Специјалне јединице
Специјалне јединице (енгл. Special forces) су посебна категорија војних и паравојних формација намењених за вођење тзв. специјалног рата (енгл. special operations).[1][2][3][4] Ту спадају:
- делови оружаних снага сва три вида, посебно обучени, наоружани и опремљени за диверзантске, противгерилске и обавештајне акције;
- оперативне снаге војнообавештајних служби,
- самосталне снаге специјалне намене врховних команди и
- посебни уреди и агенције.[1]
НАТО је дефинисао посебне операције као „војне активности које спроводе посебно одређене, организоване, обучене и опремљене снаге, попуњене одабраним људством, користећи неконвенционалне тактике, технике и начине примене”.[2][5]
Специјалне снаге су се појавиле почетком 20. века, са значајним порастом заступљености на терену током Другог светског рата, када је „свака велика армија укључена у борбама” створила формације посвећене специјалним операцијама иза непријатељских линија.[6] Зависно од земље, специјалне снаге могу обављати низ функција, укључујући ваздушне операције, сузбијање побуна, антитероризам, страну унутрашњу одбрану, прикривене операције, директна дејства, спашавање талаца, високо вредносне циљеве/лов на људе, обавештајне операције, операције мобилности и неконвенционално ратовање.[7]
У земљама са руског говорног подручја, специјалне снаге било које земље обично се називају спецназ, што је скраћеница за „посебну сврху”. У Сједињеним Државама израз специјалне снаге често се засебно односи на Специјалне снаге америчке војске, док се за ове врсте јединица у ширем смислу користи термин снаге специјалних операција (енгл. special operations forces (SOF)).
Задаци[уреди | уреди извор]
Најразвијенију организацију специјалних снага имају САД.Према званично усвојеној доктрини КоВ армије САД из 1969, специјалне снаге планирају и изводе дејства тзв. неконвенционалног ратовања:[1]
- развијају, организују, опремају, обучавају и руководе оружаним снагама других држава у вођењу герилског ратовања за интересе САД;
- планирају и извршавају задатке продирања на територију коју непријатељ контролише;
- изводе нападе на критичне стратегијске објекте;
- прикупљају обавештајне податке;
- изводе инфилтрације, препаде, диверзије и саботаже.[1]
Поред улоге у специјалном (неконвенционалном) ратовању, специјалне јединице могу се користити и за падобранске операције, антитерористичке акције, гушење устанака и спасавање талаца.[7]
Организација[уреди | уреди извор]
Специјалне снаге САД организоване су у специјалне одреде чији се састав, наоружање и опрема подешавају задацима које треба да изврше. У КоВ постоје, на пример, ваздушнодесантне групе, тактичке групе и здружене тактичке групе (енгл. Joint Unconventional Warfare Task Force); у РМ - комбиноване групе за извршавање задатака на мору, у ваздуху и на копну (енгл. SEAL Teams), делови извиђачких јединица морнаричке пешадије и специјализоване групе за подводне диверзантске активности (енгл. UDT-Underwater Demolition Teams), а у РВ - тзв. ваздушни командоси.[1]
Дејством свих ових јединица руководе команде појединих војишта или команде здружених јединица, а начин њихове употребе прилагоћава се снази и карактеру противника, као и географским условима подручја употребе.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
Рани период[уреди | уреди извор]
Специјалне јединице су играле важну улогу током историје ратних дејстава, кад год је циљ био да се постигну поремећаји путем „ударца и бекства” и саботажом, пре него традиционалним конвенционалним борбама. Остале значајне улоге леже у извиђању, пружајући кључнe информације из близине или међу непријатељем и све више у борби против нерегуларних снага, њиховој инфраструктури и активностима.
Кинески стратег Ђанг Ција у свом делу Шест тајних учења описао је регрутовање талентованих и мотивисаних људи у специјализоване елитне јединице са функцијама као што су висинска надмоћ и брзо напредовање на велике даљине.[8] Хамилкар Барка је на Сицилији (249 пне) имао је специјализоване трупе обучене за покретање неколико офанзива дневно. У касном римском или раном византијском периоду, римске флоте користиле су мале, брзе, камуфлиране бродове са посадом од одабраних мушкараца за извиђачке и командосне мисије. Муслиманске снаге су такође имале морнаричке јединице за специјалне операције, укључујући ону која је користила камуфлиране бродове за прикупљање обавештајних података и покретање рација, и једну другу за војнике који су изгледали као крсташи који би се на превару укрцали на непријатељске бродове и затим их заробили и уништили.[9] У Јапану су се нинџе користиле за извиђање, шпијунажу и као атентатори, телохранитељи или чувари тврђаве, или су се на неки други начин борили заједно са конвенционалним војницима.[10] За време Наполеонских ратова формиране су стрељачке и инжењерске јединице које су имале специјалне улоге у извиђању и препуцавању и нису биле посвећене формалним борбеним линијама.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 8.
- ^ а б North Atlantic Treaty Organization (13. 12. 2013). „Allied Joint Doctrine for Special Operations”. NATO Standard Allied Joint Publication. Brussels: NATO Standardization Agency. AJP-3.5 (Edition A, Version 1): 1-1.
- ^ Richard Bowyer, Dictionary of Military Terms, Bloomsbury Reference (2005-08), ISBN 190497015X / ISBN 9781904970156.
- ^ Joint Chiefs of Staff (JCS) (16. 7. 2014). „Special Operations” (PDF). Joint Publication. Washington, DC: Department of Defense. 3—05: GL-11. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 1. 12. 2016. Приступљено 18. 9. 2016.
- ^ North Atlantic Treaty Organization (17. 11. 2015). „NATO Glossary of Terms and Definitions (English and French)”. AAP-06 (Edition 2015). Brussels: NATO Standardization Agency: 2-S-8. Приступљено 18. 9. 2016.
- ^ Thomas 1983, стр. 690.
- ^ а б „ADRP 3-05 Special Operations; Approved for public release; distribution is unlimited. This publication supersedes ADRP 3-05, 31 August 2012.iArmy Doctrine Reference Publication No. 3-05 Headquarters Department of the Army Washington, DC, 29 January 2018” (PDF).
- ^ Sawyer, Ralph D. (1993). The Seven Military Classics of Ancient China. Boulder: Westview Press, Inc. стр. 39, 98–9. ISBN 0-8133-1228-0.
- ^ Christides, Vassilios. „Military Intelligence in Arabo-Byzantine Naval Warfare” (PDF). Institute for Byzantine Studies, Athens. стр. 276—80. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 7. 2011. Приступљено 2. 8. 2011.
- ^ Turnbull, Stephen (2003). Ninja AD 1460–1650. Osprey Publishing. стр. 44—7, 50. ISBN 978-1-84176-525-9.
Литература[уреди | уреди извор]
- Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 9). Београд: Војноиздавачки завод.
- Bellamy, Chris (2011). The Gurkhas: Special Force. UK: Hachette. стр. 115. ISBN 9781848545151.
- Breuer, William B. (2001). Daring missions of World War II. John Wiley and Sons. ISBN 978-0-471-40419-4.
- Haskew, Michael E (2007). Encyclopaedia of Elite Forces in the Second World War. Barnsley: Pen and Sword. ISBN 978-1-84415-577-4.
- Horner, David (1989). SAS: Phantoms of the Jungle: A History of the Australian Special Air Service (1st изд.). St Leonards: Allen & Unwin. ISBN 1-86373-007-9.
- Molinari, Andrea (2007). Desert Raiders: Axis and Allied Special Forces 1940–43. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84603-006-2.
- Otway, Lieutenant-Colonel T.B.H. (1990). The Second World War 1939–1945 Army – Airborne Forces. Imperial War Museum. ISBN 0-901627-57-7.
- Thomas, David (октобар 1983). „The Importance of Commando Operations in Modern Warfare 1939-82”. Journal of Contemporary History. 18 (4): 689—717. JSTOR 260308.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- „Special Operations for the 21st Century: Starting Over” (PDF). Association of the United States Army. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 9. 2015. Приступљено 3. 8. 2015.
