије 1987. године, а завршио се почетком 1989.

8. август 1989. у Београду Скупштина СФРЈ усвојила амандмане на Устав из 1974. који су омогућили увођење вишепартијског система у СФРЈ.

Распад СФРЈ

Током 1991. и 1992. дошло је до распада СФРЈ који је изведен методом оружане сецесије уз подршку и помоћ страних држава. У случају Југославије није поштовано начело територијалне целовитости и њених међународно признатих граница. Супротно међународном праву, републичке границе, које никада нису правно утврђене и обележене, постале су границе суверених држава. Право народа на самоопредељење везано је за федералне јединице и оне су постале његови носиоци.

Словенија, Хрватска, Македонија и Босна и Херцеговина

У јуну 1991. Словенија и Хрватска су одлучиле да прекину све везе са осталим републикама и постану независне државе, услед чега је избио рат. Срби из Хрватске нису хтели да напусте СФРЈ, па је хрватска полиција и паравојска напала српске области са намером да и њих отцепи од СФРЈ.

Њих су пратиле републике Македонија у септембру 1991. и Босна и Херцеговина у марту 1992. Републике Србија и Црна Гора су биле против независности ових република. Рат је вођен најпре у Словенији, затим и у Хрватској (1991—1995) и коначно у Босни и Херцеговини. Рат у Босни и Херцеговини је завршен Дејтонским миром (21. новембар 1995).

Савезна Република Југославија

После међународног признавања Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, Србија и Црна Гора су одлучиле да наставе живот у заједничкој држави. Савезно веће СФРЈ усвојило је Устав Савезне Републике Југославије. Држава је дефинисана као суверена савезна држава заснована на равноправности грађана и равноправности република чланица. Савезну Републику Југославију сачињавале су Република Србија и Република Црна Гора.

Србија и Црна Гора су 27. априла 1992. формирале Савезну Републику Југославију, која је 2003. реформисана и преименована у Државну заједницу Србија и Црна Гора. Ова држава је престала да постоји јуна 2006. након референдума о независности Црне Горе.

Географија

СФРЈ се у свом највећем делу налазила на Балкану. Једним делом, географски и климатски се сврстава и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.114,2 km. Дужине граница са суседним земљама су износиле: Румунија 476 km, Бугарска 466 km, Грчка 228 km, Албанија 438 km, Мађарска 582 km, Аустрија 330 km и Италија 232 km.

Североисточни део Југославије је био релативно раван (данас: Војводина), а остали делови државе су били углавном брдовити. Највиша планина у СФРЈ је била планина Триглав са својим највишим врхом од 2852 m (у СР СЛО данас Словенија).

Цела источна јадранска обала (осим Албаније) је била југословенска са великим бројем острва.

Социјалистичке републике и аутономне покрајине

СФРЈ је била подељена на шест социјалистичких република и на две социјалистичке аутономне покрајине које су биле део СР Србије. Главни град је био Београд. СФРЈ су сачињавале следеће републике и покрајине:

Име	Главни град	Мапа
Социјалистичка Република Босна и Херцеговина	Сарајево	СР Словенија СР Хрватска СР Босна и Херцеговина СР Црна Гора СР Македонија СР Србија САП Војводина САП Косово
Социјалистичка Република Македонија	Скопље
Социјалистичка Република Словенија	Љубљана
Социјалистичка Република Србија Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово	Београд Нови Сад Приштина
Социјалистичка Република Хрватска	Загреб
Социјалистичка Република Црна Гора	Титоград

Територијална организација република

Пре 1955. године постојало је чак 338 срезова (укључени и градови), након тога Републичким је прописима њихов број смањен на 107 срезова. Број им се даље смањивао, крајем 1958. било их је 91. На дан 1. јануара 1960. било их је 75. Разлог смањењу биле су републичке одлуке, тако су у НР Црној Гори 1957. укинути сви срезови (котари), затим у Аутономној Косовско-метохијској области 31. децембра 1959. У Аутономној Покрајини Војводини у исто време задржано је само шест срезова (котара). Остатак срезова постепено је престао да постоји од 1963. до 1967. године.

У Македонији, Словенији и Војводини — 1965.
У Хрватској и Србији — 1967.

Срезове су убрзо 1974. замениле заједнице општина односно међуопштинске регионалне заједнице.

Друштво и култура

Култура овог периода дала је нека од најеминентнијих имена српске уметности и науке, као што су:

Филм

СФРЈ је развијала кинематографију почевши од 1950-их. Најзначајнији филмски студији били су Јадран филм у Загребу и Авала филм у Београду. Најславнији глумци били су Данило 'Бата' Стојковић, Љуба Тадић, Беким Фехмиу, Фабијан Шоваговић, Мустафа Надаревић, Бата Живојиновић, Борис Дворник, Љубиша Самарџић, Драган Николић и Раде Шербеџија, а најславније глумице Милена Дравић, Неда Арнерић, Мира Фурлан и Ена Беговић.

Први југославенски филм 1959. номинован за Оскара за најбољи филм на страноме језику, био је Цеста дуга годину дана, један од само шест филмова из СФРЈ којима је то успијело (остали су Девети круг, Три, Скупљачи перја, Битка на Неретви и Отац на службеном путу).

Најпопуларнији жанр је неко вријеме био партизански филм, као што су Валтер брани Сарајево, У гори расте зелен бор или Абецеда страха, међу којима су били и врло скупи филмови са међународним глумцима, као што је Сутјеска у којој је Ричард Бертон глумио Тита, и Битка на Неретви у којој су глумили Орсон Велс и Јул Бринер. Међутим, такав се жанр с временом заситио те су се јављали другачији филмови о Другом свјетском рату, као што је контроверзна Окупација у 26 слика. 1980-их кинематографија СФРЈ је доживела малу ренесансу популарним комедијама Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг и Балкански шпијун, у сва три која је глумио Данило Стојковић, као и примером из научнофантастичног жанра — Гости из галаксије — и првим дугометражним анимираним филмом, Чудесна шума. Такође, млади редитељ Емир Кустурица почео је снимати запажене филмове, међу којима су и Сјећаш ли се Доли Бел? те Отац на службеном путу, који је 1985. освојио Златну палму.

Споменици Народноослободилачке борбе

Споменици посвећени Народноослободилачкој борби народа Југославије од 1941. до 1945. године постављани су широм Југославије у виду фигурално-уметничких дела, архитектонских објеката, спомен-маузолеја, скулптура, спомен-бисти, спомен-плоча, спомен-зграда, спомен-гробља и др. Према непотпуним подацима у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији подигнуто је око 15.000 споменика посвећених Народноослободилачком рату. Многи ови споменици срушени су или оштећени током распада СФРЈ деведесетих година.

Омладина и спорт

Савез пионира Југославије је био званичан омладински покрет Југославије.

Штафета младости је палица која је ишла кроз целу СФР Југославију и сваког 25. маја додељивана је тадашњем југословенском председнику Јосипу Брозу Титу.

Спортско друштво Црвена звезда је основано је 4. марта 1945.

Југословенско спортско друштво Партизан је основано 4. октобра 1945.

Празници

У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији постојала је уобичајена подјела на државне празнике, републичке празнике као и остале празнике значајније датуме, као и религијске празнике свих конфесија у СФРЈ. Државни (савезни) празници су били:

Популарна култура

Партизански филм и стрип су део једног од најбитнијих аутохтоних жанрова популарне културе — партизанског — у периоду 1945—1990. у СФРЈ.

Новокомпонована народна музика је назив за жанр популарне музике који се је настао и развијао се у периоду између шездесетих и деведесетих година прошлог века, на темељима народног мелоса, у свим републикама бивше СФРЈ изузев Словеније.

Привреда

Упркос заједничком почетку, привреда социјалистичке Југославије је била много другачија од привреда Совјетског Савеза и других источноевропских социјалистичких држава, посебно након југословенско-совјетског разлаза. Предузећа нису била државно, већ друштвено власништво и њима су управљали радници путем самоуправљања. Током Другог светског рата инфраструктура Југославије је била уништена. Чак су и најразвијенији делови државе били увелико рурални, а оно мало индустрије у држави је били углавном оштећено или уништено.

Са изузетком рецесије половином 1960-их, привреда државе је знатно напредовала. Незапосленост је била ниска, а образовни ниво радничке класе је полако растао. Због неутралности Југославије и водеће улоге у Покрету несврстаних, југословенска предузећа су извозила и на западна и на источна тржишта. Југословенске компаније су вршиле грађевинске радове у бројним великим инфраструктурним и индустријским пројектима у Африци, Европи и Азији.

Чињеница да је Југословенима било допуштено да слободно емигрирају од шездесетих је омогућило многима да нађу посао у западној Европи, углавном у Немачкој. Ово је допринело да незапосленост буде под контролом и такође је деловало као извор капитала и страних валута.

Током седамдесетих привреда је реорганизована према теорији Едварда Кардеља о удруженом раду, у којој је право на доношење одлука и расподели профита у друштвеним предузећима засновано на уложеном раду. Најмање основне организације удруженог рада су приближно одговарале малим предузећима или одељењима у великим компанијама. Оне су биле организоване у предузећа која су се организовала у композитне организације удруженог рада, које су могле бити велике компаније или чак целокупна грана индустрије на одређеној територији. Највише извршних одлука је остављено предузећима, тако да су оне могло наставити да се такмиче иако су биле део исте композитне организације. Именовање директора и стратешка политика композитне организације су у пракси, у завиности од своје величине и важности, често биле предмет политичких и личних уплива.

У циљу да се свим запосленима да исти удео у доношењу улога, основне организације удруженог рада су такође уведене у јавне сервисе, као што су здравство и образовање. Основне организације су обично биле састављене од не више од неколико десетина људи и имала су своје радничке савете, чији је пристанак био потребан за стратешке одлуке и именовање директора предузећа или јавних установа.

Државници СФРЈ су са представницима Европске економске заједнице потписали два трговинска споразума: Споразум о сарадњи и Протокол о трговини као и два финансијска протокола, а организовано је и девет састанка савета за сарадњу СФРЈ и ЕЕЗ на министарском нивоу.^[6]

Југословенски ратови, накнадни губитак тржишта, као и лоше управљање и/или нетранспарентна приватизација су донеле економске проблеме свим бившим југословенским републикама током деведесетих. Само је економски раст Словеније полако растао након почетног шока и кризе. Хрватске је 2003. достигла свој бруто-национални доходак из 1990.

Валута СФРЈ је био југословенски динар.

Оружане снаге СФРЈ

Према доктрини Општенародне одбране (ОНО) и друштвене самозаштите (ДСЗ) и Уставу СФРЈ оружане снаге СФРЈ биле су сачињене од: Југословенске народне армије, Територијалне одбране, Цивилне заштите и позадинског обезбеђења ОС.

Као и Краљевина Југославија пре ње, и социјалистичка Југославија је задржала јаку војну силу. Југославија је незванично била сматрана силом „другог реда“ у Европи, што је значило да је по војној сили била само иза традиционалне Велике тројке (Совјетски Савез, Француска и Уједињено Краљевство).

Југословенска народна армија је била главна организација војних снага. Састојала се из копнене војске, морнарице и ваздухопловства. Она је своје порекло углавном вукла од југословенских партизана из Другог светског рата.

Свака од шест република је имала своју територијалну одбрану, које су успостављене у оквиру доктрине „општенародног отпора“, као одговор на брутално окончање Прашког пролећа у Чехословачкој од стране Варшавског пакта.

Тајне службе

Политика

Дефинишући документ државе је био Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославији који је мењан 1963. и 1974.

Комунистичка партија Југославије је победила на првим изборима и задржала је своју власт скоро до краја постојања државе. Касније јој је промењено име у Савез комуниста Југославије, а биле је састављена од индивидуалних партија из сваке конститутивне републике.

Главни политички вођа државе је био Јосип Броз Тито, али је било и других важних политичара, посебно након Титове смрти: видети списак политичара СФРЈ. Југославија је била део Групе 9, Покрета несврстаних, Организације за европску безбедност и сарадњу, Организације уједињених нација и других интернационалних организација.

Када су индивидуалне републике одржале вишестраначке изборе почетком деведесетих, комунистичке партије нису углавном успевале да победе на изборима.

Спољна политика

СФРЈ је била члан оснивач Групе 15 на 9. конференцији несврстаних у Београду.

Демографија

СФРЈ је одвојено признавала „народе“ и „народности“; прве су чинили конститутивни јужнословенски народи, а друге остале словенске и несловенске етничке групе, укључујући Албанце и Мађаре.

Држава се састојала од шест република, са њиховим конститутивним народима:

Словенија — Словенци
Хрватска — Хрвати (и Срби до 1990.) (у којој су Мађари, Муслимани, Италијани и Јевреји били признате мањине — као и Срби од 1990.)
Босна и Херцеговина — Срби, Хрвати, (Муслимани од 1974. и Југословени од 1990.)
Србија — сви њени грађани
- Војводина (лингвистичке групе): Србо-Хрвати, Мађари, Румуни, Словаци, Русини.
- Косово и Метохија: Албанци, Србо-Хрвати,
Црна Гора — сви њени грађани
Македонија — Македонци

Такође је постојала етничко обележје декларисали се као Југословени, за људе који нису желели да изразе своју етничку припадност, јер су били из мешаних бракова или из других разлога. Њихов број на пописима је варирао, али никада није прешао 6%.

СФРЈ 1981. године.‍

Срби	36,3	36,3%
Хрвати	19,7	19,7%
Муслимани	8,9	8,9%
Словенци	7,8	7,8%
Албанци	7,7	7,7%
Македонци	6,0	6,0%
Југословени	5,4	5,4%
Остали	8,2	8,2%

Етнички састав СФРЈ према попису из 1981. године (приказ по општинама)
Етнички састав СФРЈ према попису из 1981. године (приказ по месним заједницама)

Подаци са пописа одржаних 1971. и 1981.

Језици

Званични језици су били македонски, српскохрватски и словеначки. Српскохрватски је био у службеној употреби у Социјалистичкој Републици Србији, Социјалистичкој Републици Хрватској, Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини и Социјалистичкој Републици Црној Гори. У Социјалистичкој Републици Македонији, службени језик је био македонски, а у Социјалистичкој Републици Словенији словеначки.

У оружаним снагама СФРЈ, службени језик је био српскохрватски.

Устав СФРЈ је гарантовао националним мањинама и етничким групама право на употребу језика и писма, па су у мешовитим срединама у службеној употреби били и други језици као на пример: мађарски, словачки, русински, румунски, бугарски, влашки, албански, турски, ромски, италијански, грчки, и други. У мешовитим срединама су на државним институцијама обавезно истицани натписи на већинским и мањинским језицима.

Религија

Датотека:Patrijarh german.jpg

Патријарх српски Герман један од дуговечнијих патријарха Српске православне цркве који је био 32 године на челу патријаршије

Католичка црква за разлику од других комунистичких цркава (Чехословачке или Румуније) је очувала активну улогу у друштву.^[7] Године 1965. Југославија је потписала уговор са Ватиканом којим је гарантовано ауторитет Свете столице над верским питањима као и право католичких бискупа да одржавају контакт са Светом столицом.^[8]

Македонска православна црква настала је неканонским одвајањем од Српске православне цркве 17. јула 1967. године.

Званично религијско деловање и опредељивање није било забрањено законом о социјалистичком државном атеизму као у суседној Народној Социјалистичкој Републици Албанији. Свештена лица имала су право да се политички анагажују кроз чланство у Социјалистичком савезу радног народа Југославије (ССРНЈ). Законски су верске заједнице тј. удружења биле у обавези да се старају о материјаном стању свог свештенства и чланова својих удружења. Најбројнија верска заједница била је православна, званични назив Српске православне цркве у регистру верских удружења у СР Србији и Југославији био је Главни савез удруженог православног свештенства Југославије.^[9] Поред православља било је присутно католицизам, протенстантизам, ислам, јудаизам и атеизам који је био заступљен кроз државну политику самоуправног социјализма и доминантном владавином Савеза комуниста Југославије.

Републике и покрајине по броју становника

Подаци са пописа из 1991.

Ранг	Република/покрајина	Површина	%	Становништво	%	Густина насељености
1	Србија	88.361	33,2%	9.506.174	40,9%	114,0
---	Ужа Србија	56.169	22,4%	5.582.611	24,0%	99,4
---	Војводина	21.506	8,6%	1.996.367	8,6%	92,8
---	Косово и Метохија	10.686	4,3%	1.956.196	8,4%	183,1
2	Хрватска	56.524	22,5%	4.784.265	20,6%	84,6
3	Босна и Херцеговина	51.129	20,4%	4.377.053	18,8%	85,6
4	Македонија	25.720	10,3%	2.033.964	8,8%	79,1
5	Словенија	20.246	8,1%	1.913.355	8,2%	94,5
6	Црна Гора	13.810	5,5%	615.035	2,6%	44,5
	СФР Југославија	255.804	100%	23.229.846	100%	92,6

Државни симболи

Хеј, Словени је била химна СФРЈ од 1945. до 1992. са верзијама на српско-хрватском, словеначком и македонском језику.

Грб бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представља шест бакљи окружених житом које горе заједно. Заједничка ватра шест бакљи представља братство и јединство шест република бивше Југославије: Босне и Херцеговине, Македоније, Србије, Словеније, Хрватске и Црне Горе. Датум на грбу је 29. новембар 1943. када се у Јајцу по други пут састао АВНОЈ. Тај датум је постао Дан Републике после Другог светског рата.

Застава СФРЈ базирана је на тробојци Краљевине Југославије и њеним пансловенским бојама, с тим што је грб Краљевине Југославије замењен петокраком звездом, као симболом комунизма, и померен на центар заставе.

Занимљивости

За Југославију се говорило да је земља седам суседних држава, шест република, пет народа, четири језика, три вере, два писма и једне партије.
За Југославију се такође говорило да је окружена „бригама“. Ово реч се може саставити коришћењем првих слова имена суседних држава (Бугарска, Румунија, Италија, Грчка, Албанија, Мађарска и Аустрија).
Југославија и Пољска су делиле исту мелодију за националну химну. Први њени стихови су написани 1834. под именом „Хеј, Словаци“, а отада је служила као химна пан-словенског покрета, химна Соколског покрета, као и химна Словачке током Другог светског рата, Југославије и Србије и Црне Горе. Такође се сматра другом, незваничном химном Словака. Мелодија је заснована на Мазурки Добровског, која је такође химна Пољске од 1926, али је овде много спорија и више наглашена.

Види још

Референце

^ ^а ^б Hladczuk 1992, стр. 454—
^ ^а ^б Altman, Gavro (1978). Yugoslavia: A Multinational Community. Jugoslovenska stvarnost.
^ Tulasiewicz, Jan Bruno (1971). Economic Growth and Development: A Case Study. Morris Print. Company.
^ Lah, Avguštin (1972). The Yugoslav Federation: What is It? : the Position of the Peoples and National Minorities of Yugoslavia in the self-managing Federation. Medunarodna Politika.
^ „Ustav Socijalističke Republike Hrvatske (1974), Član 138” [Constitution of the Socialist Republic of Croatia (1974), Article 138] (PDF) (на језику: хрватском). Narodne novine. 1974. Приступљено 24. 7. 2012.
^ Mr Vladimir Pavićević: „Dvadeset godina od pada Berlinskog zida”, Međunarodna politika ISSN 0543-3657.- God.60, br.1135 (2009), str. 5-19, pp. 3 COBISS.SR 513286743
^ The encyclopedia of Christianity, Volume 5 By Erwin Fahlbusch. Books.google.com. стр. 513. Приступљено 21. 1. 2013.
^ Byrnes 2001, стр. 96.
^ Извод из регистра: Главни савез удруженог православног свештенства Југославије

Литература

Lah, Avguštin (1972). The Yugoslav Federation: What is It? : the Position of the Peoples and National Minorities of Yugoslavia in the self-managing Federation. Medunarodna Politika.
Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit.
Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 3. Beograd: Nolit.
Tulasiewicz, Jan Bruno (1971). Economic Growth and Development: A Case Study. Morris Print. Company.
Altman, Gavro (1978). Yugoslavia: A Multinational Community. Jugoslovenska stvarnost.
Hladczuk, John (1992). International Handbook of Reading Education. Greenwood Publishing Group. стр. 454—. ISBN 978-0-313-26253-1.
The encyclopedia of Christianity, Volume 5 By Erwin Fahlbusch.
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Dimić, Ljubodrag (2004). „Ideologija i kultura u Jugoslaviji 1945-1955: Vreme, ljudi, institutcije, politika”. Jugoslavija v Hladni vojni. Ljubljana: Inštitut za novejšo zgodovino. стр. 449—486.
Dimić, Ljubodrag; Životić, Aleksandar (2012). Napukli monolit: Jugoslavija i svet 1942-1948. Beograd: Arhipelag, Službeni glasnik. (Архипелаг, Љубодраг Димић)
Богетић, Драган; Димић, Љубодраг (2013). Београдска конференција несврстаних земаља 1-6. септембра 1961.: Прилог историји Трећег света. Београд: Завод за уџбенике.
Dimić, Ljubodrag (2014). Jugoslavija i Hladni rat: Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944—1974). Beograd: Arhipelag.
Byrnes, Timothy A. (2001). Transnational Catholicism in postcommunist Europe. ISBN 978-0-7425-1179-8.
Андрић, Александар (2015). Историја Срба од 1918. до 2012. Београд. ISBN 978-86-6289-051-1.
Djilas, Aleksa (1991). The Contested Country: Yugoslav Unity and Communist Revolution, 1919-1953. Harvard University Press.
Radojević, Mira (2004). „O federalizaciji Jugoslavije 1945. godine”. Dijalog povjesničara-istoričara. 8. стр. 203—218.
Džaja, Srećko M. (2002). Die politische Realität des Jugoslawismus (1918-1991): Mit besonderer Berücksichtigung Bosnien-Herzegowinas. München: R. Oldenbourg Verlag.
Džaja, Srećko M. (2004). Politička realnost jugoslavenstva (1918-1991): S posebnim osvrtom na Bosnu i Hercegovinu. Sarajevo-Zagreb: Svjetlo riječi.

Спољашње везе

[1] Пуно име на српскохрватском и македонском језику, написано ћирличким писмом.

[2] Пуно име на српскохрватском и македонском језику, написано латиничким писмом (в. одељак Називи државе за више информација).

[3] Пуно име на словеначком језику (словеначки користи само латиничко писмо).

[7] Није било проглашеног службеног језика на федералном нивоу.^[1]^[2]^[3]

[10] Српскохрватски је био дефакто службени језик. Његови регионални варијетети су препознати и начињени службеним језицима у својим одговарајућим републикама:^[1]^[2] српски у СР Србији,^[4] хрватски у СР Хрватској^[5] и српскохрватски у СР Босни и Херцеговини и СР Црној Гори.

[11] Службени у СР Србији, СР Босни и Херцеговини и СР Црној Гори.

[12] Службени у СР Хрватској.

[13] Службени у СР Словенији.

[14] Службени у СР Македонији.

[15] Службени у САП Косову.

[16] Службени у САП Војводини.

[17] Службени у САП Војводини.

[18] Службени у САП Војводини.

[19] Службени у САП Војводини.

[Hladczuk1992-4] а ^б Hladczuk 1992, стр. 454—

[Altman1978-5] а ^б Altman, Gavro (1978). Yugoslavia: A Multinational Community. Jugoslovenska stvarnost.

[Tulasiewicz1971-6] Tulasiewicz, Jan Bruno (1971). Economic Growth and Development: A Case Study. Morris Print. Company.

[8] Lah, Avguštin (1972). The Yugoslav Federation: What is It? : the Position of the Peoples and National Minorities of Yugoslavia in the self-managing Federation. Medunarodna Politika.

[9] „Ustav Socijalističke Republike Hrvatske (1974), Član 138” [Constitution of the Socialist Republic of Croatia (1974), Article 138] (PDF) (на језику: хрватском). Narodne novine. 1974. Приступљено 24. 7. 2012.

[20] Mr Vladimir Pavićević: „Dvadeset godina od pada Berlinskog zida”, Međunarodna politika ISSN 0543-3657.- God.60, br.1135 (2009), str. 5-19, pp. 3 COBISS.SR 513286743

[21] The encyclopedia of Christianity, Volume 5 By Erwin Fahlbusch. Books.google.com. стр. 513. Приступљено 21. 1. 2013.

[FOOTNOTEByrnes200196-22] Byrnes 2001, стр. 96.

[23] Извод из регистра: Главни савез удруженог православног свештенства Југославије

[н. 1]

[н. 2]

[н. 3]

[н. 4]

[н. 5]

[н. 6]

[н. 7]

[н. 8]

[н. 9]

[н. 10]

[н. 11]

[н. 12]

[н. 13]

[н. 14]

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

п р у Социјалистичке државе
Садашње	СР Вијетнам НР Кина ДНР Кореја Куба ДНР Лаос
Бивше	ДР Авганистан (1978—1992) НСР Албанија (1946—1991) НР Ангола (1975—1992) НР Бенин (1975—1990) НР Бугарска (1946—1990) ДР Вијетнам (1945—1976) Гренада (1979—1983) Етиопија (1974—1987) НДР Етиопија (1987—1991) ДНР Јемен (1969—1990) ФНР/СФР Југославија (1945—1992) Демократска Кампућија (1975—1979) НР Кампућија (1979—1993) НР Конго (1970—1991) НР Мађарска (1949—1989) НР Мозамбик (1975—1990) НР Монголија (1924—1992) Немачка ДР (1949—1990) НР Пољска (1945—1989) СР Румунија (1947—1989) Руска СФСР (1918—1922) СССР (1922—1991) ДР Сомалија (1976—1991) НР Тува (1921—1944) Чехословачка СР (1948—1990)
Краткотрајне	Аутономна Република Азербејџан (1945—1946) Алзашка Совјетска Република (1918) Баварска Совјетска Република (1919) Бухарска НСР (1920—1925) Привремена влада Јужног Вијетнама (1975—1976) Галицијска ССР (1920) Далекоисточна Република (1920—1922) Доњецк-Кривојрошка Совјетска Република (1918) Естонска Радничка Комуна (1918—1919) ДР Јемен (1994) ДФ Југославија (1945) Кинеска Совјетска Република (1931—1934) НР Кореја (1945—1946) Летонска ССР (1918—1920) Лимерички Совјет (1919) Литванска ССР (1918—1919) Литванско-Белоруска ССР (1919) Мађарска Совјетска Република (1919) Република Махабад (1946—1947) Муганска Совјетска Република (1919) Париска комуна (1871) Персијска ССР (1920—1921) Словачка Совјетска Република (1919) Финска ДР (1939—1940) Финска СРР (1918) Хорезманска НСР (1920—1925) Хунански Совјет (1927) СР Чиле (1932)

п р у Српске земље у 20. и 21. веку
До 1918.	Књажевина Црна Гора (1852—1910) Босна и Херцеговина под аустроугарском управом (1878—1918) Краљевина Србија (1882—1918) Краљевина Црна Гора (1910—1918)
1918—1941.	Држава Словенаца, Хрвата и Срба (1918) Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца / Краљевина Југославија (1918—1941) Банатска република (1918) Банат, Бачка и Барања (1918—1919) Српско-мађарска република Барања-Баја (1921)
1941—1945.	Војна управа у Србији (1941—1944) (1941—1944) Банат (1941—1944) Црна Гора (1941—1944) Ужичка република (1941) Бихаћка република (1942—1943)
1945—1990.	Демократска Федеративна Југославија (1945) ФНР Југославија / СФР Југославија (1945—1992) ФД Србија / НР Србија / СР Србија (1945—1990) АП Војводина / САП Војводина (1945—1990) Аутономна Косовско-Метохијска Област (1945—1963) / АП Косово и Метохија (1963—1968) / САП Косово (1968—1990) (1945—1990) НР Црна Гора / СР Црна Гора (1945—1991) НР Босна и Херцеговина / СР Босна и Херцеговина / Р Босна и Херцеговина (1945—1992) ФД Македонија / НР Македонија / СР Македонија (1945—1991) НР Хрватска / СР Хрватска (1945—1990)
1990—2006.	Република Србија (1990—2006) АП Војводина (1990—) АП Косово и Метохија (1990—) Република Црна Гора (1991—2006) Савезна Република Југославија (1992—2003) Србија и Црна Гора (2003—2006) Република Македонија (1991—) САО Крајина (1990—1991) Република Српска Крајина (1991—1995) САО Западна Славонија (1991—1992) СО Славонија, Барања и Западни Срем (1991—1992) Источна Славонија, Барања и Западни Срем (1995—1998) Аутономна Област Крајина (1991) САО Босанска Крајина (1991—1992) САО Североисточна Босна (1991—1992) САО Романија (1991—1992) САО Источна Херцеговина (1991—1992) САО Сјеверна Босна (1991—1992) Република Српска (првобитно — Српска Република Босна и Херцеговина) Република Босна и Херцеговина (1992—1995) Босна и Херцеговина (од 1995) Брчко Дистрикт
од 2006.	Република Србија Војводина Косово и Метохија Црна Гора Босна и Херцеговина Република Српска Брчко Дистрикт Федерација Босне и Херцеговине Северна Македонија

Нормативна контрола
Међународне	ISNI VIAF WorldCat
Државне	Немачка Израел Сједињене Државе
Остале	IdRef