Сојуз-2 (ракета-носач)

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Сојуз-2 (ракета))
Сојуз 2 (Сојуз 2.1a/2.1b/ST/STK)
Сојуз-2.1а ракета спремна за полетање са сателитом МетОп.
Сојуз-2.1а ракета спремна за полетање са сателитом МетОп.
Функција Беспилотна ракета носач
Произвођач ЦСКБ-Прогрес
Земља порекла Русија
Димензије
Висина 46,1 m
Пречник 2,95 m
Маса 312 t
Степени 2 или 3
Носивост
Капацитет у НЗО 9.200 kg
Капацитет у
ГТО
3.250 kg
Историја лансирања
Статус активна
Локације Бајконур
Плесецк
Куру (Фр. Гвајана)
Восточни (од 2015.)
Укупно
лансирања
49 (2.1a: 23, 2.1b: 26)
Успешних 45 (2.1a: 22, 2.1b: 24)
Неуспешних 2 (2.1a 1, 2.1b 1)
Делом
неуспешних
2 (2.1a 1, 2.1b 1)
Први лет 2.1a: 8. новембар 2004.
2.1b: 27. децембар 2006.
Значајна
лансирања
COROT, ГЛОНАСС
Додаци
Бр. додатака 4
Мотори 1 РД-117
Потисак 1.021,097 kN
Специфични импулс 310 s
Време
сагоревања
120 s
Гориво Течни кисеоник/РП-1
Први степен
Мотори 1 РД-118
Потисак 999,601 kN
Специфични импулс 311 s
Време
сагоревања
286 s
Гориво Течни кисеоник/РП-1
Други степен
Мотори 1 РД-0124
Потисак 294 kN
Специфични импулс 359 s
Време
сагоревања
300 s
Гориво Течни кисеоник/РП-1
Трећи степен - Фрегат (Опционо)
Мотори 1 С5.92
Потисак 19,6 kN
Специфични импулс 327 s
Време
сагоревања
877 s
Гориво N2O4/хептил

Сојуз-2, ГРАУ индекс 14А14, је заједничка ознака за нову верзију руске ракете Сојуз. У основној конфигурацији, ова ракета носач има три степена који служе за постављање сателита и других свемирских летелица у орбиту. Потисници и прва два степена ракете су добили нове, модернизоване ракетне моторе са унапређеним системима убризгавања горива у односу на претходне верзије ове ракете. Дигитална контрола лета и систем телеметрије омогућавају да ракета буде лансирана са фиксне платформе, док су лансирне платформе ранијих верзија морале да буду ротиране јер ракета није била у могућности да се окрене током лета.

Ракете Сојуз-2 често су опремљене додатним трећим степеном који омогућава лансирање сателита у више орбите, попут геосинхроне орбите. Трећи степен ракете је опремљен независним контролама лета и телеметријом у односу на остатак ракете. Фрегат је најчешће коришћен трећи степен и производи га НПО Лавочкин.

Ракете Сојуз-2 тренутно се лансирају са лансирне рампе 31 космодрома Бајконур и лансирне рампе 43 космодрома Плесецк. Комерцијална лансирања ракете се спроводе са лансирне рампе 31 у Бајконуру и ЕCA локације космодрома у Француској Гвајани. Сојуз-2 је заменила ракету Молнија-М[1] и почиње да замењује ракете Сојуз-U и Сојуз-FG које су још у употреби, али се очекује да буду пензионисане од 2014. године.[2][3]

Варијанте[уреди]

Фамилија ракета Сојуз-2 укључује варијанте 2.1a, 2.1b и 2.1v. Прве две варијанте представљају модификацију ракете Сојуз-U, док је 2.1v „лакша“ верзија ракете (без четири потисника).

Приликом лансирања са рампе ЕЛС у Француској Гвајани, Сојуз-2 је увек опремљена омотачем типа ST. Ова верзија се назива Сојуз-ST или Сојуз-STK, где „К“ у називу представља специјалне мере које се предузимају током састављања ракете и лансирања у топлим и влажним условима екваторијалне климе.

Сојуз 2.1a[уреди]

Ова верзија ракете укључује конверзију из аналогног у дигитални систем контроле лета и унапређене моторе на потисницима и првом степену са модернизованим системом убризгавања горива. Дигитална контрола лета и систем телеметрије омогућавају да ракета буде лансирана са фиксне платформе, док су лансирне платформе ранијих верзија морале да буду ротиране јер ракета није била у могућности да се окрене током лета. Дигитални управљачки систем такође омогућава лансирање већих комерцијалних сателита, уз помоћ ширих и дужих омотача попут омотача типа ST. Ови омотачи током лета стварају велику аеродинамичку нестабилност и зато нису могли да буду коришћени у старијим верзијама ракете, јер стари аналогни системи нису могли да управљају ракетом у току лета. У другом степену ракета и даље користи мотор РД-0110 који је коришћен и у старим верзијама.

Верзија 2.1a/ST се понекад назива и Сојуз-ST-A. Прво лансирање, из Француске Гвајане 17. децембра 2011. године, било је успешно и у орбиту су лансирана 4 сателита.

Сојуз 2.1b[уреди]

У овој верзији у другом степену ракете се користи унапређени ракетни мотор РД-0124.

Верзија 2.1b/ST се понекад назива и Сојуз-ST-B. Прво лансирање, из Француске Гвајане 21. октобра 2011. године, било је успешно и у орбиту су лансирана прва два сателита европског навигационог система.

У јулу 2015. године компанија Аријанаспејс објавила је вест да је са фирмом OneWeb потписала уговор за лансирање до 700 сателита у ниску орбиту око Земље. Сателити ће бити достављени у прелиминарну орбиту од 500 km, одакле ће сопственим електричним погоном нове генерације подићи своју орбиталну висину до коначних 1.200 km. У саопштењу се наводи да је ово највећи уговор у историји комерцијалних лансирања сателита, са вредношћу од милијарду америчких долара. Према уговору, сателити (величине фрижидера и масе до 150 килограма) ће бити лансирани на укупно 21 ракети Сојуз-2, при чему ће свака ракета по лансирању понети у орбиту од 32 до 36 сателита. Такође је наведено да ће се 15 лансирања спровести са космодрома Бајконур, док ће се остала лансирања догодити или са космодрома Плесецк или са космодрома Куру. OneWeb је такође резервисао опције за још пет лансирања ракете Сојуз-2, као и три опције лансирања на новој европској ракети Аријана 6, чији се први лет очекује после 2020. године.[4]

Сојуз 2.1v[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Сојуз-1 (ракета-носач).

Први нацрти верзије 2.1v појавили су се 2009. године. Замишљено је да она буде „лакша“ верзија Сојуз-2 ракете, без четири потисника са стране. Мотор првог степена биће замењен снажнијим НК-33, а касније још снажнијим РД-193 ракетним мотором. Ракета би у оваквој конфигурацији могла да достави терет од 2.800 kg у ниску Земљину орбиту.[5]

Предности и мане[уреди]

Сојуз-2, као и верзија Сојуз-U која представља прву модернизацију оригиналне ракете Р-7, има своје предности и мане у односу на друге ракете носаче у својој класи.

Предности:

  • доказани дизајн – заједно са верзијама Сојуз-U и Сојуз-FG до половине 2013. године лансирана је преко 850 пута, чиме се сврстава у једну од најпоузданијих ракета носача на свету
  • релативно низак притисак ракетних мотора – притисак мотора код верзије 1а износи 70 атмосфера, док је код верзије 1b око 160 атмосфера, што даје велику сигурносну маргину
  • разрађен процес производње – током деценија производње отклоњене су грешке у процесу израде и склапања делова ракете, трошкови производње су мали а контрола квалитета на високом нивоу

Мане:

  • због коришћења старих производних технологија постиже се релативно лош масени однос (однос масе терета који се лансира у односу на полетну масу ракете) у односу на модерне ракете, које у процесу производње користе најновије производне технологије
  • коришћење водоник-пероксида за покретање турбомотора првог и другог степена, уместо да се користи исто гориво које користе ракетни мотори тих степена ракете, чиме би се побољшала ефикасност
  • употреба тешког азота (уместо хелијума) за стављање резервоара са горивом под притисак. Међутим, први и други степен верзије 2.1v, као и трећи степен верзије 2.1b/ST-B, за одржавање притиска користе хелијум
  • употреба ракетних мотора са отвореним циклусом сагоревања који имају мањи степен искоришћења у односу на моторе са затвореним циклусом. Ракетни мотори са отвореним циклусом сагоревања се сматрају безбеднијим јер се у ванредним ситуацијама ствари одвијају спорије, што је предност приликом коришћења ракете за лансирање људске посаде у свемир

Референце[уреди]

  1. „Last launch of the Molniya-M on Sept 30th 2010.”. Anatoly Zak. 30. 9. 2010.. 
  2. „Soyuz-2 to replace its predecessors.”. Anatoly Zak. 1. 6. 2011.. 
  3. „Alexander Kirilin: "We are working on three rocket".”. Volzkhskaya Kommuna. 1. 6. 2011.. 
  4. Stephen Clark (1. јул 2015.). „OneWeb launch deal called largest commercial rocket buy in history”. Spaceflightnow.com Приступљено 2. јула 2015. 
  5. „Rus/Souyz-2 launch vehicle (in Russian)”. 

Спољашње везе[уреди]