Специјалне јединице

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Специјалне јединице (енгл. Special forces) су посебна категорија војних и паравојних формација намењених за вођење тзв. специјалног рата (енгл. special operations).[1][2][3][4] Ту спадају:

  • делови оружаних снага сва три вида, посебно обучени, наоружани и опремљени за диверзантске, противгерилске и обавештајне акције;
  • оперативне снаге војнообавештајних служби,
  • самосталне снаге специјалне намене врховних команди и
  • посебни уреди и агенције.[1]

НАТО је дефинисао посебне операције као „војне активности које спроводе посебно одређене, организоване, обучене и опремљене снаге, попуњене одабраним људством, користећи неконвенционалне тактике, технике и начине примене”.[2][5]

Специјалне снаге су се појавиле почетком 20. века, са значајним порастом заступљености на терену током Другог светског рата, када је „свака велика армија укључена у борбама” створила формације посвећене специјалним операцијама иза непријатељских линија.[6] Зависно од земље, специјалне снаге могу обављати низ функција, укључујући ваздушне операције, сузбијање побуна, антитероризам, страну унутрашњу одбрану, прикривене операције, директна дејства, спашавање талаца, високо вредносне циљеве/лов на људе, обавештајне операције, операције мобилности и неконвенционално ратовање.[7]

У земљама са руског говорног подручја, специјалне снаге било које земље обично се називају спецназ, што је скраћеница за „посебну сврху”. У Сједињеним Државама израз специјалне снаге често се засебно односи на Специјалне снаге америчке војске, док се за ове врсте јединица у ширем смислу користи термин снаге специјалних операција (енгл. special operations forces (SOF)).

Задаци[уреди | уреди извор]

Најразвијенију организацију специјалних снага имају САД.Према званично усвојеној доктрини КоВ армије САД из 1969, специјалне снаге планирају и изводе дејства тзв. неконвенционалног ратовања:[1]

  • развијају, организују, опремају, обучавају и руководе оружаним снагама других држава у вођењу герилског ратовања за интересе САД;
  • планирају и извршавају задатке продирања на територију коју непријатељ контролише;
  • изводе нападе на критичне стратегијске објекте;
  • прикупљају обавештајне податке;
  • изводе инфилтрације, препаде, диверзије и саботаже.[1]

Поред улоге у специјалном (неконвенционалном) ратовању, специјалне јединице могу се користити и за падобранске операције, антитерористичке акције, гушење устанака и спасавање талаца.[7]

Организација[уреди | уреди извор]

Специјалне снаге САД организоване су у специјалне одреде чији се састав, наоружање и опрема подешавају задацима које треба да изврше. У КоВ постоје, на пример, ваздушнодесантне групе, тактичке групе и здружене тактичке групе (енгл. Joint Unconventional Warfare Task Force); у РМ - комбиноване групе за извршавање задатака на мору, у ваздуху и на копну (енгл. SEAL Teams), делови извиђачких јединица морнаричке пешадије и специјализоване групе за подводне диверзантске активности (енгл. UDT-Underwater Demolition Teams), а у РВ - тзв. ваздушни командоси.[1]

Дејством свих ових јединица руководе команде појединих војишта или команде здружених јединица, а начин њихове употребе прилагоћава се снази и карактеру противника, као и географским условима подручја употребе.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Рани период[уреди | уреди извор]

Јапански цртеж архетипског нинџе из серије скечева (Хокусај манга) уметника Хокусаја.

Специјалне јединице су играле важну улогу током историје ратних дејстава, кад год је циљ био да се постигну поремећаји путем „ударца и бекства” и саботажом, пре него традиционалним конвенционалним борбама. Остале значајне улоге леже у извиђању, пружајући кључнe информације из близине или међу непријатељем и све више у борби против нерегуларних снага, њиховој инфраструктури и активностима.

Кинески стратег Ђанг Ција у свом делу Шест тајних учења описао је регрутовање талентованих и мотивисаних људи у специјализоване елитне јединице са функцијама као што су висинска надмоћ и брзо напредовање на велике даљине.[8] Хамилкар Барка је на Сицилији (249 пне) имао је специјализоване трупе обучене за покретање неколико офанзива дневно. У касном римском или раном византијском периоду, римске флоте користиле су мале, брзе, камуфлиране бродове са посадом од одабраних мушкараца за извиђачке и командосне мисије. Муслиманске снаге су такође имале морнаричке јединице за специјалне операције, укључујући ону која је користила камуфлиране бродове за прикупљање обавештајних података и покретање рација, и једну другу за војнике који су изгледали као крсташи који би се на превару укрцали на непријатељске бродове и затим их заробили и уништили.[9] У Јапану су се нинџе користиле за извиђање, шпијунажу и као атентатори, телохранитељи или чувари тврђаве, или су се на неки други начин борили заједно са конвенционалним војницима.[10] За време Наполеонских ратова формиране су стрељачке и инжењерске јединице које су имале специјалне улоге у извиђању и препуцавању и нису биле посвећене формалним борбеним линијама.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 8. 
  2. 2,0 2,1 North Atlantic Treaty Organization (13. 12. 2013). „Allied Joint Doctrine for Special Operations”. NATO Standard Allied Joint Publication. Brussels: NATO Standardization Agency. AJP-3.5 (Edition A, Version 1): 1-1. 
  3. ^ Richard Bowyer, Dictionary of Military Terms, Bloomsbury Reference (2005-08), ISBN 190497015X / ISBN 9781904970156.
  4. ^ Joint Chiefs of Staff (JCS) (16. 7. 2014). „Special Operations” (PDF). Joint Publication. Washington, DC: Department of Defense. 3—05: GL-11. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 1. 12. 2016. Приступљено 18. 9. 2016. 
  5. ^ North Atlantic Treaty Organization (17. 11. 2015). „NATO Glossary of Terms and Definitions (English and French)”. AAP-06 (Edition 2015). Brussels: NATO Standardization Agency: 2-S-8. Приступљено 18. 9. 2016. 
  6. ^ Thomas 1983, стр. 690.
  7. 7,0 7,1 „ADRP 3-05 Special Operations; Approved for public release; distribution is unlimited. This publication supersedes ADRP 3-05, 31 August 2012.iArmy Doctrine Reference Publication No. 3-05 Headquarters Department of the Army Washington, DC, 29 January 2018” (PDF). 
  8. ^ Sawyer, Ralph D. (1993). The Seven Military Classics of Ancient China. Boulder: Westview Press, Inc. стр. 39, 98—9. ISBN 0-8133-1228-0. 
  9. ^ Christides, Vassilios. „Military Intelligence in Arabo-Byzantine Naval Warfare” (PDF). Institute for Byzantine Studies, Athens. стр. 276—80. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 7. 2011. Приступљено 2. 8. 2011. 
  10. ^ Turnbull, Stephen (2003). Ninja AD 1460–1650. Osprey Publishing. стр. 44—7, 50. ISBN 978-1-84176-525-9. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 9). Београд: Војноиздавачки завод. 
  • Bellamy, Chris (2011). The Gurkhas: Special Force. UK: Hachette. стр. 115. ISBN 9781848545151. 
  • Breuer, William B. (2001). Daring missions of World War II. John Wiley and Sons. ISBN 978-0-471-40419-4.
  • Haskew, Michael E (2007). Encyclopaedia of Elite Forces in the Second World War. Barnsley: Pen and Sword. ISBN 978-1-84415-577-4.
  • Horner, David (1989). SAS: Phantoms of the Jungle: A History of the Australian Special Air Service (1st изд.). St Leonards: Allen & Unwin. ISBN 1-86373-007-9. 
  • Molinari, Andrea (2007). Desert Raiders: Axis and Allied Special Forces 1940–43. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84603-006-2.
  • Otway, Lieutenant-Colonel T.B.H. (1990). The Second World War 1939–1945 Army – Airborne Forces. Imperial War Museum. ISBN 0-901627-57-7. 
  • Thomas, David (октобар 1983). „The Importance of Commando Operations in Modern Warfare 1939-82”. Journal of Contemporary History. 18 (4): 689—717. JSTOR 260308. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]