Списак генерала Војске Књажевине и Краљевине Црне Горе

У Црној Гори чин бригадира (генерала) црногорске војске формало и институционално је уведен реформама 1880-1881. Законом о устројству војске за Књажевину Црну Гору 1910. је уведен други ниво, чин дивизијар као највиши чин у црногорској војсци.

Први генерали црногорске војске постављени су одмах након увођења чина, а последњи су именовани 1921. године у емиграцији. У том периоду именовани су 55 генерала, укључујући три принца династије Петровић-Његош и три почасна генерала. У црногорском друштву које је било врло специфично, поред војних функција, војна елита често је вршила и највише цивилне службе

После увођења устава према закону о раду скупштине било је предвиђено да књаз Никола из реда бригадира бира пет бригадира као вирилне посланике. Тако су поједини бригадири по одлуци књаза постајали чланови црногорског парламента.

Списак[уреди | уреди извор]

Напомена: непотпун списак.

Јоко Аџић
Јово Бећир (1870—1942), примљен у Војску Краљевине СХС у чину пуковника.
Машан Божовић (1858—1920), бригадир. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину пуковника.
Блажо Бошковић (1860—1912)
Иван Булатовић
Радомир Вешовић (1871—1938), бригадир. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину дивизијског генерала.
Миро Влаховић
Лакић Војводић, дивизијар. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину дивизијског генерала.
Марко Вучераковић
Мијајло Вучинић (1834—1910), дивизијар.
Милутин Вучинић (1869—1922), дивизијар
Павле Вујисић
Тодор Вуковић
Ђуза Вукотић
Јанко Вукотић (1866—1927), дивизијар. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину дивизијског генерала.
Милутин Вукотић, бригадир. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину пуковника.
Данило Гатало, бригадир. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину пуковника.
Анто Гвозденовић (1853—1935)
Лука Гојнић, дивизијар, примљен у Војску Краљевине СХС у чину дивизијског генерала.
Ђуза Ђурашковић, бригадир. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину пуковника.
Мило Ђурашковић
Иво Ђуровић
Машо Ђуровић
Васо Ивановић
Настадин Ивановић
Јоко Јовановић, бригадир. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину пуковника.
Стево Јовићевић (1871—1914), бригадир
Ђуро Јововић
Нико Кусовац
Велиша Лазовић
Петар Ломпар, бригадир.
Јово Мартиновић
Јоко Мартиновић
Митар Мартиновић (1870—1954), дивизијар. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину дивизијског генерала.
Петар Мартиновић (1881—1940), бригадир. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину пуковника, касније постао генерал Војске Краљевине СХС.
Мило Матановић, бригадир. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину пуковника.
Драгиша Меденица
Милош Меденица, бригадир. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину пуковника.
Милутин Николић, бригадир. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину пуковника.
Нико Пејановић, бригадир. Примљен у Војску Краљевине СХС у чину пуковника.
Ђуро Петровић Његош, дивизијар. војвода
Јован Поповић-Липовац
Крсто Поповић
Марко Поповић
Андрија Раичевић
Лазар Сочица
Авро Цемовић
Ђуро Шоћ

три принца династије Петровић-Његош:

Данило, дивизијар.
Мирко, бригадир.
Петар, бригадир.

У црногорској војсци титулу почасног генерала црногорске војске добило је неколико високих официра страних оружаних снага:

Александар Константиновић, стари гардијски пуковник српске војске и командант Гарде краља Александра Обреновића. Александар Константиновић био је отац Наталије, супруге принца Мирка Петровића.
инжењеријски пуковник Боривоје Нешић, некадашњи начелник Географског одјељења Генералштаба српске војске, који је у току Првог свјетског рата био начелник Артиљеријско-инжињеријско-техничког одјељења Врховне комаде црногорске војске у периоду од августа 1914. до краја 1915. године
канадски пуковник и хирург Федерик Бурнам, који је у току Првог свјетског рата са супругом радио на организовању болничке службе на територији Црне Горе. Касније је унапријеђен у генерала британске војске

Са титулама сердара и војвода[уреди | уреди извор]

Међу генералима, сердарску титулу носили су 4 генерала: Јанко Вукотић, Нико Кусовац, Миро Влаховић, а крајем 1915. године та титула је додијељена Машану Божовић.

Титулу војводе носили су: Ђуро Петровић, Мијајло Вучинић, Лакић Војводић, Марко Поповић и Васо Ивановић. Према неким подацима титулом војводе краљ Никола је током емиграције наградио и Ивана Булатовића.

Галерија[уреди | уреди извор]

Боривоје Нешић, као инжењерски пуковник, члан војне мисије у Црној Гори
Јово Бећир (лево) и Петар Ломпар (у средини) потписују капитулацију црногорске војске 1916.