Списак царева кинеске династије Минг
Цареви династије Минг владали су Кином од 1368. до 1644. године. Припадници династије Минг наставили су да владају низом држава у јужној Кини, познатих као Јужни Минг, до 1662. године. Династија Минг наследила је монголску династију Јуан и претходила је манџурској династији Ћинг.
Династију Минг основао је вођа сељачке буне Џу Јуенџанг, познат као цар Хунг-ву. Сви цареви династије Минг били су из династије Џу. Цар са најдужом владавином био је цар Ван-ли (в. 1572–1620), који је владао 48 година; најкраће је владао његов наследник, цар Тај-чанг, који је владао само 29 дана 1620. године. Најмлађи владар у време ступања на престо био је цар Јинг-цунг, који је имао само 9 година, док је најстарији владар у време смрти био цар Хунг-ву, који је преминуо у 71. години.[1]
Цар династије Минг, пратећи праксу успостављену у династији Џоу, био је познат као „Син Неба“ ().[2] Сматран је посредником између људи и неба и био је одговоран за спровођење бројних ритуала у част врховних божанстава која су штитила царство.[3] Поред тога, учествовао је у разним церемонијама поводом важних догађаја у сопственом животу и животу царства. Током аудијенција, од његових поданика се очекивало да покажу своју покорност прострацијом пред њим,[4] иако је већину одлука заправо доносио Велики секретаријат и министарства.[5] Када је путовао, пратила га је импресивна пратња и штитила га је царска гарда.[6]
Већина царева династије Минг живела је у Забрањеном граду, комплексу палата и зграда површине 72 ha (180-acre) у Пекингу. Пре цара Јунг-леа, који је преместио престоницу 1420. године, резиденција цара налазила се у сличном комплексу у Нанкингу, познатом као Палата Минг.[7]
Позадина
[уреди | уреди извор]
- Цар Хунг-ву (горе лево), који је прогласио династију Минг 23. јануара 1368, и његов син, цар Јунг-ле (горе десно), чија се владавина често сматра „другим оснивањем“ династије Минг, јер је поништио многе очеве политике.[8]
- Цар Ван-ли (доле лево), цар са најдужом владавином у династији Минг,[1][9] и његов син, цар Тај-чанг (доле десно), чија је владавина била најкраћа у историји династије Минг, за разлику од очеве најдуже владавине.[1]
Династију Минг основао је Џу Јуенџанг, један од вођа сељачке побуне Црвених турбана. Упркос скромним почецима, успешно је изградио сопствену државу, поразио друге вође побуњеника и приморао последњег цара династије Јуан, Тогон-Темура, да побегне из Кине. На кинеску Нову годину 1368. године, Џу Јуенџанг је прогласио оснивање нове царске династије под називом Велики Минг () и прогласио се за њеног првог цара.[10]
Цареви династије Минг наслеђивали су престо по принципу првородства. Према Упутствима предака цара Хунг-вуа, наследник престола је увек био најстарији син цара и царице, или његов наследник, а затим млађи синови царице. Синови конкубина били су искључени из линије наследства. Конзервативни званичници су се чврсто држали овог строгог правила током целе ере Минг. Чак је и цар Ван-ли, који је две деценије покушавао да свог трећег сина, Џу Чангсјуена, именује за престолонаследника, на крају био приморан да попусти и именује свог најстаријег сина, будућег цара Тај-чанга.[11] Једини успешан кршилац правила наслеђивања био је цар Јунг-ле, трећи цар династије. Он је дошао на власт у трогодишњем грађанском рату, познатом као Кампања Ђи-нан, против свог нећака, цара Ђијен-вена.[12]
Цар, или хуангди, био је врховни шеф државе, традиција која датира из династије Ћин (221–206. п. н. е.) и коју је наставила династија Минг.[14] У теорији, имао је апсолутну власт над свим званичницима и генералима, а од целе земље се очекивало да поштује његове декрете. Међутим, ова моћ је имала своју цену, јер је цар Хунг-ву чврсто контролисао своју власт кроз бројне чистке.[15] Како је династија напредовала, наследници цара Хунг-вуа нису имали његову одлучност и били су ограничени традиционалним оквирима.[16] Од цара се није очекивало да доноси независне одлуке о правцу земље.[17] Уместо тога, меморандуми и захтеви су му представљани са предложеним решењима. Улога цара је била да потврди поднете предлоге или да преговара о алтернативном решењу са подносиоцима.[17] Слично томе, цареви су именовали званичнике и генерале на основу препорука Министарства за кадрове или Министарства рата. У случају високих достојанственика, владару је дат избор између два до три кандидата.[17] О важним питањима се обично расправљало на званичним аудијенцијама или неформалним састанцима, и било је неопходно постићи широк консензус међу дворским достојанственицима пре доношења било каквих значајних одлука.[16]
Током владавине цара Хунг-вуа и његових наследника, Кина је углавном доживела период економског раста и политичке стабилности.[18] У 17. веку, комбинација климатских промена и лоших економских политика довела је до распрострањених глади и епидемија. Као резултат тога, ауторитет владе је ослабио, и избиле су бројне побуне. Године 1644, побуњеничка војска је успешно заузела Пекинг, што је довело до самоубиства последњег цара Минга, цара Чунг-чена (в. 1627–1644).[19] Вођа устанка, Ли Ци-ченг, прогласио се за цара нове династије Шун. Да би поразио побуњенике, Ву Сан-гуеј, последњи генерал Минга на североистоку, позвао је манџурске Осам застава династије Ћинг да уђу у Централне равнице. Манџурци су затим окупирали северну Кину исте године.[20]
Иако су изгубили контролу над севером, чланови царске породице Минг наставили су да владају јужном Кином. Међутим, постепено су их потискивали Манџурци све док последњи цар Минга, Џу Јоу-ланг, није погубљен 1662. године у Бурми. Каснији историчари називали су цареве режима Минга у јужној Кини владарима династије Јужни Минг.[21]
Списак царева
[уреди | уреди извор]Лично име цара () постајало је табу након његовог ступања на престо. Обраћало му се са титулама различитог степена формалности — Ваше величанство (), Његово величанство цар (, или једноставно ).[22] Након смрти, цар је добијао почасно постхумно име (), које се обично састојало од деветнаест кинеских карактера за цареве династије Минг; међутим, оснивач династије, цар Хунг-ву, почаствован је именом од двадесет три карактера. Друго име које се додељивало постхумно било је храмовно име () које се, заједно са постхумним именом, користило за богослужење у Царском храму предака.[23] Због понављања истих храмовних и постхумних имена за цареве различитих династија, име династије се користи као диференцијатор када је то неопходно. На пример, цар Хунг-ву се често назива „Минг Тај-цу“.[24]
Име ере (), или „титула владавине“, бирало се на почетку цареве владавине како би одражавало политичке, економске и/или друштвене прилике у то време.[24] Током династије Минг, изузев цара Јинг-цунга, цареви су проглашавали само једно име ере током своје владавине, док су цареви претходних династија обично имали више имена ера. Као резултат тога, цареви династије Минг су се обично називали по својим јединственим именима ера.[25]
| Суверен | Портрет | Лично име | Владавина[а] | Наслеђе | Детаљи о животу |
|---|---|---|---|---|---|
| Цар Хунг-ву |
|
Џу Јуенџанг Друга имена
|
23. јануар 1368. – 24. јун 1398. (30 година, 5 месеци и 1 дан) Ера(е)
|
Рођен у сиромаштву, водио је побуне Црвених турбана да би основао династију Минг | 21. октобар 1328. – 24. јун 1398. (старост 69) Започео културну обнову и политичке реформе, познат и по својим екстремним и насилним методама спровођења. Умро природном смрћу.[27] |
| Цар Ђијен-вен |
Н/Д | Џу Јин-вен |
30. јун 1398. – 13. јул 1402. (4 године и 13 дана) Ера(е)
|
Унук цара Хунг-вуа | 5. децембар 1377. – 13. јул 1402. (старост 24) Збачен од стране будућег цара Јунг-леа, свог ујака. Или је погинуо у пожарима у Палати Минг или је нестао након њих.[31] |
| Цар Јунг-ле |
|
Џу Ди Друга имена
|
17. јул 1402. – 12. август 1424. (22 године и 26 дана) Ера(е)
|
Син цара Хунг-вуа | 2. мај 1360. – 12. август 1424. (старост 64) Подигао династију Минг на врхунац моћи. Покренуо пет војних кампања против Монгола, поново успоставио кинеску власт у Вијетнаму и преместио престоницу у Пекинг. Покровитељ многих пројеката, укључујући Порцеланску кулу у Нанкингу, Енциклопедија Јунг-леа и Путовања флоте Минга. Умро природном смрћу.[32] |
| Цар Хунг-си |
|
Џу Гао-ч’ Друга имена
|
12. август 1424. – 29. мај 1425. (9 месеци и 17 дана) Ера(е)
|
Син цара Јунг-леа | 16. август 1378. – 29. мај 1425. (старост 46) Углавном се фокусирао на унутрашње послове. Умро природном смрћу.[33] |
| Цар Сјуен-де |
|
Џу Џан-ђи Друга имена
|
29. мај 1425. – 31. јануар 1435. (9 година, 8 месеци и 2 дана) Ера(е)
|
Син цара Хунг-сија | 16. март 1399. – 31. јануар 1435. (старост 35) Стабилизовао је друштвено-економске и политичке прилике, наручио седмо и последње путовање флоте Минга, али није успео да реши проблеме у војсци и дозволио је раст утицаја евнуха. Такође познати сликар. Умро природном смрћу.[34] |
| Цар Јинг-цунг |
|
Џу Ћи-џен Друга имена
|
31. јануар 1435. – 22. септембар 1449. (14 година, 7 месеци и 22 дана)[г] Ера(е)
|
Син цара Сјуен-деа | 29. новембар 1427. – 23. фебруар 1464. (старост 36) Први цар-дете. Његовом владавином доминирали су евнуси, посебно Ванг Џен, што је довело до растуће нестабилности. Заробљен од стране Ојратских Монгола током Туму кризе.[36] |
| Цар Ђинг-тај |
Н/Д | Џу Ћи-ји Друга имена
|
22. септембар 1449. – 11. фебруар 1457. (7 година, 4 месеца и 20 дана) Ера(е)
|
Син цара Сјуен-деа | 11. септембар 1428. – 14. март 1457. (старост 28) Преузео власт док му је брат био заробљен, успешно одбранио Пекинг и обновио снагу царства, али је касније збачен у дворском пучу. Умро месец дана касније, могуће од убиства.[37] |
| Цар Јинг-цунг (друга владавина) |
|
Џу Ћи-џен |
11. фебруар 1457. – 23. фебруар 1464. (7 година и 12 дана)[г] Ера(е)
|
Син цара Сјуен-деа | 29. новембар 1427. – 23. фебруар 1464. (старост 36) Враћен на власт након ослобађања. Угушио побуну Цао Ћина и укинуо праксу жртвовања конкубина. Умро природном смрћу.[38] |
| Цар Ченг-хуа |
|
Џу Ђијен-шен Друга имена
|
23. фебруар 1464. – 9. септембар 1487. (23 године, 6 месеци и 17 дана) Ера(е)
|
Син цара Јинг-цунга | 9. децембар 1447. – 9. септембар 1487. (старост 39) Његову владавину обележиле су војне победе и либералне политичке мере, али је већину времена провео под влашћу евнуха и своје омиљене конкубине, Госпе Ван. Умро природном смрћу.[39] |
| Цар Хунг-џ' |
|
Џу Јоу-ченг Друга имена
|
9. септембар 1487. – 8. јун 1505. (17 година, 8 месеци и 30 дана) Ера(е)
|
Син цара Ченг-хуа | 30. јул 1470. – 9. јун 1505. (старост 34) Покренуо Хунг-џ' рестаурацију. Умро природном смрћу.[40] |
| Цар Џенг-де |
|
Џу Хоу-џао Друга имена
|
9. јун 1505. – 20. април 1521. (15 година, 10 месеци и 11 дана) Ера(е)
|
Син цара Хунг-џ'а | 14. новембар 1491. – 20. април 1521. (старост 29) Током његове владавине порастао је утицај евнуха, посебно Лиу Ђина. Вероватно се утопио након што му је чамац потонуо.[41] |
| Цар Ђађинг |
|
Џу Хоу-цунг Друга имена
|
27. мај 1521. – 23. јануар 1567. (45 година, 7 месеци и 26 дана) Ера(е)
|
Унук цара Ченг-хуа, рођак цара Џенг-деа | 16. септембар 1507. – 23. јануар 1567. (старост 59) Једини цар Минга који је следио таоизам. Умро након дуже болести, могуће због тровања алхемијским еликсирима.[42] |
| Цар Лунг-ћинг |
|
Џу Цај-ђи Друга имена
|
23. јануар 1567. – 5. јул 1572. (5 година, 5 месеци и 12 дана) Ера(е)
|
Син цара Ђађинга | 4. март 1537. – 5. јул 1572. (старост 35) Мир са Монголима, отварање граница, стабилизација друштвено-економске ситуације, али се препуштао пожуди и раскошном начину живота. Умро природном смрћу.[43] |
| Цар Ван-ли |
|
Џу Ји-ђин Друга имена
|
5. јул 1572. – 18. август 1620. (48 година, 1 месец и 13 дана) Ера(е)
|
Син цара Лунг-ћинга | 4. септембар 1563. – 18. август 1620. (старост 56) Цар са најдужом владавином у династији Минг. Упркос раним успесима, постепени пад династије Минг почео је пред крај његове владавине. Умро природном смрћу.[44] |
| Цар Тај-чанг |
|
Џу Чанг-луо Друга имена
|
28. август – 26. септембар 1620. (29 дана) Ера(е)
|
Син цара Ван-лија | 28. август 1582. – 26. септембар 1620. (старост 38) Изненада умро након владавине од око месец дана, могуће убијен тровањем.[45] |
| Цар Тјен-ћи |
|
Џу Јоу-ђијао Друга имена
|
26. септембар 1620. – 30. септембар 1627. (7 година и 4 дана) Ера(е)
|
Син цара Тај-чанга | 23. децембар 1605. – 30. септембар 1627. (старост 21) Његовом владавином доминирао је евнух Веј Џунг-сјен. Умро од непознате болести.[46] |
| Цар Чунг-чен |
Н/Д | Џу Јоу-ђијен Друга имена
|
2. октобар 1627. – 25. април 1644. (16 година, 6 месеци и 23 дана) Ера(е)
|
Син цара Тај-чанга, брат цара Тјен-ћија | 6. фебруар 1611. – 25. април 1644. (старост 33) Покушао је да оживи династију, али није успео да реши проблеме у администрацији Минга, није могао да угуши сељачке побуне и одбрани се од манџурских инвазија. Извршио самоубиство, могуће вешањем о дрво, током пада Пекинга пред побуњеничким снагама Ли Ци-ченга.[47] |
| Суверен | Портрет | Лично име | Владавина | Наслеђе | Детаљи о животу |
|---|---|---|---|---|---|
| Цар Хунг-гуанг |
Н/Д | Џу Јоу-сунг Друга имена
|
19. јун 1644. – 15. јун 1645. (11 месеци и 27 дана) Ере
|
Унук цара Ван-лија | 5. септембар 1607. – 23. мај 1646. (старост 38) Његову владавину су обележиле политичке борбе. Погубљен од стране династије Ћинг.[48] |
| Познат по личном имену | Н/Д | Џу Чанг-фанг |
1. јул – 6. јул 1645. (5 дана) (регентство) Ера
|
Унук цара Лунг-ћинга | 1608. – 23. мај 1646. (старост 38) Предао се династији Ћинг, касније погубљен.[49] |
| Цар Лунг-ву |
Н/Д | Џу Ју-ђијен Друга имена
|
18. август 1645. – 6. октобар 1646. (1 година, 1 месец и 18 дана) Ере
|
Син Џу Ћи-шенга, потомак првог цара Минга | 25. мај 1602. – 6. октобар 1646. (старост 44) Уложио максималне напоре да обнови режим Минга, али га је издао његов најјачи присталица, Џенг Џи-лунг. Заробљен и убијен од стране снага Ћинга.[50] |
| Цар Шао-ву |
Н/Д | Џу Ју-јуе |
11. децембар 1646. – 20. јануар 1647. (1 месец и 9 дана) Ере
|
Син Џу Ћи-шенга, потомак првог цара Минга, и млађи брат цара Лунг-вуа | 1605. – 20. јануар 1647. (старост 42) Извршио самоубиство након што су га заробиле снаге Ћинга.[50] |
| Познат по личном имену | Н/Д | Џу Ји-хаи |
7. септембар 1645. – 1653. (7 година) (регентство) Ере
|
Син Џу Шоу-јунга, потомак првог цара Минга | 6. јул 1618. – 23. децембар 1662. (старост 44) Умро природном смрћу.[51] |
| Цар Јунг-ли |
Н/Д | Џу Јоу-ланг Друга имена
|
24. децембар 1646. – 1. јун 1662. (15 година, 5 месеци и 8 дана) Ере
|
Син Џу Чанг-јинга и унук цара Ван-лија | 1. новембар 1623. – 1. јун 1662. (старост 38) Заробљен и убијен од стране снага Ћинга.[52] |
Временска линија
[уреди | уреди извор]
Види још
[уреди | уреди извор]- Породично стабло царева Минга
- Списак вазалних кнежевских племићких титула династије Минг
- Династије Кине
- Списак кинеских монарха
- Теме везане за Јужни Минг
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ У династији Минг, обично је неколико дана раздвајало владавину сваког цара. Када би цар Минга преминуо, уследио би период жалости, након чега би његов наследник био крунисан чим би био изабран „повољан“ дан. Цареви су владали под именом ере свог претходника док ново име ере не би било проглашено на почетку наредне године. Тако се ера Хунг-ву (洪武) технички није завршила смрћу цара Хунг-вуа 24. јуна 1398, већ се завршила 5. фебруара 1399, када је наредни цар Ђијен-вен започео нову еру 6. фебруара 1399.[26]
- ^ а б в Након што је цар Ђијен-вен погинуо у пожару у палати, цар Јунг-ле је ступио на престо. У покушају да умањи наслеђе свог претходника, одлучио је да му не додели храмовно или постхумно име.[28] Поред тога, ретроактивно је укинуо еру Ђијен-вен и на њено место продужио еру Хунг-ву.[29] Међутим, храмовно име Хуи-цунг доделио је цару Ђијен-вену дуго након његове владавине Џу Јоу-сунг, Принц од Фуа, 1644. године; постхумно име Цар Гунг-мин Хуи доделио му је цар Ћијен-лунг 1736. године.[30]
- ^ Након смрти, цар Јунг-ле је добио храмовно име Тај-цунг () од свог наследника, цара Хунг-сија, али је то промењено 3. октобра 1538. у Ченг-цу () од стране цара Ђађинга. Ово последње се користи од тада.[30]
- ^ а б Цара Јинг-цунга заробили су Ојратски Монголи 1449. године, а његов брат, цар Ђинг-тај, ступио је на престо. Након што је цар Ђинг-тај збачен у дворском пучу 1457. године, цар Јинг-цунг се вратио на престо и прогласио нову еру, Тјен-шун.[35]
Референце
[уреди | уреди извор]Цитати
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Twitchett & Mote 1998, стр. 16.
- ^ Paludan 1998, стр. 6–7.
- ^ „The Emperor in the Cosmic Order”. Asia for Educators (AFE), Weatherhead East Asian Institute at Columbia University.
- ^ Duhalde, Marcelo (8. 8. 2018). „Life inside the Forbidden City. Chapter 3”. South China Morning Post.
- ^ Ch'ien 1982, стр. 96.
- ^ Paludan 1998, стр. 177, 180.
- ^ „Forbidden City”. Encyclopædia Britannica.
- ^ Atwell 2002, стр. 84.
- ^ Melvin, Shelia (7. 9. 2011). „China's Reluctant Emperor”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 3. 12. 2021.
- ^ Dillon 2016, стр. 444.
- ^ Huang 1997, стр. 189.
- ^ Huang 1997, стр. 175.
- ^ Paludan 1998, стр. 180.
- ^ Mote 2003, стр. 98.
- ^ Ch'ien 1982, стр. 91.
- ^ а б Ch'ien 1982, стр. 93.
- ^ а б в Hucker 1966, стр. 41.
- ^ Fan 2016, стр. 97.
- ^ Paludan 1998, стр. 187.
- ^ Atwell 1988, стр. 639.
- ^ Dennerline 1985, стр. 824–825.
- ^ Twitchett & Mote 1998, стр. 17; Wilkinson 2000, стр. 109–110.
- ^ Moule 1957, стр. 106; Wilkinson 2018, стр. 288, 290–291; Twitchett & Mote 1998, стр. 17.
- ^ а б Theobald, Ulrich (23. 9. 2011). „Chinese History – Names of Persons and Titles of Rulers”. Chinaknowledge – a universal guide for China studies. Приступљено 10. 7. 2013.
- ^ Twitchett & Mote 1998, стр. 17; Wilkinson 2000, стр. 294–295.
- ^ Wilkinson 2018, стр. 885–886.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 381–392; Paludan 1998, стр. 163; Langlois 1988, стр. 107–181; Moule 1957, стр. 106; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 397.
- ^ Tsai 2002, стр. 88.
- ^ а б Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 397–404; Paludan 1998, стр. 163; Chan 1988, стр. 184–204; Moule 1957, стр. 106; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 355–364; Paludan 1998, стр. 163–167; Chan 1988, стр. 205–275; Moule 1957, стр. 107; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 338–340; Paludan 1998, стр. 167–169; Chan 1988, стр. 276–283; Moule 1957, стр. 107; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 279–289; Paludan 1998, стр. 169; Chan 1988, стр. 284–304; Moule 1957, стр. 107; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Paludan (1998), стр. 171.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 289–294; Paludan 1998, стр. 170–171; Twitchett & Grimm 1988, стр. 305–324; Moule 1957, стр. 107; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 294–297; Paludan 1998, стр. 171; Twitchett & Grimm 1988, стр. 325–338; Moule 1957, стр. 108; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 289–294; Paludan 1998, стр. 171–172; Twitchett & Grimm 1988, стр. 339–342; Moule 1957, стр. 107; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 298–304; Paludan 1998, стр. 173–174; Mote 1988, стр. 343–369; Moule 1957, стр. 108; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 375–380; Paludan 1998, стр. 174; Mote 1988, стр. 343–369; Moule 1957, стр. 108; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 307–315; Paludan 1998, стр. 176–178; Geiss 1988a, стр. 403–439; Moule 1957, стр. 108; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 315–322; Paludan 1998, стр. 178–180; Geiss 1988b, стр. 440–510; Moule 1957, стр. 108; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 365–367; Paludan 1998, стр. 180; Huang 1988, стр. 511–513; Moule 1957, стр. 108; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Goodrich & Fang 1976, стр. 324–338; Paludan 1998, стр. 180–183; Huang 1988, стр. 511–517; Moule 1957, стр. 109; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Kennedy 1943a, стр. 176–177; Paludan 1998, стр. 183; Atwell 1988, стр. 590–594; Moule 1957, стр. 109; Wilkinson 2018, стр. 885.
- ^ Kennedy 1943b, стр. 190; Paludan 1998, стр. 183, 187; Atwell 1988, стр. 595–610; Moule 1957, стр. 109; Wilkinson 2018, стр. 886.
- ^ Kennedy 1943c, стр. 191–192; Paludan 1998, стр. 187; Atwell 1988, стр. 611–636; Moule 1957, стр. 109; Wilkinson 2018, стр. 886.
- ^ Kennedy 1943d, стр. 195–196; Moule 1957, стр. 109.
- ^ Twitchett & Mote 1998, стр. xxiii; Kerlouegan 2011, стр. 51.
- ^ а б Kennedy 1943e, стр. 196–198; Moule 1957, стр. 109; Twitchett & Mote 1998, стр. xxiii.
- ^ Kennedy & Mote 1943g, стр. xxiii; Bo 2010, стр. 543.
- ^ Kennedy 1943f, стр. 193–195; Moule 1957, стр. 109; Twitchett & Mote 1998, стр. xxiii.
Литература
[уреди | уреди извор]- Atwell, William S (2002). „Time, Money, and the Weather: Ming China and the "Great Depression" of the Mid-Fifteenth Century”. The Journal of Asian Studies. 61 (1): 83—113. ISSN 0021-9118. JSTOR 2700190. doi:10.2307/2700190.
- Atwell, William (1988). „The T'ai-ch'ang, T'ien-ch'i, and Ch'ung-chen reigns, 1620–1644”. Ур.: Twitchett, Denis C.; Mote, Frederick W. The Cambridge History of China: The Ming Dynasty 1368–1644, Part 1. 7. Cambridge University Press. стр. 585—640. ISBN 978-0-521-24332-2.
- Brook, Timothy (2010). The troubled empire: China in the Yuan and Ming dynasties. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-04602-3.
- Bo, Yang (2010). Bo Yang quanji: Lishi juan 柏杨全集:历史卷 [The Complete Works of Bo Yang: History Volume] (на језику: кинески). 16. Beijing: People's Literature Publishing House. ISBN 9787020080014.
- Chan, Hok-lam (1988). „The Chien-wen, Yung-lo, Hung-hsi, and Hsüan-te reigns”. Ур.: Twitchett, Denis C.; Mote, Frederick W. The Cambridge History of China: The Ming Dynasty 1368–1644, Part 1. 7. Cambridge University Press. стр. 182—304. ISBN 978-0-521-24332-2.
- Ch'ien, Mu (1982). Traditional government in imperial China: a critical analysis. Превод: Hsüeh, Chün-tu; Totten, George O. Hong Kong: The Chinese University Press. ISBN 962-201-254-X.
- Dennerline, Jerry P. (1985). „The Southern Ming, 1644–1662. By Lynn A. Struve”. The Journal of Asian Studies. 44 (4): 824—825. JSTOR 2056469. S2CID 162510092. doi:10.2307/2056469.
- Dillon, Michael (2016). Encyclopedia of Chinese History. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-42699-2.
- Fan, C. Simon (2016). Culture, Institution, and Development in China: The economics of national character. Routledge. ISBN 978-0-367-37464-8.
- Geiss, James (1988a). „The Cheng-te reign, 1506–1521”. Ур.: Twitchett, Denis C.; Mote, Frederick W. The Cambridge History of China: The Ming Dynasty 1368–1644, Part 1. 7. Cambridge University Press. стр. 403—439. ISBN 978-0-521-24332-2.
- Geiss, James (1988b). „The Chia-ching reign, 1522–1566”. Ур.: Twitchett, Denis C.; Mote, Frederick W. The Cambridge History of China: The Ming Dynasty 1368–1644, Part 1. 7. Cambridge University Press. стр. 440—510. ISBN 978-0-521-24332-2.
- Goodrich, L. Carington; Fang, Chaoying (1976). Dictionary of Ming Biography, 1368–1644. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-03801-1.
- Gu, Cheng (2011). Nan Ming Shi 南明史 [History of Southern Ming] (на језику: кинески). Beijing: Guangming Daily Publishing House. ISBN 978-7-5112-1327-3.
- Huang, Ray (1988). „The Lung-ch'ing and Wan-li reigns, 1567–1620”. Ур.: Twitchett, Denis C.; Mote, Frederick W. The Cambridge History of China: The Ming Dynasty 1368–1644, Part 1. 7. Cambridge University Press. стр. 511—584. ISBN 978-0-521-24332-2.
- Huang, Ray (1997). China: a macro history. Armonk, NY: M. E. Sharpe. ISBN 1-56324-730-5.
- Hucker, Charles O. (1966). The censorial system of Ming China. Stanford: Stanford University Press. ISBN 0-8047-0289-6.
- Kennedy, George A. (1943a). „Chu Ch'ang-lo”. Ур.: Hummel, Arthur W. Eminent Chinese of the Ch'ing Period. 1. Washington, D.C.: US Government Printing Office. стр. 176—177. OCLC 3443954.
- Kennedy, George A. (1943b). „Chu Yu-chiao”. Ур.: Hummel, Arthur W. Eminent Chinese of the Ch'ing Period. 1. Washington, D.C.: US Government Printing Office. стр. 190. OCLC 3443954.
- Kennedy, George A. (1943c). „Chu Yu-chien”. Ур.: Hummel, Arthur W. Eminent Chinese of the Ch'ing Period. 1. Washington, D.C.: US Government Printing Office. стр. 191—192. OCLC 3443954.
- Kennedy, George A. (1943d). „Chu Yu-sung”. Ур.: Hummel, Arthur W. Eminent Chinese of the Ch'ing Period. 1. Washington, D.C.: US Government Printing Office. стр. 195—196. OCLC 3443954.
- Kennedy, George A. (1943e). „Chu Yü-chien”. Ур.: Hummel, Arthur W. Eminent Chinese of the Ch'ing Period. 1. Washington, D.C.: US Government Printing Office. стр. 196—198. OCLC 3443954.
- Kennedy, George A. (1943f). „Chu Yu-lang”. Ур.: Hummel, Arthur W. Eminent Chinese of the Ch'ing Period. 1. Washington, D.C.: US Government Printing Office. стр. 193—195. OCLC 3443954.
- Kennedy, George A. (1943g). „Chu I-hai”. Ур.: Hummel, Arthur W. Eminent Chinese of the Ch'ing Period. 1. Washington, D.C.: US Government Printing Office. стр. 180—182. OCLC 3443954.
- Kerlouegan, Jerome (2011). „Printing for Prestige? Publishing and Publications by Ming Princes”. East Asian Publishing and Society. Brill. 1 (1): 39—73. ISSN 2210-6278. doi:10.1163/221062811X577503.
- Langlois, John D. (1988). „The Hung-wu reign, 1368–1398”. Ур.: Twitchett, Denis C.; Mote, Frederick W. The Cambridge History of China: The Ming Dynasty 1368–1644, Part 1. 7. Cambridge University Press. стр. 107—181. ISBN 978-0-521-24332-2.
- Mote, Frederick W. (1988). „The Ch'eng-hua and Hung-chih reigns, 1465–1505”. Ур.: Twitchett, Denis C.; Mote, Frederick W. The Cambridge History of China: The Ming Dynasty 1368–1644, Part 1. 7. Cambridge University Press. стр. 343—402. ISBN 978-0-521-24332-2.
- Mote, Frederick W. (2003). Imperial China 900-1800. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 0-674-01212-7.
- Moule, Arthur Christopher (1957). The rulers of China, 221 B.C. – A.D. 1949; chronological tables. New York: F. A. Praeger.
- Paludan, Ann (1998). Chronicle of the Chinese Emperors: The Reign-By-Reign Record of the Rulers of Imperial China. London: Thames & Hudson. ISBN 0-500-05090-2.
- Qian, Haiyue (2016). Nan Ming Shi 南明史 [History of the Southern Ming] (на језику: кинески). Beijing: Zhonghua Book. ISBN 9787101044294.
- Tsai, Shih-Shan Henry (2002). Perpetual Happiness: The Ming Emperor Yongle. Seattle: University of Washington Press. ISBN 0-295-98124-5.
- Twitchett, Denis C.; Grimm, Tilemann (1988). „The Cheng-t'ung, Ching-t'ai, and T'ien-shun reigns, 1436–1464”. Ур.: Twitchett, Denis C.; Mote, Frederick W. The Cambridge History of China: The Ming Dynasty 1368–1644, Part 1. 7. Cambridge University Press. стр. 305—342. ISBN 978-0-521-24332-2.
- Twitchett, Denis C.; Mote, Frederick W., ур. (1998). The Cambridge History of China: The Ming Dynasty 1368–1644, Part 2. 8. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24333-9.
- Wilkinson, Endymion Porter (2000). Chinese history: a manual. Cambridge, MA: Harvard University Asianter. ISBN 0-674-00247-4.
- Wilkinson, Endymion Porter (2018). Chinese History: A New Manual (5th изд.). Harvard University Asianter. ISBN 978-0-9988883-0-9.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- de Heer, Ph. (1986). The Care-taker Emperor: Aspects of the Imperial Institution in Fifteenth-century China as Reflected in the Political History of the Reign of Chu Chʾi-yü. Leiden: Brill. ISBN 9004078983.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Списак царева кинеске династије Минг на Викимедијиној остави
