Социјалистичка народна партија Црне Горе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Социјалистичка народна партија Црне Горе
SNP cirilica.jpg
СкраћеницаСНП ЦГ
ПредседникВладимир Јоковић
ОснивачМомир Булатовић
Основана18. фебруар 1998.
СедиштеУлица Вака Ђуровића 5, Подгорица
 Црна Гора
Идеологијасоцијалдемократија,
друштвени конзервативизам.
Политичка позицијаЛевица
Скупштина Црне Горе
3 / 81
Веб-сајт
www.snp.co.me

Социјалистичка народна партија Црне Горе је политичка странка социјалдемократског усмјерења у Црној Гори. Основана је 1998. године. Припада групи странака српског народа у Црној Гори. Њен садашњи предсједник је Владимир Јоковић.[1]

Историја[уреди]

Момир Булатовић, оснивач и први предсједник СНП (1998-2001)
Зоран Жижић, један од челника СНП и предсједник Владе СРЈ (2000-2001)

Настала је 1998. године, након великог политичког раскола у Демократској партији социјалиста Црне Горе (ДПС), који је избио претходне 1997. године. Оснивач и први предсједник странке је био бивши црногорски предсједник Момир Булатовић. На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани 1998. године странка је наступала самостално и освојила 35,62% гласова и 29 посланичких мандата, пласирајући се на друго место иза коалиције Да живимо боље (ДПС-НС-СДП). Момир Булатовић је 19. маја 1998. постао председник савезне владе СРЈ и СНП улази у власт на савезном нивоу, у колицији са Социјалистичком партијом Србије.

После савезних избора који су одржани у јесен 2000. године, у руководству СНП је дошло до покретања унутрашњих расправа око избора новог политичког усмјерења. Пошто се већи дио руководства определио за сарадњу са Демократском опозицијом Србије (ДОС), Момир Булатовић је 9. октобра поднио оставку на функцију предсједника Савезне владе.[2] Иако је и даље остао на челу СНП, његов утицај је знатно опао, а вођење страначке политике су преузели потпредсједници: Предраг Булатовић, Зоран Жижић и Срђа Божовић, који су на савезном нивоу склопили коалицију са ДОС, након чега је Жижић изабран за предсједника нове Савезне владе, док је Божовић задржао функцију предсједника Вијећа грађана Савезне скупштине.

Страначки раскол (2001)[уреди]

Крајем јануара 2001. године, Момир Булатовић је и формално поднио оставку на функцију предсједника СНП,[3] а потом је напустио странку, што је довело до даљих подела по дубини страначке организације. Крајем фебруара, одржан је конгрес СНП на коме је за новог предсједника изабран Предраг Булатовић, који је најавио грађанско усмјерење странке. Током конгреса, дошло је до отворене подјеле међу делегатима.[4] Мањински дио делегата, који је био незадовољан новим политичким усмерењем странке, напустио је СНП, придруживши се Момиру Булатовићу. Тиме је учињен кључни корак ка стварању нове политичке организације, која је основана под именом Народна социјалистичка странка Црне Горе (НССЦГ).[5]

Дјелатност странке (2001-2006)[уреди]

Драгиша Пешић, један од челника СНП и предсједник Владе СРЈ (2001-2003)

Након поменутог раскола, који је ослабио странку, СНП је ступила у преговоре са Народном странком (НС) и Српском народном странком (СНС) ради стварања унионистичке коалиције под називом Заједно за Југославију (ЗЗЈ). На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани у априлу 2001. године, коалиција ЗЗЈ је освојила 148,513 гласова (40,56%) и 33 посланичка мандата, незнатно мање од владајуће ДПС, која је остала без апсолуте већине, чиме је створена прилика за промјену власти. Пошто је формирање већине зависило од такође опозиционог, али суверенистички усмјереног Либералног савеза Црне Горе, СНП је са покушала да формулише ширу политичку платформу у циљу придобијања ЛСЦГ за образовање нове владе која би се фокусирала на спровођење неодложних демократских реформи, али такав договор се показао као немогућ, усљед непомирљивих разлика по питању односа према државном статусу Црне Горе.[6]

Средином 2001. године, у руководству СНП су почела да се појављују нова размимоилажења поводом низа политичких питања усљед чега је Зоран Живковић поднио оставку на функцију предсједника Савезне владе,[7] на коју је потом изабран Драгиша Пешић, високи функционер СНП близак предсједнику Предрагу Булатовићу. Након повлачења из владе, Жижић је наставио да обавља функцију потрпредсједника СНП, а око њега је током времена почео да се окупља дио страначких функционера који нису били задовољни политиком Предрага Булатовића, што је дошло до посебног изражаја током наредних година.

Недуго након формирања мањинске владе ДПС-СДП, која је средином 2001. године изабрана уз подршку ЛСЦГ, у јавности је обновљена расправа о расписивању референдума о државном статусу Црне Горе, што је био кључни услов за подршку ЛСЦГ мањинској влади. СНП се заједно са својим коалиционим партнерима (НС, СНС) оштро противила расписивању референдума по тадашњем Закону о референдуму који је прописивао просту већину у односу на број изашлих бирача. Тим поводом, СНП је формулисала став да је за легитимно спровођење референдума неопходно прописати праг од 50% гласова у односу на укупан број бирача. Пошто консензус о расписивању референдума није постигнут, дошло је до интензивирања преговора преуређењу односа у СРЈ. Преговори су резултирали склапањем Београдског споразума који је потписан 14. марта. Иако није учествовало у самом чину потписивања споразума, руководство СНП је подржало основну замисао о трансформацији СРЈ у државну заједницу Србије и Црне Горе, тако да су посланици СНП у скупштинама Црне Горе и СРЈ гласали за озваничење поменутог споразума.[8]

Потписивање Београдског споразума је довело до пада мањинске владе у Црној Гори и расписивања нових скупштинских избора, који су одржани у јесен 2002. године. Уочи ових избора, коалиција Заједно за Југославију је промјенила име у Заједно за промјене (ЗЗП), оставши у истом саставу (СНП, НС, СНС). Иако је задобила мању подршку у односу на претходне изборе, ЗЗП је са 133,894 гласова (38,4%) освојила 30 посланичких мандата. Током наредне 2003. године, СНП је учествовала у коначној трансформацији СРЈ у Државну заједницу Србије и Црне Горе,[9] која је током 2004. и 2005. године пролазила кроз низ унутрашњих криза, које су се из године у годину продубљивале усљед непостојања политичког консензуса о кључним државним питањима.

У раздобљу од 2001. до 2006. године, већински дио руководства СНП је на челу са Предрагом Булатовићем настојао да промовише идеју о трансформацији странке путем програмске и организационе модернизације, која би била изведена по моделу савремених европских странака лијевог центра. У том циљу, руководство СНП је настојало да изгради нови политички идентитет странке, заснован на европским и грађанским вриједностима. Међутим, реализација таквог програмског усмјерења била је отежана усљед сложених друштвених и политичких прилика, које су у Црној Гори биле оптерећене све израженијим политичким споровима и сукобима око разних питања која су се односила на промјену државног статуса. Пошто се залагало за очување државног заједништва Црне Горе и Србије, руководство СНП се у то вријеме нашло пред великим политичким изазовима: на једној страни, већи дио руководства СНП се залагао за европско и грађанско усмјерење, док је на другој страни - у политичкој стварности, странка de facto живјела од српских гласова у Црној Гори.[10][11]

Однос према референдуму (2006)[уреди]

СНП се програмски залагала за очување државног заједништва Црне Горе и Србије, тако да је од саме најаве референдума о државном статусу Црне Горе иступала против сепаратистичке опције, стављајући се на чело шире коалиције унионистичких странака. Крајем 2005. и почетком 2006. године, у вријеме интензивирања јавне расправе о доношењу посебног референдумског закона, СНП је заступала став да одлука о независности Црне Горе може бити донијета само ако се у прилог независности изјасни апсолутна већина од укупног броја грађана са правом гласа, а исти став су заступале и друге унионистичке странке. Насупрот томе, црногорске режимске странке су заступале став да је за доношење одлуке о независности довољно да се у прилог независности изјасни проста већина од оног броја грађана који ће изаћи на гласање.[12][13][14][15]

Као посриједник у овој расправи појавила се Европска унија, која је предложила компромисно рјешење, по коме би се одлука о државној независности имала сматрати важећом уколико се у прилог независности изјасни више од 55% у односу на број важећих гласова (укупан број гласалих, умањен за број неважећих гласова). Такав приједлог ЕУ, који је 15. фебруара саопштио Мирослав Лајчак, резултирао је покретањем нових расправа, како међу опозиционим, тако и међу владајућим странкама. Иако је процјенила да се праг од 55% може достићи, владајућа Демократска партија социјалиста Црне Горе је Лајчаков приједлог примила са негодовањем. Пошто ДПС није могла самостално да изгласа референдумски закон, кључна улога у избору коначних рјешења припала је унионистичким странкама, међу којима је одлучујући глас имала СНП. Почетком фебруара 2006. године, руководство СНП се још увијек одлучно залагало за принцип апсолутне већине у односу на укупно бирачко тијело. Међутим, под отвореним притиском ЕУ, руководство СНП је почело да попушта, одуставши од својих првобитних ставова. Први корак је учињен на сједници Главног одбора СНП, која је одржана 18. фебруара, када су ставови ЕУ узети у разматрање, а коначна одлука је донијета на историјској сједници одржаној 25. фебруара, када се Главни одбор СНП и званично изјаснио за прихватање Лајчакових приједлога%. Лајчакове приједлоге су тих дана прихватила и руководства осталих унионистичких странака.[16][17][18][19][20][21][22][23][24][25][26][27][28]

Скупштина Црне Горе је 1. марта 2006. године изгласала "Закон о референдуму о државно-правном статусу Републике Црне Горе".[29] Од тадашњег укупног броја посланика (75), за усвајање закона гласало је њих 60, укључујући и посланике СНП.[30][31] Референдум је одржан је 21. маја. Од укупно 484,718 грађана са правом гласа, на референдум је изашло 419,236 (86.49%), а у прилог независности се изјаснило 230,711 грађана, што је представљало 47,5% у односу на укупно бирачко тијело, односно 55,5% у односу на број гласалих.[32] Током спровођења референдумског процеса, дошло је до бројних неправилности, усљед којих је легитимитет званично саопштених резултата био доведен у питање.[33]

Питање одговорности[уреди]

Званични резултати референдума дјеловали су поразно на СНП и остале унионистичке странке, пошто се показало да је изгласавање независности, упркос непостојању апсолуте већине, на крају било омогућено управо захваљујући њиховом пристајању на озакоњење изнуђених рјешења, која су била промовисана од стране Европске уније. Напуштањем основног демократског принципа, по коме се кључне референдумске одлуке од државног и историјског значаја доносе већином гласова у односу на укупан број бирача, СНП је заједно са другим опозиционим странкама омогућила владајућој ДПС и другим сепаратистичким странкама да програм државне независности остваре без подршке апсолуте већине бирачког тијела Црне Горе. Полазећи од претходно задате ријечи, руководство СНП је на челу са Предрагом Булатовићем најавило да ће страначким органима понудити изјашњавање о повјерењу и одговорности, али од тога се веома брзо одустало. Од кључног значаја био је сусрет страначког врха са Хавијером Соланом, тадашњим високим приједставником ЕУ за спољну политику и безбједност. Након тог сусрета, који је одржан 2. јуна, Предраг Булатовић је затражио од СНП да у име европске будућности прихвати став ЕУ о исходу референдума, изјавивши на сједници Главног одбора СНП, која је одржана 3. јуна 2006. године, на дан проглашења независности Црне Горе, да би неприхватањем европског пута у питање био доведен и сам опстанак СНП.[34][35][36][37][38][39][40]

Дјеловање након 2006. године[уреди]

Референдумски пораз је оставио тешке посљедице по СНП и остале унионистичке странке. Иако је и даље тежила да буде лидер опозиције, СНП је одбила да се укључи у стварање шире коалиције српских странака под називом Српска листа, одлучивши се за стварање посебне коалиције са НС и ДСС. Та коалиција је на скупштинским изборима одржаним у септембру 2006. године освојила 47.683 гласова (14,07%) и 11 мандата, што је био значајан пад у односу на претходне изборе. Усљед лошег изборног резултата, СНП је изгубила и статус водеће опозиционе странке, пошто је коалиција на челу са СНП освојила мање гласова и мандата од Српске листе. Тек након тог пораза, Предраг Булатовић је одлучио да преузме одговорност и поднесе оставку, а за новог предсједника СНП изабран је Срђан Милић.[41][42][43]

На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани 2009. године, СНП је по други пут у својој историји наступила самостално, након неуспјешног покушаја да се формира јединствена листа цјелокупне опозиције, која би укључивала Нову српску демократију и Покрет за промјене. Након неуспјешних преговора са дотадашњим коалиционим партнерима, НС и ДСС, руководство СНП је одлучило да на изборе изађе самостално. СНП је освојила 54.547 (16,5%) гласова и 16 посланика, чиме је поново постала водећа опозициона странка.

Уочи скупштинских избора који су у Црној Гори одржани 2012. године, поново није дошло до договора са НСД и ПЗП око стварања шире опозиционе коалиције, тако да се СНП није укључила у стварање коалиције под називом Демократски фронт. Пошто се руководство СНП одлучило на самостални наступ, један део чланства под вођством Предрага Булатовића и Милана Кнежевића напушта странку и прелази у ДФ, а иста група касније оснива нову Демократску народну партију Црне Горе. СНП је на изборима освојила треће мјесто, иза владајуће коалиције и ДФ, односно 40.131 гласова (11,06%) и 9 посланичких мандата, изгубивши 7 мандата у поређењу са резултатима из 2009. године.[44]

На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани 2016. године, СНП је наступила у оквиру "Велике коалиције Кључ" коју су поред ње чинили: Демократски савез (ДЕМОС) и Уједињена реформска акција (УРА). Коалиција је остварила резултат нижи од очекиваног, освојивши 42.295 гласова (11,05%) и 9 посланичких мандата, од чега је СНП припало 3 мандата. Вјерује се да је узрок неуспјеха био у томе што се велики број гласача СНП-а уочи избора окренуо ка центристичкој партији Демократска Црна Гора коју је основао Алекса Бечић, бивши кандидат за предсједника СНП и кандидат за градоначелника Подгорице на листи СНП.

Након повлачења Срђана Милића, за новог предсједника СНП је 2017. године изабран Владимир Јоковић.[45][46] На предсједничким изборима, који су у Црној Гори одржани 2018. године, СНП је подржала заједничког кандидата опозиије Младена Бојанића.[47]

Изборни резултати СНП[уреди]

Година избора % Мандати
1998. 35,62 (самостално)
29 / 78
2001. коалиција Заједно за Југославију
21 / 77
2002. коалиција Заједно за промјене
19 / 75
2006. 14,07 (са НС и ДСС)
8 / 81
2009. 16,54 (самостално)
16 / 81
2012. 11,06 (самостално)
9 / 81
2016. Велика коалиција Кључ
3 / 81

Предсједници СНП[уреди]

Председник Мандат
Момир Булатовић 19982001
Предраг Булатовић 20012006
Срђан Милић 20062017
Владимир Јоковић 2017

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Социјалистичка народна партија Црне Горе: О нама
  2. ^ Glas javnosti (2000): Momir Bulatović podneo ostavku
  3. ^ B92 (2001): Momir Bulatović podneo pismenu ostavku
  4. ^ B92 (2001): Kongres SNP napustilo pedeset kandidata
  5. ^ AIM (2001): Ozvaničen raskol u Socijalističkoj narodnoj partiji - SNP na dva dijela
  6. ^ Vreme (2001): Crna Gora: Manjinski Đukanović
  7. ^ B92 (2001): Žižić podneo ostavku
  8. ^ B92 (2002): Skupština Crne Gore usvojila polazne osnove
  9. ^ Вечерње новости (2003): Чим већину обезбедим
  10. ^ PCNEN (2005): Bulatović pravi građansku stranku
  11. ^ PCNEN (2005): Medojević: GZP ce više sarađivati sa SNP
  12. ^ B92 (2005): Venecijanska komisija o referendumu
  13. ^ Вечерње новости (2005): Навијају за већу већину
  14. ^ Вечерње новости (2005): Параграф дели Црну Гору
  15. ^ Вечерње новости (2005): ЕУ мо­же, ОЕБС - не
  16. ^ Вечерње новости (2006): Булатовић: Нисам дошао по мишљење
  17. ^ Вечерње новости (2006): Између три већине
  18. ^ Вечерње новости (2006): Ви­ше од 41 ма­ње од 50
  19. ^ B92 (2006): Lajčak donosi predlog EU o većini
  20. ^ Glas Amerike (2006): Galjak: Predlozi Miroslava Lajčaka imaju potpunu podršku Evropske unije
  21. ^ Вечерње новости (2006): Траже уступке од Европе
  22. ^ Вечерње новости (2006): Тра­жи­ли сте, рас­пи­суј­те!
  23. ^ Вечерње новости (2006): Сива зона раздвајања
  24. ^ Вечерње новости (2006): Ре­фе­рен­дум у цајт­но­ту
  25. ^ PCNEN (2006): Opštinski odbori SNP raspravljaće o preporukama EU
  26. ^ Glas Amerike (2006): Galjak: EU u poptunosti podržava inicijativu koju je izneo Miroslav Lačak
  27. ^ PCNEN (2006): GO SNP podržao preporuke EU
  28. ^ PCNEN (2006): Bulatović očekuje pobjedu bloka za zajedničku državu
  29. ^ B92 (2006): Referendum 21. maja
  30. ^ Закон о референдуму о државно-правном статусу Републике Црне Горе (2006)
  31. ^ B92 (2006): Usvojen Zakon o Referendumu
  32. ^ OSCE (2006): Posmatracka misija za referendum OSCE/ODIHR-a: Konačni izvještaj
  33. ^ Маркуш 2007.
  34. ^ PCNEN (2006): Mandić najavio ostavku, Peđa se ne glaska
  35. ^ PCNEN (2006): SNP ostaje na evropskom putu
  36. ^ PCNEN (2006): Vrh SNP u velikim dilemama
  37. ^ PCNEN (2006): Bulatović obećao Solani da SNP ne skreće sa evropskog puta
  38. ^ PCNEN (2006): Bulatović zadržao pravo da razmisli o mogućoj ostavci
  39. ^ PCNEN (2006): Bulatović: Neću podnijeti ostavku jer je bilo neregularno
  40. ^ Вечерње новости (2006): Ру­пе на из­бор­ном пу­ту
  41. ^ Политика (2006): СНП највећи губитник
  42. ^ Вечерње новости (2006): Булатовић: Повлачим се!
  43. ^ B92 (2006): Bulatović podneo ostavku
  44. ^ Analitika (2013): Analiza SNP-a: Za loš rezultat krivi MANS, DF i Bulatovićev portparol
  45. ^ Вечерње новости (2017): Срђан Милић поднео оставку после 11 година на челу СНП
  46. ^ Analitika (2017): Joković novi predsjednik SNP-a
  47. ^ Analitika (2018): SNP jednoglasno podržao kandidaturu Bojanića

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]