Спасоје Крунић

С Википедије, слободне енциклопедије
Спасоје Крунић
Лични подаци
Датум рођења(1939-10-23)23. октобар 1939.
Место рођењаНикшић, Краљевина Југославија
Датум смрти5. мај 2020.(2020-05-05) (80 год.)
Место смртиБеоград, Србија
ПребивалиштеБеоград
Религијаправославац
ПрофесијаПолитичар, Пројектант
Породица
СупружникЗорица
Политичка каријера
Политичка
странка		Српски покрет обнове
1997 — 2000.
потпредседник прелазне Владе Србије
2000 — 2001.
председник Политичког савета

Спасоје Крунић (Никшић, 23. октобар 1939 — Београд, 5. мај 2020) био је српски архитекта, пројектант, и као активни члан Српског покрета обнове на многим важним функцијама у Граду Београду, Србији и СР Југославији.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Спасоје Крунић је рођен у Никшићу 1939. године, од оца Војислава и мајке Јелене, рођене Кукољ. Основну и средњу школу је завршио у Београду, а дипломирао 1968. године на Архитектонском факултету Универзитета у Београду, где је касније постао предавач и шеф катедре за архитектонско и урбанистичко пројектовање.[2] Био је редовни професор Архитектонског факултета до одласка у пензију 2005. године. Преминуо је 5 маја 2020. године од последица ковида 19. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[3]

Каријера архитекте[уреди | уреди извор]

Почео је као пројектант у Новом Бечеју, где убрзо постаје шеф одсека у стамбено-комуналном предузећу. Затим прелази у Завод за урбанизам у Зрењанину, а следећих 18 година ради у Заводу за изградњу Београда. Радио је као Доцент, ванредни и редовни професор Архитектонског факултета у Београду. Био је члан Савеза архитеката Србије (САС) и Друштва архитеката Београда (ДАБ) од 1968. године, и члан Удружења ликовних уметника примењене уметности и дизајна Србије од 1971. године.[4] [2] Стваралачки опус Спасоја Крунића протезао се у више од пет деценија, чиме је обухватио епохе ауторске модерне, постмодерне, хај-тека и неомодерне, наравно са увек присутним личним печатом. Током свог стваралачког опуса узоре је налазио најчешће у својим професорима – Милану Злоковићу, Николи Добровићу, Богдану Богдановићу, али и Френку Лојду Рајту, Јосипу Плечнику, и то никада није сакривао, већ се трудио да их својим делима достигне, и потајно, надмаши.[5]

Радови[уреди | уреди извор]

Крунић је пројектовао више од 50 објеката и здања, међу којима су најважнији:

Изложбе[уреди | уреди извор]

Најзначајније изложбе: Салон архитектуре, Београд, 1975; Салон 1982; Салон 1993; Салон 2006; Салон 2008; Москва 1998; Милано 1991; VIIIБијенале светске архитектуре, Венеција 2003; Берлин 2003, Варшава (самостално по позиву САРП-а) 2004; Познањ (самостално) 2005; Париз 2006; X бијенале архитектуре, Праг 2007; Паралеле и контрасти - српска архитектура 1980 – 2005, МПУ, Београд 2007; Нова поетика форме, (самостално по позиву), Централни дом архитеката, Москва 2007.[2]

Награде[уреди | уреди извор]

Међу многобројним наградама и признањима која су додељена овом ствараоцу, истичу се:

  • Октобарска награда Београда 1984.
  • Велика награда Србије за примењену уметност и дизајн 1991.
  • „Златни беочуг“ Културно – просветне заједнице Београда 1992.
  • Велика награда Савеза архитеката Србије за животно дело 1998.
  • Годишња награда Савеза архитеката Србије 2000.
  • Награда за животно дело УЛУПУДС-а 2011.
  • Признање за архитектонски догађај године Друштва архитеката Београда, 2011
  • „Добровићева награда“ Асоцијације српских архитеката, 2013.
  • Борбина награда за архитектуру, 1995 и 2000.[6]

Крунићу је 2016. године уручен орден Светог Саве, високо одликовање Синода Српске превославне цркве за несебично залагање на изградњи и обнови храмова и црквених објеката на подручју Београда, посебно у својству председника Грађевинског одбора за уређење храма Светог Марка на Ташмајдану.[7]

Монографија[уреди | уреди извор]

О животу, професионалном и педагошком раду професора Спасоја Крунића 2017. године објављена је капитална монографија под насловом „Просторне метафоре“, чији су аутори Љубица Јелисавац Катић, академик Милан Лојаница и професор Владимир Мак. Крунић је и сам аутор запажене монографије на српском и енглеском језику, „Есеји о граду“, објављене 2018. године.[8]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Спасоје Крунић је био члан странке Српски покрет обнове један од најближих сарадника Вука Драшковића. Крунић је после победе коалиције „Заједно“ на локалним изборима и тромесечних демонстрација за признавање изборних резултата, као представник СПО, био на челу извршне градске власти у Београду од 1997. до 2000. године. Био је потпредседник прелазне Владе Србије (2000-2001), посланик у скупштинама Србије (1997-2000) и СР Југославије (2000-2004), председник Политичког савета и члан Председништва СПО.[1]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Чотрић, Александар (8. 5. 2020). „Одлазак великог ствараоца”. Политика: 7. 
  2. ^ а б в „СПАСОЈЕ КРУНИЋ”. ains.rs. Приступљено 11. 5. 2020. 
  3. ^ „11. maj 2020. Dnevni list Danas Naslovna NOVO IZBORI Politika Dijalog Društvo Ekonomija Svet Sport Kultura Život IT Ljudi Beograd BBC Dodatak NedeljaSpecijalni dodaci Početna » Društvo » Preminuo profesor Spasoje Krunić Društvo Preminuo profesor Spasoje Krunić”. danas.rs. Приступљено 11. 5. 2020. 
  4. ^ „Спасоје Крунић”. yupolitika. Приступљено 11. 5. 2020. 
  5. ^ Stojanović, Marko. „Profesor Krunić iz mog ugla”. gradnja.rs. Приступљено 11. 5. 2020. 
  6. ^ „КРУНИЋ СПАСОЈЕ”. dab.rs. Приступљено 11. 5. 2020. 
  7. ^ „Preminuo Spasoje Krunić”. rs.n1info.com. Архивирано из оригинала 05. 05. 2020. г. Приступљено 11. 5. 2020. 
  8. ^ „ПРЕМИНУО СПАСОЈЕ КРУНИЋ (1939-2020) – ОДЛАЗАК ВЕЛИКОГ СТВАРАОЦА”. spo.rs. Приступљено 11. 5. 2020. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Спасоје_Крунић&oldid=27434789”