Први партизански одреди на територији Србије почели су се формирати крајем јуна и почетком јула 1941. године, и били су у почетку сачињени од десетак-двадесет бораца, углавном чланова КПЈ и СКОЈ-а или њихових симпатизера. Током лета 1941. године, после избијања оружаног устанка народа Србије, нагло је порастао број одреда, као и број бораца у њима. На војно-политичком саветовању у Стојицама, одржаном септембра 1941. године, руководство Народноослободилачког покрета је јасно дефинисало организацију партизанских одреда.
У току Народноослободилачког рата на територији Србије формирано је преко четрдесет партизанских одреда, а највећи број њих формиран је у току лета 1941. године. После Прве непријатељске офанзиве на ослобођену територију западне Србије, децембра 1941. године, главнина партизанских одреда из западне Србије повукла се са Врховним штабом у Санџак, па потом у источну Босну, где су ови одреди чинили основу за стварање првих партизанских бригада.
Током 1942. и 1943. године главно жариште Народноослободилачке борбе у Србији била је јужна Србија, док су на подрулију западне Србије и Шумадије, услед кризе устанка, многи одреди били расформирани. Крајем 1943. и почетком 1944. године, долази до поновног обнављања многих партизанских одреда. После ослобођења Србије, крајем 1944. године, партизански одреди су расформирани, а њихово људство је или упућивано у састав других јединица НОВЈ или КНОЈ-а или демобилисано.