Социјалистичка партија Југославије

Из Википедије, слободне енциклопедије

Социјалистичка партија Југославије основана је 18. децембра 1921. године, одлуком главних одбора Социјалистичке радничке партије Југославије (центрумаша), Југословенске социјалдемократске странке и Социјалдемократске странке Југославије да би се помоћу ње сузбио политички утицај на радничку класу тада већ забрањене Комунистичке партије Југославије.

На Првом конгресу, септембра 1923. године, СПЈ је приступила Социјалистичкој радничкој интернационали, усвојила програм којим је прогласила да су реформе и дуготрајна легална класна борба једини пут у социјализам, затражила унитаристичку парламентарну републику са широким самоуправама, заложила се за непотпуну аграрну реформу и остало.

До Трећег конгреса у априлу 1928. године, превласт у руководству странке имала је реформистичка десница на челу Витомира Кораћа и Недељка Дивца, а тада је уз помоћ Словенаца, била потпуно потиснута од стране групе Живка Топаловића.

СПЈ није играла нарочито значајну улогу у политичком животу земље, нити је имала идеолошког утицаја на радничку класу, а одржавала се захваљујући чврстим упориштима у радничким социјалним установама и реформистичким синдикатима. Почетком 1928. године имала је највише око 3.000 до 4.000 чланова. Учествовала је на скупштинским изборима 1923. године, добивши два мандата, 1925. и 1927. године, са једним мандатом. Стално је имала изразито негативан став према свим комунистичким покретима.

За време Шестојануарске диктатуре рад СПЈ прећутно је био толерисан. Да би се рехабилитовао због сарадње са режимима диктатуре, Живко Топаловић је покушавао да приђе грађанској опозицији. На скупштинским изборима 1938. године, кандидати СПЈ су учествовали на листи опозиционог блока, чији је носилац био Влатко Мачек.

Партија је била чланица Социјалистичке радничке интернационале између 1923. и 1929, и поновно између 1934. и 1940. године.[1]

Током Другог светског рата, део предратног чланства СПЈ сврстао се уз Јединствени народноослободилачки фронт Југославије, док је Живко Топаловић постао близак сарадник Драгољуба Михаиловића.[2][3]

Референце[уреди]

  1. Kowalski, Werner. Geschichte der sozialistischen arbeiter-internationale: 1923 - 19. Berlin: Dt. Verl. d. Wissenschaften, 1985.
  2. Pavlowitch (2002). стр. 152.
  3. Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. стр. 289. ISBN 978-0-231-70050-4. 

Литература[уреди]